PIŠE: DUŠAN M. ŽUGIĆ
Nemaš pojma šta kada si sanjao – naravno.
Telefon je zvonio da te budi kada si mu ti to rekao, mada nisi baš tako mislio, zar ne? Bar ne danas. Jer mart i dalje traje, a zvezde su se složile (opet) kako ne treba. I kiša… Dan za spavanje. A onda sva ona obaveštenja na aplikacijama u koje gledaš dok ti se san i dalje vrzma pred očima; kao lozovi lutrije koje si dobio kao kusur kad si plaćao i što treba i što ne treba. Ona koju odabereš da klikneš otvoriće ti dan. Dakle, pažljivo s tim.
Kafa, dve cigarete – redovno.
Računaš gde sve treba da stigneš i gde si već zakasnio; danas a i uopšte. Mmmm… prijalo bi ti češkanje. U međuvremenu, san je otišao svojim putem; tamo odakle si upravo došao, i još malo dalje. Jednom, kada se ponovo budete sreli nećete se prepoznati. Možda tek koliko kao i davne simpatije iz rane mladosti u gradskom prevozu. Opet, kao i juče, rodio si se i budi srećan. Bar pokušaj to. Tvoj dan je tvoj san. Bebo, može i bez češkanja; poželi želju i kreni.
A želje, velike i male. Uvek iste, ili neke druge? Dovoljne za dan, ili dovoljne za san? Da li si ikada razmišljao o tome? Koju ćeš sebi da ispuniš, oko koje ćeš da se potrudiš, koja je ona koja će da traje, koju od njih najviše da voliš? Jer, na početku uvek je ljubav. Ljubav stvara želju, a želja te pretvara u cilj ka kome ideš, dok stvaraš uz put sve ono što će neki možda da nazovu i – delo. Tako je i svet stvoren, zar ne? Neko ga je izmaštao. Neko ko ga je mnogo voleo i pre nego što je postao stvaran. Pa šta je onda želja? Ta, želja koja traje? San je, uvek samo san. San koji ćeš da ostvariš, koji ćeš srećan budan da sanjaš. Koji misliš da možeš, koji želiš da možeš i znaš da možeš. Dobro jutro. Probudi se i sanjaj. Jer nada je san budnih.
