PIŠE: MAJA CVETKOVIĆ SOTIROV
Dok se pripremam da krenem na put ka Njujorku odmah nakon božićnih praznika, stiže poruka moje marketing-savetnice Elijane, angažovane u jednoj od većih izdavačkih kuća sa Menhetna: „Majo, vreme je da napišeš svoju sagu, svog Hari Potera! Piši o svom Tesli“. Ta divna, mlada i veoma obrazovana dama već nekoliko meseci prati način plasiranja moje knjige za decu „Čarobni jedrenjak – Priča o Nikoli Tesli“1, ne samo u Sjedinjenim Američkim Državama, već širom sveta. „Moj neobični život se nastavlja! Ali da li je to po mojoj meri“, pomislila sam, shvatajući da živim deo sna koji nosim u srcu od najranijeg detinjstva, zajedno sa junakom moje knjige, jednim od najvećih pronalazača svih vremena u istoriji nauke, sa Nikolom Teslom.
U glavi ne prestaje da se vrti rečenica: „Vreme je da napišeš svoju sagu… Piši o svom Tesli“. Smešim se i ponavljam: „O svom Tesli“. Znam da Tesla pripada celom svetu, ali usudiću se da prisvojim osećaj sa kojim pišem o njemu, jer je zaodenut ljubavlju ka deci i divljenjem inspirisanim naučnikovom genijalnošću, upornošću.
Sa neverovatnim uzbuđenjem analiziram spisak obaveza, razmišljam o koferima i svemu što me čeka u Njujorku, razmišljam o ljudima, prijateljima, saradnicima. Osim Konferencije u Hotelu „Njujorker“2, Njujorške biblioteke i mog izdavača, planiram da posetim kultni njujorški restoran Delmoniko, jedno od Teslinih omiljenih mesta, poznato po velikim imenima umetnosti, nauke, politike (još od 1837). Sada već zamišljam Teslu u Delmoniku: u otmenom je odelu i posebnim dubokim cipelama napravljenim po njegovoj meri (tamnozelene, braon ili crne boje). Tesla je voleo odela po meri, voleo je sve(t) po svojoj meri, a njegova mera bila je nauka u ime opštečovečanske dobrote. Ta glava je osmislila stotine izuma kako bi samo pomogla naizmeničnoj struji da putuje brže od jednosmerne i stigne do najudaljenih mesta širom sveta, što jednosmerna bez velikih troškova i glomaznih trafo-stanica u tom trenutku nije mogla (krajem 19. veka). Primena jednosmerne struje nije mogla opstati u Evropi i Sjedinjenim Državama nakon što je Tesla otputovao iz Njujorka sa Vestinghausom u Čikago 1893. i osvetlio tadašnji EXPO sa više od stotinu hiljada svojih raznobojnih sijalica, napajanih naizmeničnom strujom. EXPO u Čikagu 1893. bio je po Teslinoj meri.
„Obožavam Teslu“, leti mi misao. Uzimam sa polica još neke knjige koje želim da poklonim deci naše dijaspore, izvlačim i stare beleške, a sa njima ispada velika kutija. Otvaram je, u njoj arhivirani porodični spisi, dekine medalje, poreske knjižice maminih predaka s kraja 19. i početka 20. veka. Sa kutijom se otvara i moja škrinja sećanja, moji snovi, moje neobično poreklo, sve što jesam i nisam uzima maha u mislima. Dekina rečenica koju sam pretočila pre nekoliko godina u stihove, a koje je objavio jedan od naših renomiranih književnih časopisa: „I devojčice mogu biti Tesla, samo ako se ne plaše ni buba, ni žaba, ni velikih misli“.
Da li se plašim buba i žaba? Da li se plašim velikih misli? Da li je zaista moj san potpuno ostvaren i da li je ona devojčica koja je spajala porodične različitosti svojih roditelja zaista uspela? Prelistavam idalje stare dokumente, razmišljam o svojim precima, koliko neizgovorene istorije, koliko ćutanja, možda je upravo to moja mera, moj svet. Kao što sam bila hrabra (ali puna poštovanja) da pišem o detinjstvu Nikole Tesle (nakon velikog Duška Radovića), o njegovom putu ka implementaciji naizmenične struje u svetu i sa svojim saradnicima objavim knjigu za decu i mlade u Americi, možda je moja mera hrabrost pisanja o zaboravljenom, o prećutanom u nauci, umetnosti i kulturi. Volela bih da moje knjige otvore nove svetove, tradiciju protkanu Teslinom svetlošću moćnijom od naizmenične struje.
Vreme je za sagu o Nikoli Tesli, za sve(t) po mojoj meri.
