PIŠE: PREDRAG PEĐA FILIPOVIĆ, VLASNIK WAPF AKADEMIJE I WELLNESS AMBASADOR SRBIJE
Ima toliko otisaka trenutaka u svakome od nas. Baš kao što su i nautilusi jagodica prstiju jedinstveni, tako su i ovi. Posebni, naši, životnim okolnostima oslikani. Kakvo bogatstvo. I u nekom delu spirale se dodirnemo, u nekom jako udaljimo. Neki nam se otisci kao u plesu zagrle pa prate isti ritam, disanje. Neki pak pobegnu u neki ćošak, oku teško vidljiv. Požele da zauvek ostanu tu i da ih niko ne dira, ne zove. Ima pak tih otisaka snažnih i jakih, gde se i kolateralna brazdica jasno vidi, rekli bismo da i dominiraju, a ima i nežnih, jedva vidljivih, tananih. Da li i oni mogu snažni biti, koliko emocija u sebi udenuti? To ne znači da su moji otisci važniji, moćniji, tvoji značajniji, blagoslovljeniji. Unikatni su i svaki nosi svoju lepotu, poruku, moć, lekciju. Miris moj, tvoj, genetiku, ostavštinu predaka iz ko zna kog života, nagon, znanje ili ono drugo, mir ili nemir, sreću, snove. I svi oni na platnu života oslikavaju da JESMO bili. Koliko prisutni, koliko u fokusu ili smo jednostavno samo bili?
Provejava mi misao Nenada Gugla, ispisana u knjizi Velelepota sekunde:
„Čitavo more sadrži u sebi svaka kapljica iz mora.“
Pa me povede na put i misao da svaki sadašnji trenutak nosi u sebi i sve otiske u nekom delu svoga puta.
Svakodnevno se srećemo sa parolama ― uživaj u trenutku, prepusti se sadašnjem trenutku, budi u fokusu, oseti, omirisi, udahni. Iz najbolje namere a sa željom da se regenerišemo, sačuvamo balans, vratimo poljuljan mir, samosigurnost, samosvesnost. Ako nas preplave talasi nautilusa iz otisaka naših, sa svojom vibracijom, bojama, ritmom, pa povuku drsko za ruku i one šćućurene u ćošku, koji se plaše, a besom maskiraju strah, ako nas neki val povuče u dubinu, pa počnemo da se borimo za vazduh kako se ne bismo ugušili, kakav ćemo otisak ovog sada trenutka ostaviti? I postoji li bilo koji drugi trenutak od ovog sadašnjeg? Nama važan, koji će iscrtati svoje brazde i biti postament za one buduće. Ako se borim sa čežnjom, sa ambicijom da budem najbolji (a šta to znači?), ako mi duša peva pesmu čije su note tkane u kompoziciju u detinjstvu, a ono je kako Frojd poručuje ― roditelj duše, ako me savest ne miluje ili neostvarenost ciljeva razdražuje, kako da prepoznam i pomazim lepotu? Na koji način da udahnem duboko i stopim se sa čulom mirisa koje podseća na predivne trenutke, na ljubav, strast, prvi poljubac, milovanje, ako mu se ne posvetim i snažno ga zagrlim? Koliko je samo nežnosti, ruku podrške, dobrih vetrova, lepote, boja i oblika prošlo pored nas? Baš u tim trenucima, sada i ovde? Okupirani onim što nismo rešili, čemu smo prepustili da svira na našem instrumentu emocija, da nas opseda, muči. Zato se vraćam na onaj postulat davno, još iz hrama Apolona sa starih Delfa, poručen ― Spoznaj samoga sebe! I sam sam prolazio kroz traženje odgovora kako uživati u sadašnjem trenutku? Počeo sam da grlim sve one brazde otisaka sa dubokom zahvalnošću, da dobijam odgovore na pitanja zašto su se usemenili bes, strah, tuga, samoća. Osvestio sam i šta su mi dobro donele, koja su vrata otvorile, poneke se cerekajći u lice, poneke glumeći strogoću, neke majčinski nežno. Baš takve sam ih sve zavoleo i probudio duboko poštovanje prema njima. Sa tim spoznajama probudila su se i poštovanja iskrena, slojevita, bezuslovna i prema drugima! I tek sada, kada pomazim i jakosti i slabosti, kako moje tako i tvoje, razlikujem svetlost od tame, miris od smrada, lepotu od rugobnosti, original od kopije, mogu da se prepustim i uživam u trenutku. I pustim da me kupa, pravi neke nove otiske, jedinstvene i neponovljive baš kao što su i tvoji!
