PIŠE: IVANA VANA STANISAVLJEVIĆ
Postoje iluzije i realna razmišljanja, sa čime tinja moja borba. Kada uložiš u sebe, svoje obrazovanje, vaspitanje i prijatno ponašanje, teško ti pada kada vidiš da rezultati, u najmanju ruku, odudaraju od truda.
Tako nekako se raspršio moj san o meni kao budućuoj glumici, koji me je zahvaljujući mojim roditeljima odveo put pedagogije, na čemu sam im veoma zahvalna, te sam prvo uz podršku roditelja, a kasnije i svog supruga, masterirala na fakultetu za vaspitače, verujući da ću nekoj divnoj deci, neshvaćenoj ili sa kojima su se roditelji-staratelji nedovoljno bavili, možda biti jedino svetlo u njihovom teškom detinjstvu i odrastanju, što mi je bila dovoljna satisfakcija više od dve decenije.
Dok jednog dana nisam osetila da sagorevam, usled prekobrojnosti dece u grupi, da plačem i drhtim kada se spremam za odlazak na posao, da isto tako opterećujem svoju porodicu i prenosim raznorazna nezadovoljstva.
E, tada se probudila moja želja za promenom, jer sam osvestila šta je zapravo moja perspektiva. U mom slučaju, to je bila i biće — moja porodica. Naš mir, ljubav, podrška i zajedništvo su dokazali da nemaju cenu, te sam dala otkaz na tzv. sigurnom poslu i odlučila da, uz podršku supruga, budem ponosna domaćica.
Bez stida i osećaja manje vrednosti, sa diplomom o obrazovanju koja je stajala u fioci, odlazila sam u nabavke, radila kućne poslove, a na kraju krajeva, bavila sam se svojom decom i veoma aktivno učestvovala u njihovom odrastanju i sazrevanju.
Kad malo bolje razmislim, možda mogu i da zahvalim organizaciji koja me je oterala.
Da je bilo izazovno — jeste, jer od svoje sedamnaeste godine radim, da sam se ponekad osećala izgubljeno — jesam, ali ni jednog momenta nisam zažalila što sam se osmelila na promene. Imala sam gotovo čitav tim ljudi koji su me podržavali, verovali u mene, bodrili me i navijali da budem dobro sa sobom, što i jeste suština mog, a valjda i svačijeg života.
Danas pričam sa ljudima, krećem se na različitim mestima i događajima, tražeći svoju svrhu na ovom mestu, na ovoj planeti. Zadovoljna sam, jer uviđam koliko je moje mentalno zdravlje ostalo sačuvano, moj duh oplemenjen odlaskom iz loše sredine po mene, koliko se napretka desilo u mom biću zato što sam u mogućnosti da se posvetim sebi, ljudima koje volim i situacijama koje me ispunjavaju i raduju.
Da je lako izaći iz zone komfora — nije i svako ko kaže drugačije nije sasvim iskren, pošto nas utaban put dugo drži prikovanim za poznato i rutinsko. Zato je, po mom mišljenju, za svaku drastičnu promenu potrebna hrabrost, doza lucidnosti i ozbiljno verovanje da možemo da uradimo bolje za sebe kada se osmelimo, kada priznamo sebi da nam negde nije dobro, kada želimo da nam bude bolje. U suprotnom, ostajemo, najblaže rečeno, nezadovoljni, nesrećni i apatični, a onda osim što nismo dobri sebi, nismo dobri ni za bližnje, a ni za bilo koga, zapravo. Ljudi vole vedrinu, inspiraciju, pozitivnu energiju. Ljudi vole pokretače, radost i motivaciju, da ih motivišete i da vas motivišu. Pitanje je koga sam ja zapravo mogla da motivišem na bilo šta dobro ako sama nisam bila dobro, osim što sam mogla nezadovoljstvom koje sam sa sobom nosila da prepadnem sopostvenu porodicu, pokvarim naše nežne, suptilne odnose.
Zato iskreno verujem da radom na sebi, uviđanjem i prihvatanjem sebe sa određenim pogreškama, pomažući sebi, mi zapravo pomažemo kao primer i ljudima oko nas, kojima je taman toliko svetla potrebno kako bi se i sami osmelili na promene. Ništa epohalno nisam otkrila, znam, samo sam deleći svoju iskrenu priču poželela da budem primer da su promene dobre, štaviše, lekovite.
Birajmo u ovom životu da nam bude dobro, jer kada je nama dobro, iskreno verujem da dajemo skromni doprinos za boljitak bar jednog čoveka. Malo li je?
