PIŠE: IVAN STAMENKOVIĆ
Amateri čekaju novu godinu za donošenje odluka koje će im promeniti život. Ljudi kao ja pokušavaju da se prilagode i da te odluke donesu bilo kad, a najbolje sada i odmah. Da stvore novi krug s povodom koji ne mora da čeka 1. januar.
Godine koje su prešle preko mojih leđa vodile su me ka samo dva cilja – zdravlju i miru. Sve ostalo je postalo, recimo, prihvatljivo, ali ne esencijalno. U poslednjih 15 meseci krenuo sam na dug put koji je spolja izgledao kao bajkoviti put oko sveta, a ispod te uglačane površine dolazile su brige i udarci – otac je umro nakon šest i po godina prikovanosti za krevet nakon teškog šloga. Nismo bili potrešeni, bili smo zahvalni što je njegova beskrajna agonija okončana. Na ispraćaju nisam hteo da čitam tekst, pričao sam iz glave, iz srca, dok je svirala „Nedelja“, a ja sam osećao da je period Čišćenja i Pripreme za novi krug u toku. Na to se nadovezao bizarni spiralni lom noge moje trogodišnje unuke koja je ispala direktorki privatnog vrtića iz ruku – period koji je sasekao moju ćerku koja je ponovo zbog brige oko deteta ostala bez posla.
Na kraju, veza koju sam iščupao i rukama i zubima završila se na tužan način, odlaskom u inostranstvo osobe koja je trebala biti osovina mog sveta, a ispostavilo se da je pre svega osovina same sebe. Čak ni sopstvenog sina, ali to je druga priča.
Tako dolazi jedno veče i jedno jutro. Veče u kome sam nakon ne znam koliko piva sa drugarima iz fan kluba Intera iz Milana gledao utakmicu i samo želeo da zaspim. U pola deset! Ali naučio sam da slušam telo, da idem da spavam kada telo kaže, bez obzira koliko je u tom trenutku sati. Ustao sam u pet, uradio obračune za posao, dao reklamu, sredio sudove, pustio mašinu veša, zagledao se u sunce koje je izlazilo i vratio se u krevet u pola sedam. Širom otvorenih očiju pitao sam sebe: „Šta dalje?“, jer su me bezbrojni astrološki portali uveravali da je ovo moja godina. Godina Razrešenja.
U potrazi za Srećom postoji staro pravilo – moraš uvek ti prvi napraviti korak ka njoj da bi ona napravila dva ka tebi.
Zapitao sam se šta me sprečava da se spakujem i idem. Bilo gde. Završio sam sve, prodao očev stan, ćerka je dobila veštačko disanje kroz uplatu odštete koju je dobila za dete, a vezu sam okončao dostojanstveno, bez mržnje i ogorčenosti.
Dakle, treba otputovati. Ne bežeći od sebe. Tražeći tu sreću, a ne očekujući ništa. Praveći taj korak.
A kada želite da se zarazite tuđom srećom, izbor postaje prilično lak u februaru.
Već godinama se moj glavni odmor odvija u periodu od početka februara do polovine aprila i tada jednostavno ne znate gde biste pre – svaka destinacija je idealna zbog klime u tom trenutku. Moji izbori su bili Mauricijus, Bali, Tajland, Filipini. Što dalje, to bolje.
Možda je to formula – izmaći se što dalje od svoje rutine i promeniti svoj mindset i navike.
Slobodan, u tišini, izbor gde otići se sam nametnuo.
Okrenuo sam telefon agencije i zakazao last minute polazak. Na finale karnevala u Rio de Žaneiru. Zašto?A zašto da ne?
Neki divni ljudi iz Makedonije koje sam upoznao ovde na Kopakabani, dok vam ovo pišem, rekli su mi na kraju razgovora:
„Drugi idu u Rio što žele, ti si došao kao u banju. Jer moraš!“
Znao sam šta moram i zašto sam došao ispod Ekvatora, po prvi put u Južnu Ameriku.
Da se rastavim na sastavne delove i vidim kada se vratim koliko me je put promenio, šta su me ljudi na njemu naučili i koliko sam sebe načinio boljim. I za sebe i za druge. Pa ću te Lego puzzle kocke od kojih sam sastavljen sklopiti bolje za godine koje dolaze.
Zato nema novog kruga, nema novog početka i nove ere, ako se ne shvati esencija života koju je u jednoj rečenici sažeo Darwin:
„Ne opstaje najjača vrsta, već ona koja se najbolje prilagodila.“
