PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: LJUBICA BIGOVIĆ
FOTOGRAFIJE: ANĐELA GROZDANIĆ
Ljubica Bigović, arhitekta, rođena je 1979. godine u Nikšiću. Diplomirala je 2006. na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Osnivač je i partner projektnog biroa A4 studio od 2008. godine.
Njena profesionalna priča je spoj hrabrosti, posvećenosti i vizije, a njeni projekti govore o razumevanju prostora, čoveka i savremenog načina života. Iza nje i njenog tima je veliki broj završenih projekata u oblasti ugostiteljstva i hotelijerstva, poslovnih prostora, kao i rezidencijalnih objekata i enterijera.
Njena posvećenost i vizija pokazuju da se prostor može oblikovati tako da inspiriše i oplemenjuje svakodnevicu. U vremenu brzih promena i izazova, Ljubica nas podseća da je arhitektura pre svega odgovornost prema ljudima i vremenu u kojem živimo.
Šta te inspiriše iz detinjstva, a danas nosiš sa sobom u radu na projektima?
Verujem da se podsvesno usvojeni postulati iz detinjstva primenjuju kroz čitav život. Ono što me nedvosmisleno inspiriše iz tog ranog perioda jeste priroda, njena raznolikost, snaga i moć. Zato u procesu stvaranja poštujem njena pravila i zakone. U neodvojivoj vezi sa prirodom je i kontekst kao jako bitan segment u procesu projektovanja. Nemoguće je stvoriti kvalitetan prostor ili objekat a ne poštovati kontekst.
Osetiti “genius loci”. Upoznavanje sa svakim projektom počinje tako što se poseti lokacija i doživi duh mesta. Poštujem kulturno nasleđe. Osećam odgovornost prema prostoru, trudim se da budem iskrena i odmerena u stvaranju.
Koja je tvoja formula uspeha?
Biti uspešan/a je vrlo relativan pojam. Mislim da se mera uspeha danas različito tumači. Ako je mera uspeha zastupljenost na društvenim mrežama, profit ili razna priznanja, onda nisam baš uspešna.
Moja mera uspeha je više neka vrsta ostvarenosti, odnosno moj lični osećaj zadovoljstva šta sam sve do sada uradila, na koji način se ophodim prema poslu, projektima i svakodnevnim izazovima koje imam, kao i sam proces stvaranja kroz koji prolazim tokom svakog novog projekta.
Jedna od bitnih mera uspeha za mene je i biti dosledan prema sebi i imati strast prema stvaranju. Sve ovo treba upotpuniti disciplinom, radom i istrajnošću.
Šta te na svakodnevnom nivou pokreće i inspiriše u radu?
U jednom podkastu sam čula konstataciju: “Šta radi svaki uspešan pisac?” — “Čita druge pisce!”
Tako ja svaki dan u kancelariji započinjem pregledanjem nekoliko eminentnih sajtova koje cenim i njihovim novitetima. To su projekti na potpuno različite teme iz raznih krajeva sveta, nisu nužno ni sa velikim budžetima, ali imaju sjajne ideje i odgovore na zadate teme. Pratim i dizajn i umetnost u najširem smislu, to su oblasti iz kojih me sve zanima.
Svakodnevno se informišem o novim materijalima, novim proizvodima na tržištu, uvek imam neki najnoviji katalog za koji treba naći mesto na našim policama. Slušam redovno podkaste naših kolega i pratim arhitektonsku scenu u regionu. Posete sajmovima i putovanja u velikim količinama su zauvek velika inspiracija. Volim timski rad. Volim kada jedni druge inspirišemo i dopunjujemo se idejama.
Kako izgleda vođenje jednog tima iz ugla preduzetnice?
Rad sa ljudima podrazumeva svakodnevno učenje, usavršavanje i prisutnost. Mi smo školovani da budemo inženjeri, arhitekte, a odnos sa ljudima i vođenje timova je nastalo kao posledica našeg preduzetničkog duha. Tek nakon dugog niza godina sam počela da pohađam edukacije o vođenju tima, o delegiranju, o odnosu sa klijentima. Do tada sam se oslanjala na razum, iskustvo i intuciju.
Moje osnovno načelo u odnosu sa ljudima jeste da prema svima u timu pristupam lično jer ista stvar može različito uticati na ljude. Ono što nekog stimuliše, nekog može da uvredi, obeshrabri… Uvek pažljivo slušam sagovornika i trudim se da postavim pravo pitanje.
Kako birate projekte u A4 studiju i kako se odlučujete za stil i pristup dizajnu?
Nakon 17 godina postojanja A4 studija, danas mogu reći da projekti više biraju nas.
Prvo i osnovno je da klijenta uputimo u ono šta mi radimo. Već na prvom sastanku objasnimo pristup, pricipe, način rada, proces i stil koji negujemo. Obično već nakon prvog sastanka znamo da li ćemo raditi taj projekat ili ne. Jednostavno sa klijentom treba da se prepoznamo, jer predstoji dug i naporan rad koji mora biti pun poverenja.
Volimo stilske izazove i kada zahtev investitora iziskuje od nas da izađemo iz nekog našeg prepoznatljivog stila, ali u granicama koje su za nas prihvatljive.
Naši prostori su savremeni enterijeri sa karakterom. Volimo da kažemo da stvaramo enterijere koji “lepo stare”. Bitno je da i posle određenog vremena taj prostor izaziva iste emocionalne i estetske impresije kao i kada je realizovan. Naša iskonska potreba je da uvek pomerimo svoje granice i napravimo iskorak u odnosu na prethodni projekat. Tek tada smo zaista zadovoljni.
Kako balansirate između funkcionalnosti i estetike u arhitekturi?
U svakom objektu koji gledamo, moramo prepoznati ili makar naslutiti njegovu funkciju. Estetika proističe iz funkcije i oni moraju biti u harmoničnom balansu. Ako nije zadovoljena funkcionalnost, estetika sama po sebi ne vredi, postaje besmislena.
Ključne karakteristike koje se očitavaju u našoj estetici su odnos prema kontekstu /okruženju i upotreba materijala koji su karakteristični za taj lokalitet. Trudimo se da koristimo ekološke, zdrave materijale i savremenu tehniku ugradnje.
Koji projekat smatraš prekretnicom u svojoj karijeri?
U jednom trenutku dobili smo da radimo restoran “Terminal” na Vračaru. To je bio jedan od prvih restorana na temu urbanih, gradskih mesta, sa modernom ponudom kuhinje, velike kvadrature na dva nivoa, sa više različitih ambijenata i sadržaja. Pristupili smo radu na enterijeru sa velikim žarom i entuzijazmom, vodili smo računa o svakom detalju, dizajnirali svaki segment. Sve je bilo “custom made” i bio je pravi izazov naći i ukrstiti umeća svih majstora i zanatskih struka da naprave nešto što nije bilo standardno u tom momentu.
Takav pristup radu pokazao se kao ispravan i uspešan. Dobili smo nagradu Brava casa za najbolji enterijer. Nakon toga, usledio je niz većih i manjih restorana, kafea, barova, noćnih klubova kod nas i u inostranstvu, tako da smo do sada realizovali oko 150 objekata ugostiteljskog tipa. Bez obzira što sa jednakom posvećenošću radimo i rezidencijalne i industrijske objekte, enterijere poslovnih i rezidencijalnih prostora, ipak je ugostiteljstvo nešto po čemu smo prepoznati.
S obzirom na to da si partner i osnivač, šta je najveći izazov u vođenju arhitektonskog biroa u regionu?
Vođenje arhitektonskog biroa ne dozvoljava da budeš u zoni komfora. Situacije se lako i brzo menjaju i mi kao osnivači i vođe timova moramo biti spremni na svaki scenario. Moramo biti na čvrstim temeljima i prilagođavati se svakoj situaciji. To znači da moramo biti spremni da reagujemo u kratkim rokovima ukoliko nam je stalo do nekog projekta, da budemo spremni da budemo tu za projekte koji su važni, ali su se spletom okolnosti jako prolongirali, a to je iscrpljujuće za sve, da veliki projekat za koji smo računali resurse bude stopiran…
Moramo stalno da razmišljamo o balansu između rokova, budžeta, propisa i onog što želimo da dobijemo kao proizvod zajedno sa klijentom.
Trenutno mislim da je svima u regionu zajednički izazov veštačka inteligencija i kako je najbolje implementirati u poslovanje radi bolje efikasnosti.
Tema septembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Dear Little Me“. Šta bi velika Ljubica rekla maloj Ljubici?
Dear little me, play much more.
Mislim da pripadam generaciji koja je vaspitavana da sve shvatamo ozbiljno i da smo želeli što pre da odrastemo. Bili smo odgovorni i ozbiljno smo shvatali svoje obaveze. Ne smatram to lošim, ali vreme je pokazalo da ništa nije sigurno, da su promene u svakom smislu česte, sve brže i brže i da je sve relativno. Treba se pripremiti da se sa lakoćom prilagođavamo promenama. Volela bih da sam se duže u životu igrala i slobodnije razvijala kroz umetnost. Manje bih brinula i više se prepustila spontanosti života.
