ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: ФОТО ЗАГРЕБ
Како је све срце представљено у модерној култури и комуникацији, сведоче и боје које показују значење и достављају поруку о стању срца и односа са оним коме срце шаљемо. На пример, ако љубичасто срце пошаљете некоме, знаће да вас привлачи; плавим показујете да је мудро то што сте прочитали; зелено показује чак и љутњу; жутим шаљете енергију и тако даље кроз спектар. Спектар боја постао је сплеткар у савременој комуникацији и некадашњи проводаџија или рођак који све хоће да зна. Главни емотикон – црвено срце, толико је обично у комуникацији да њиме можете да одговорите на питање „Долазиш ли ускоро?” – Срце (Да); „Јеси ли купила карте?”– Срце, и сл. Има и очи и машнице и капе према годишњем добу, све може на њега да се доцрта. Додуше, није ни моја генерација била милостивија, бушећи га по средини индијанском стрелом (касније смо за Амора сазнали), али бар нисмо смели (хтели) да га нацртамо на било чему и било коме.
Добро, правда за спектар боја и што се у све меша, али шта је са срцем? Отказује ли брже него што смо прорачунали паметним и мање паметним сатовима и сличним паметним апаратима? Постоје и паметне куће којима управљате када у њима нисте, а ни ваше срце ни срце оног коме бисте послали срце, не налази се у паметној кући.
Сетих се још једне употребе „срца” у мојој генерацији, оног направљеног од танког магичног папира. Ако кажем да је из часописа Здраво, знаћете и колико моје срце има година! Поменуто срце одлепите са странице и ставите у руке другоме, и, колико се увије – толико вас тај неко воли. Какве све (бес)смислице срце може да издржи!
„Имаш ли ти срца да то урадиш, где ће ти душа, срце моје, дођи…” – неке су од конструкција које користимо и које су песме усвојиле и опевале, а највеће хитове прославиле помињући сломљена срца. Да, постоји и емотикон сломљеног срца, углавном се користи када се сломи нешто у стварности и то дође као саучешће у болу.
Дакле, срце се ломи, хода, лута, проналази, боји, разговара, одбацује, добацује, разбољева, отвори се, окамени, затвори, прича и ћути, неразумно је и паметно, поскакује, здрави, и, ако је веровати и новим и старим записима, оно ради и шта мозак неће.
Али авај, шта не може?
Не може без отвореног круга око себе, како слови наслов фебруарског рођенданског броја нашег магазина. Отворени круг је човек цео. Отворен круг – баш због срца, да све прими, пошаље даље, па врати и тако даље укруг.
„Операција на отвореном срцу”, препричана медицинска дијагноза, „шум на срцу”, дијагноза, „болесно срце”, „нервозно срце”, „прескаче ми срце”… Слушајући, мислим да не постоји можда неки конзорцијум и скупина срца који доносе дијагнозу – „имаш шум на човеку”, „нервозног човека”, „ прескаче ми човек”, „операција на отвореном човеку”… Није лоша перспектива за свет и све нас и наша срца.
Срце је у човеков живот рукоположио Бог, а о томе сведочи Јеванђеље, али и цела Библија.
„…Даће ти Господ по срцу твојему (Пс. 19,5), Блажени чисти срцем, јер ће они Бога видети (Мт. 5:8), „бриге, богатство и насладе срце чине крутим и хладним” (Лк. 8:14).
Речи Светих Отаца о умно-срдачној молитви су гласна у сведочењу да таква молитва представља највиши степен духовног искуства, у којем човек, кроз непрестану молитву и отварање срца Богу, постаје једно са Божијом вољом.
У молитви треба да изливамо своја срца пред Богом (Филипљанима 4:6-7), а не само да понављамо речи које смо научили напамет – ово је савет дана и духовног искуства сваког рањеног срца, а свако смртно је рањиво.
Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казуј те Богу жеље ваше; И мир Божији који превазилази сваки ум сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу… (Филипљанима 4:6, 7)
Ако је срце, живо ће увек бити, али само у (отвореном) кругу, телу – у Човеку који је отворен да види (цео) свет као само срце Бога кога ниједан круг не може обухватити.
Овај текст не претендује да обухвати било коју студију о срцу, као ни Богу, само је позив да не делимо срца са почетка текста, било којом бојом обојена, преко посредника и тастатурама. Да не паметујемо издалека кућама својим и туђим, већ да будемо паметни да сами подигнемо ролетну без нове памети технологије, да замолимо комшију да залије цвеће а донесемо некоме, као поменуто срце из часописа, своје срце на длану. Ризик јесте велики колико и цело тело, али награда је – несмрт.
