PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU/FOTOGRAFIJE: VELJKO VALJAREVIĆ
VELJKO VALJAREVIĆ, ROĐEN JE 15. SEPTEMBRA 1991. GODINE U UŽICU, GDE JE ZAVRŠIO SREDNJU UMETNIČKU ŠKOLU. UPISUJE FILOLOŠKO-UMETNIČKI FAKULTET U KRAGUJEVCU (FILUM), U KLASI MR ŽELJKA ĐUROVIĆA I DR JELENE ŠALINIĆ TERZIĆ. NA TREĆOJ GODINI FAKULTETA POSEĆUJE MEDICINSKI FAKULTET, GDE ISTRAŽUJE ANATOMIJU LJUDSKOG TELA. DIPLOMIRAO JE 2014. I ISTE GODINE UPISUJE MASTER AKADEMSKE STUDIJE NA FILOLOŠKO-UMETNIČKOM FAKULTETU U KRAGUJEVCU, POD MENTORSTVOM MR ŽELJKA ĐUROVIĆA I KOMENTORSTVOM DR JELENE ŠALINIĆ TERZIĆ. NA MASTER STUDIJAMA BAVI SE EGZISTENCIJALNIM PITANJEM ČOVEKA I FILOZOFIJOM 20. VEKA. GODINE 2015. ODLUČUJE DA SE PRESELI U BEOGRAD, GDE FORMIRA SVOJ PRVI ATELJE I U POTPUNOSTI SE POSVEĆUJE ISTRAŽIVANJU CRTEŽA I SLIKE. SVOJU PRVU SAMOSTALNU IZLOŽBU U BEOGRADU PRIREĐUJE 2017. POD IMENOM „JE SUIS PAUL DELVAUX“, U KUĆI KRALJA PETRA. IZLAGAO JE NA PREKO 35 GRUPNIH IZLOŽBI I PRIREDIO PREKO 15 SAMOSTALNIH IZLOŽBI. ZASTUPLJEN JE U NEKOLIKO KNJIGA I ESEJA O CRTEŽU. NJEGOVI RADOVI SE NALAZE U PRIVATNIM I DRŽAVNIM KOLEKCIJAMA – JEDAN JE OD NAJMLAĐIH SLIKARA ZASTUPLJENIH U STALNOJ POSTAVCI MODERNE GALERIJE VALJEVO. DOBITNIK JE NAGRADE „PERSPEKTIVA“ ZA NAJBOLJEG MLADOG SLIKARA NA PRVOM BIJENALU FANTASTIKE U BEOGRADU. TRENUTNO ŽIVI I RADI U BEOGRADU.
Da li te tvoja zelena boja odaje?
Verujem da svaki čovek nosi neku ličnu tajnu, moguće da je to jedan vid nepoznatog u nama, ono do čega je teško doći i razotkriti spoljnjem svetu. Ponekad, kada gledam u svoje slike, počinjem i sam da postavljam pitanja odakle to dolazi. U tom momentu, čovek počinje da zalazi u najskrivenije delove svoga bića, da traži, da govori. Zelena je negde daleko u sećanjima jednog dečaka, tamo je nostalgija, radost, tamo su uspomene – čist oblik življenja i zrenja. Razmišljajući o tome, pitam se ko sam ja iza Zelenog. Odgovor dolazi kroz samu sliku na kojoj se dešava predstava ponekad melanholična, groteskna, cinična, koja upuċuje, podstiče, provocira.
Kolorit kojem si sklon?
Čini mi se da kada govorim o koloritu, o tome šta boja predstavlja za mene, šta označava na samoj slici, misleći na već doživljeno i ono do čega ću doći kroz stvaralački proces, verujem da ne mogu previše da utičem na sam tok. Ako bih se osvrnuo na boju koju sam najviše potencirao na slikama – Zelena, setio bih se svega što je tome prethodilo. O tome sam često govorio, o jednom obliku odrastanja koje se proteglo kroz duboki pejzaž daleko od ljudi, upućen na samu prirodu, na posmatranje svega onoga što je prethodilo ideji da postanem slikar. Taj ogromni pejzaž koji se rasprostreo kroz čitavo moje odrastanje, nosio je sa sobom dva jako važna elementa koja priroda može ponajbolje da prikaže: rađanje i smrt. Nedavno sam naslikao sliku koju sam naslovio „Jutro u Kairu“. Na toj slici je ružičasta magla zaokupila čitavo platno, ukazivala je na mesto kroz koje je prošlo mnogo toga. Video sam peščanu maglu koja je pokušavala da sakrije istinu.
Kakvu priču voliš da ispisuješ na svojim platnima?
Moja priča je donekle lična, uz odraz na ovaj svet u kojem nastojimo da opstanemo i živimo. Veoma je teško zaokružiti čitavu ideju, čini mi se da je to podstrek za slikara da nastavi da radi. Verujem da svaki slikar, na samom početku, postavi određena pitanja kroz koja putuje. Jer, ako bismo romantizovali ovaj poziv, mogli bismo slobodno da kažemo da je slikarstvo putovanje na kojem su prisutna najrazličitija dešavanja. Sva ta doživljena ili proživljena iskustva slikar implementira u sliku, pakuje ih kao u vakuum da što više energije smesti u što manji prostor. Na mojim platnima često se gomilaju razni elementi koji čine kompoziciju zaokruženu naslovom. Katkad naslov ismeva čitavu predstavu, a katkad je upotpunjuje – to je sloboda koju nazivamo stvaralaštvo.
Koja je tvoja tajna uspeha?
Ne mogu da govorim o uspehu u ovom poslu na bilo koji način – mislim da je to previše pretenciozno. Verujem da sam donekle došao i da sam pronašao način da živim kao slikar. Slikarstvo je način življenja, kako je Flober rekao za književnost. Slikarstvo je kompleksno zato što se ne možete zaustaviti na jednoj tački, potreban je konstantan progres. Zasigurno je najveći uspeh slikara da bude progresivan, da se na tom putu ka nekom neodređenom cilju menja i crpi što je više moguće iz sebe. Nedavno sam u razgovoru sa Matijom Bećkovićem slušao njegovo tumačenje Lubarde, zapravo, kako je Lubarda istrajao u slikarstvu. Matijina konstatacija bila je kako je Lubardino slikarstvo, bez obzira na menjanje, trošenje i starenje tog slikarstva, zadržalo snagu mladića, što umnogome govori o slici. Smatram da slikar treba da teži tome, te ako bismo govorili o bilo kakvom uspehu, on traži konstantnost.
Kako vidiš sebe ispred slikarskog platna?
Svakim ulaskom u atelje, moj dan dobija drugačiji načni na koji sagledavam stvari oko sebe. Kada postavim platno na štafelaj, upustim se u razmišljanje o samom formatu slike, ponekad su to manji formati, ali često se ispred mene nađe veliki format. Sama belina platna izaziva u meni određenu vrstu straha i nekakvu prepreku da se slika započne. Tada počinje jedna vrsta borbe sa osvajanjem te beline. Ono što je za mene veoma važno jeste da u čitavom ovom procesu budem sam i tada ulazim u avanturu. Slika je varljiva, rekao bih. Neretko bih odustao, a onda, u jednom momentu, desi se pročišćenje i slika dobija određeni smisao. Ako biste s kamerom u rukama ušli kroz vrata ateljea, zatekli biste jako zatvoren svet, ispunjen bojama i platnima, zatekli biste mladog slikara koji želi puno toga da kaže, koji uzima svoj alat i počinje da govori, viče, šapuće, prisustvovali biste dijalogu između slikara i stvaralaštva. Takav svet postaje transparentan i počinje da diše, slike napuštaju atelje i odlaze svojim putem, žive neki drugi život.
Da li je po tebi slikarstvo meditativni čin?
Slikarstvo sa sobom nosi niz problema, budući da je slikarstvo moj poziv, ne hobi, odluka da to bude moj život. Dakle, ne bih mogao da kažem da meditiram dok stvaram. Postoji trenutak kada dolazi do predaha tokom slikanja i čini mi se da je to pred sam završetak slike, u finalnom delu kada joj se nazire kraj. U tom trenutku, prepuštam sebe onim finalnim elementima koji će zaokružiti celinu, tada mogu da vidim i svoju ličnu euforiju. Sve pre toga je borba sa platnom, ne bih mogao da kažem da je mučenje, ali borba svakako jeste. Način na koji započinjem sliku je prilično nejasan, nemam jasnu predstavu onoga šta će se na platnu dešavati. Budući da počinjem od beline platna, u tom smislu, rezultat je ohrabrujuća stvar. Međutim, na samom početku, rezultat je miljama od mene, rekao bih to tako.
Tvoja izložba „ZIMSKI PIKNIK“ u hotelu Radisson Collection u Beogradu je bila postavljenja postavljena do kraja januara. Šta za tebe znači što deo novca od prodaje slika ide u humanitarne svrhe?
Raduje me činjenica da mogu da učestvujem u takvim projektima. Rekao bih da svako od nas, koliko je moguće, treba da se odazove na takav poziv. To puno govori o nama, kako o onima koji su se odazvali, tako i o onima koji su nosioci takve ideje. To je za mene vrsta kvalitetne simbioze i svojevrsna predstava plemenitosti. Prilično me raduje činjenica da ljudi ipak mogu da se slože oko takvih stvari.
