PIŠE: IGOR MAKSIMOVIĆ
„Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.” Borislav Pekić
Pitanje „Budućnost je (sa)DA?“ otvara prostor za razmišljanje o vremenu koje nije samo linearno kretanje nego i subjektivni doživljaj. U svetu koji se menja brže nego ikada, granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti postale su zamagljene. Ono što se nekada smatralo budućim vremenom, sada je deo našeg svakodnevnog života, dok ono što sada činimo, već danas oblikuje događaje koji će tek doći. Tako nastaje paradoks: živimo u sadašnjosti, ali istovremeno imamo osećaj da smo zakoračili u budućnost.
Naše društvo karakteriše ubrzana dinamika: informacije putuju u deliću sekunde, poslovi nestaju i transformišu se, digitalna ekonomija zamenjuje tradicionalne modele rada, a obrazovanje se sve više seli u virtuelne prostore. Sve ove promene čine da sadašnjost ima izrazito „budućnosni“ karakter. Više ne gledamo unapred da bismo se pripremili — mi smo već deo procesa koji nas je nekada strašio, iznenađivao ili uzbuđivao. Ono što je bilo predviđanje, sada je realnost.
Ali pitanje je — da li smo umeli da se prilagodimo toj novoj realnosti? Dok nas moderni svet uvodi u nove načine razmišljanja, često se suočavamo s unutrašnjim otporom. Naviknuti smo da budućnost posmatramo kao nešto izdvojeno, kao prostor u kojem ćemo „početi ispočetka“, ostvariti planove, ispraviti greške. Sada, međutim, taj prostor više ne postoji u daljini — on se preklapa sa sadašnjim trenutkom. A kada se budućnost približi do te mere, gubimo iluziju da će vreme rešiti izazove umesto nas.
S druge strane, ideja da je budućnost sada može biti i oslobađajuća. Ona nas podseća da nismo posmatrači sopstvenog života nego aktivni učesnici. Ako su promene već tu, onda više nema razloga da čekamo „idealni trenutak“ da započnemo nešto novo. Da učimo, da menjamo navike, da se prilagodimo ili da napredujemo. Prihvatanjem sadašnjosti kao tačke preplitanja sa budućnošću možemo jasnije sagledati put kojim želimo da idemo.
Važan aspekt ove teme jeste i osećaj brzine koji unosi dodatnu dozu nesigurnosti. Čini se da se svet menja brže nego što ga možemo razumeti, a upravo ta brzina stvara utisak da živimo u vremenu koje nas stalno vuče napred, bez mogućnosti da stanemo. Ipak, budućnost nije samo tehnološki i društveni preobražaj — to je i unutrašnja transformacija. Prateći spoljne promene, učimo o sopstvenoj fleksibilnosti, hrabrosti i spremnosti na neizvesnost. Budućnost nije samo ono što se dešava oko nas nego i ono što se dešava u nama.
Na kraju, pitanje „Budućnost je (sa)DA?“ nije poziv da utvrdimo tačan odgovor, već da preispitamo sopstveni odnos prema vremenu. Budućnost je u velikoj meri već prisutna, ali isto tako ostaje i otvorena. Ona je u sadašnjosti, ali i dalje zavisi od onoga što ćemo izabrati da uradimo. Možda je najtačnije reći da budućnost počinje svakog trenutka kada postanemo svesni da na nju možemo uticati — i da se upravo tada, u tom trenu, sada pretvara u sutra.
