ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: АНЂЕЛА ГРОЗДАНИЋ
Почетак је године, ове официјалне, јер много почетака се назива годином и много крајева исти назив носи, па је тешко направити почетке од крајева, колико год избројали да је било година за које смо се договорили колико дана да има, месеци, годишњих доба и свих осталих одобравања која данас називамо календаром.
Размишљала сам да направим сопствени календар. Не бих покушавала да наметнем другима, али владала бих се по њему и дане називала новим именима. Како мислите – немогуће је?
Једно је сигурно – бројеве не би имао, месеци би се звали по догађајима по којима иначе устројавамо време, а дане бих бројала по свим изгубљеним ноћима које морамо да преспавамо, иако знамо да су они некима дан – негде. Ето одакле прво неразумевање. Како говорити о свитању онима који још не мисле на сан или који су се давно пробудили?
Квадрати у којима стоје бројеви у обичним усвојеним календарима, заменила бих једном линијом која би се могла брзо претворити у стрелице које могу да врате и претходни дан и прескоче неку ноћ – играо би календар и вратио би се на зид, одакле је одавно изгубио почасно место, јер данас су голи зидови императив, неоптерећеност бојама постаје закон, а бројеви и без календара израњају са свих рачунаљки новог времена и рачунају брже од човека, постајући мали богови великих намера. Мера? Ко је задаје ако нема ни сата ни календара, ни боја, ни икона на зидовима? Тамо стојимо само ми, наше улепшане фотографије без датума, јер изгледамо слично као пре тридесет година. И колико год дана има договорена година, она не важи за све, јер филтери изгледа да нису као моје поменуте стрелице – не враћају само догађаје и могућности да поново сретнемо време, већ дневно срећемо себе млађе него што смо икада били.
Није ми више ни то саблажњиво. Постоји апликација којом можете свакодневно да се видите и какви ћете бити са стрелицом унапред, старији, опет филтрирани таман толико да наговестите да је некада старост била дозвољена, филтери су јој били број људи који вас је испраћао и махао, и још важније, они квадрати које сте пунили именима, прецртавајући бројеве и коначно радост којом су вас чекали – негде где је календар као украс, а не као претња висио уз сва друга дозвољена мерила времена. Било је важно сaвладати мераче и мерне јединице, јер оне су гарантовале петице и десетке из живота који смо само радно тако звали, а у ствари су то били сусрети без квадрата, уопште геометрије, без бајке, јер су били непредвидљивији од њих и сви слободнији од боја којима смо тек давали имена.
Не знам где лута овај текст по линији и појачава ли интензитет осећања или само клизи ка некој стрелици. Јер, није линија спој две тачке. Линија је слободан пут. Колико год права изгледала она, без човека је без смера само тачка без друге тачке.
Тачка на мом календару би била тучак неког новог цвета, који не чека пролеће да цвета, већ човека да му да име. НовоАдамовски мол као тон, не тржни центар.
Дане бих обележила као Свети Максим Исповедник својих Четиристо глава о љубави. Имају бројеве због нас који их читамо, настале у преводу на убрзано време. Јер, како човек без бројева да се снађе данас, тражећи симболику која му одговара у свакој нули са којима множи могућности да заборави календар који откуцава оријентацију, компас који тражи на коју боју сме стати, а да не увреди дугин спектар цео, сат који одбацује бројеве и линије и само врти превазиђене декорације које нису више у сведеном амбијенту дозвољене.
Најважније.
Шансе за сусрет не би имале триста шездесет и пет дана. Година већ вековима покушава да каже да не стаје више у дане, већ у описе, тешка, лепа, топла, хладна… а она без филтера чека човека безброја и Бога да јој врати достојанство краја времена и почетка славе у љубави.
У јануару славимо рођење Бога и као човека. Не треба да замишљамо жеље – оствариле су нам се. Могућности и шансе несамерљиве су календаром, било којим. Мој лични календар, као и сваки други, остаје дневник усамљеника, колико год да придобијемо људи да се њега придржавају. Календари се купују или дају на поклон, што доста говори о свима нама и цивилизацији могућности свега осим да сабере почетак и крај немогућности да сам стави у квадрат свет. Средини треба оставити могућност да покаже свој бескрај. Како мислите није могуће?
Живели сте бескрај? Ако јесте, сачекајте и нас тамо. Шанси је увек више од триста шездесет и пет. Људи је увек више од пребројаних било којом методом технологије. Свет је задужбина Бога, а човек исписује догађаје називајући подсетник календаром, да не лута по линији без усмерења. На коју год страну пошао, срешће се са почетком и крајем, јер средина (и) од њега зависи.
