PIŠE: ALEKSEJ ĐERMANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: UNSPLASH.COM
Jednom mi jedan Angel reče da ga čekam dok ne siđe na zemlju, beše to jarko poželeo pa je čekao na ispunjenje svoje najveće i najradosnije želje. Ne beše to u Berlinu kako bi drugi očekivali, već beše u belom gradu, presvučenim sivom patinom smoga i godina.
Čekao sam, zavoleh je, ko i ne bi? Reče mi posle da se seća mojih šaka, na crnoj rolci, pa se prisetih i priče o naših „Devet Jugovića“ i mog čekanja na ćošku kad me legitimisao žandarm zbog njenog kašnjenja, cigarilosa koje beše kupovala samo zbog mene, priča u stihovima i prozi, i naših besanih noći i snova.
Čekao sam silazak tri godine, ali bejah prevaren. Kad je Angel sišao dobi i svoje novo ime kako bi ga ljudi razumeli i poče učiti i njihov prosti govor dok ja i dalje u osami čekah.
Nova Ona me prevari i ode za drugoga, a ja ne znadoh da se leptir beše već preobrazio i mada nisam zaboravio nikad Angela odoh i ja za drugu.
Prolazilo je vreme u povremenom i banalnom oglašavanju, kad, najednom začuh leptirov jezik, i isti onaj opojni medni sok me zamadjija. Sve do beše i ne beše kad spoznadoh greh i leptirov beg…
Leonor Germain svom leptiru koji beše angel
21. mart 2010.
