in

DOKTORKE O MEDICINI BUDUĆNOSTI

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

MOJE GOŠĆE U NOVEMBARSKOM IZDANJU RYL MAGAZINA SU TRI MLADE DOKTORKE. NE ZNAM KOJA JE LEPŠA I PAMETNIJA, ALI JEDNO JE SIGURNO, IMAĆE KO DA NAS LEČI. PUNE EMPATIJE I ZNANJA PREMA SVOJIM PACIJENTIMA, DOKTORKE HRISTINA, MILICA I IVANA ODAZVALE SU SE RADNOM DORUČKU U HOTELU RADISSON COLLECTION OLD MILL U BEOGRADU. HOTEL KOJI PO SVOJIM STANDARDIMA I LEPOTI MOŽE DA UDOVOLJI SVIM ZAHTEVIMA GOSTIJU. DORUČAK JE BIO BOGAT, ATMOSFERA PRIJATNA I SPONTA­NA, A U NAŠEM FOKUSU SU BILE TEME MEDICINE BUDUĆNOSTI I ISKUSTVA NAŠIH DOK­TORKI, DR HRISTINE PETROVIĆ, SPECIJALISTE PEDIJATRIJE – UNIVERZITETSKA DEČJA KLINIKA TIRŠOVA, DR MILICE PETROVIĆ KMEZIĆ, SPECIJALISTE GINEKOLOGIJE I AKU­ŠERSTVA – BOLNICA ATLAS U BEOGRADU I DR IVANE TIMOTIJEVIĆ, SPECIJALIZANTKI­NJE IV GODINE DERMATOVENEROLOGIJE.

Dr Hirstina Petrović, rođena 1986. godine u Paraćinu. Pohađala je Šestu beogradsku gi­mnaziju, a potom i Medicinski fakultet u Beo­gradu. Završila je specijalističke akademske studije, a sad je na doktorskim studijama iz oblasti endokrinologije. Incijalno, karijeru je započela na Klinici za endokrinologiju, dija­betes i bolesti metabolizma u Beogradu kao volonter, potom je životni put vodi na Univer­zitetsku dečju kliniku gde je zaposlena kao specijalista pedijatrije u službi reumatologi­je, sa posebnim interesovanjem za sistem­ske bolesti vezivnog tkiva. Minina mama.

Dr Milica Petrović Kmezić, rođena 1986. go­dine u Beogradu, gde je pohađala osnovnu školu, zatim Šestu beogradsku gimnaziju i Medicinski fakultet. Nakon završetka fakul­teta, volontirala je na odeljenju ginekologije KBC Zvezdara. Odlazi u Nemačku, na Univer­zitetsku kliniku u Getingenu, gde dobija spe­cijalizaciju iz ginekologije sa akušerstvom koju tamo i završava. Bavila se prevashod­no medikamentoznom tumorskom terapijom (ginekološki kanceri). Nakon 10 godina rada u Nemačkoj, vraća se u Beograd, gde postaje načelnica ginekološke službe bolnice Atlas. Majka dvoje dece.

Dr Ivana Timotijević, rođena je u Kraljevu 1991. godine. Osnovnu i srednju školu zavr­šila je u Leposaviću na Kosovu i Metohiji. Na­kon toga, 2010. godine je upisala Medicinski fakultet u Beogradu. Po završetku fakulteta i staža u Beogradu, 2017. je započela usavrša­vanje u oblasti estetske medicine, prolazeći kroz razne edukacije. Godine 2021. upisala je specijalističke studije iz dermatovenero­logije u Beogradu. U međuvremenu, 2018. godine postala je mama jednog dečaka, što smatra svojim najvećim uspehom do sada.

KAKO IZGLEDA MENTALNI SKLOP JEDNOG LEKARA?

Hristina: Radoznalost i želja za učenjem i zna­njem. Raditi svakodnevno na tome da pomeriš granice svojih sposobnosti i znanja koji će biti za dobrobit pacijenata. Personalizovan i struk­turisan pristup prema pacijentu, koji za rezultat podrazumeva adekvatnu terapiju i dobar kvalitet života.

Milica: Mentalni sklop se razvijao tokom godina i sada se veoma razlikuje od onog na početku karijere. Shvatila sam da ono čime se bavim nije posao, to je poziv ne završava se nakon zva­ničnog radnog vremena. Ono na čemu se dosta toga zasniva jeste da imam stalnu potrebu da se usavršavam, da ne sedim i samo uživam u veštinama i znanjima koje sam stekla do sada u životu, već svakog dana naučim nešto novo. Na tom putu se naravno dešavaju i porazi, pone­kad i svakodnevno. Nema mesta gordosti, ona se mora eliminisati odmah na početku karijere. Izjava Tomasa Edisona „Nisam propao, prona­šao sam 10.000 načina koji ne funkcionišu“ mi je pomogla da shvatim da je u ovom pozivu put dug, verovatno doživotan i da neće biti perfektan nego baš suprotno tome.

Ivana: Mentalni sklop lekara, po mom mišljenju, treba da obuhvati nekoliko ključnih osobina. Empatija je od suštinskog značaja; naša sposobnost da razumemo i saosećamo sa pacijentima čini osnovu kvalitetne nege. Analitičnost nam omogućava da pažljivo analiziramo simptome i donosimo prave odluke, što je veoma važno za uspešan ishod lečenja. Fleksibilnost je takođe ključna, jer je svaki pacijent jedinstven i zahteva prilagodljiv pristup. Osim toga, timski rad je često neophodan za pružanje najboljeg oporavka. Konačno, stalno učenje je imperativ u medicini koja se brzo razvija. Moramo biti u toku sa novim informacijama, tehnikama i istraživanjima kako bismo pružili optimalnu terapiju. Ove osobine, zajedno, omogućavaju nama lekarima da postanemo efikasniji i saosećajniji pružatelji zdravstvene zaštite.

KOLIKO JE ZA DOKTORA VAŽAN TIM SA KOJIM RADI I SARAĐUJE?

Hristina: U medicini je uspeh u lečenju i dijagnostici zagarantovan dobrim timskim radom. Gde nema timskog rada, dolazi do loše komunikacije i nerazumevanja, što za posledicu ima disfunkcionalan kolektiv. Disfunkcionalnost se ne mora ogledati u poslu koji se i dalje može raditi vrhunski, ali se takvo generisanje stresa „nosi kući“ gde mu nije mesto.

Milica: Previše individualnosti u medicini može biti opasno. Samo rad u timu može da unapredi pojedinca. Lečenje i nega pacijenata zahteva integrativnu saradnju lekara, medicinskih sestara i drugih zdravstvenih radnika. Na uspeh ovog međuprofesionalnog timskog rada utiču ne samo stručno znanje članova tima, već i njihove veštine i stavovi prema zajedničkoj saradnji. U profesionalnom smislu, najviše sam napredovala kada sam radila u velikim timovima i zaista sam pobornik takvog načina rada.

Ivana: Tim sa kojim lekar radi je izuzetno važan. Svaki član tima poseduje specifične veštine i znanja što omogućava sveobuhvatan pristup nezi pacijenata. Tim pruža emocionalnu podršku, olakšavajući nam suočavanje sa stresom i zahtevima posla. Dobra saradnja unutar tima smanjuje greške i poboljšava kvalitet lečenja. Ukratko, kvalitet tima direktno utiče na kvalitet nege i rezultate lečenja pacijenata.

KOJI KLINIČKI SLUČAJ TI JE BIO NAJTEŽI DO SADA?

Hristina: Adolescentkinja sa sistemskim eritemskim lupusom. Lupus sam po sebi je poprilično „tricky“ jer se u dečjoj populaciji uglavnom ispoljava disfunkcijom nekog ograna i to najčešće bubrega. Takvi pacijenti zahtevaju pažljivo cinculiranje kao i praćenje terapije. Bez potrebe da ulazim u detalje, ali kada vidite da se detetu oporavila koža, da ste sačuvali bubrege i mozak, da bolest držite pod kontrolom i da se ona ponovo smeje, taj momenat je neprocenjiv.

Milica: Mislim da se svi mi vrlo jasno sećamo tih, za nas lekare, najtežih momenata. Pre nekih desetak godina tokom jednog od dežurstava, celo veče provela sam sa pacijentkinjom obolelom od kancera jajnika. U tom trenutku imala je 38 godina kao ja sada. Majke dve devojčice. To veče smo joj uveli jaku terapiju protiv bolova jer se nalazila u terminalnoj fazi bolesti. Pod uticajem te terapije nalazila se u polusvesnom stanju. Ona je želela da mi lekari tako postupimo onog momenta kada bolovi postanu nepodno­šljivi. Pre nego što smo je uveli u takvo stanje svesti, želela je da provede sat vremena sa svo­jim devojčicama. U najtežim bolovima, smejala se sa njima, ali plakale su sve tri. Snažno su se grlile i ćutale. U jednom momentu je terapija uključena, pacijentkinja je polako tonula u san i nakon nekoliko sati je i preminula. Devojčice su sve vreme grlile majku. Aposlutno nikada više u svojoj karijeri nisam doživela nešto tog intenzi­teta.

Ivana: Tokom svoje četvorogodišnje specijali­zacije, najteži i najizazovniji deo mog iskustva bio je rad na dečjem odeljenju Klinike za der­matovenerologiju. Rad sa decom koja boluju od epidermolize ostavio je dubok utisak na mene. I pored velike patnje i bola koji trpe, ova deca su neverovatno pozitivna, puna ljubavi i radozna­losti. Oni su dobri đaci, željni znanja, od kojih se može mnogo naučiti. Njihova snaga i duh in­spirišu i podstiču na dublje razumevanje ljudske izdržljivosti i nade.

KO TI JE UZOR I OD KOGA SI DOBILA NAJ­VIŠE ZNANJA U OBLASTI U KOJOJ RADIŠ?

Hristina: Doktorski put sam započela kao mla­di lekar na Klinici za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma, pod mentorstvom prof. dr Vesne Dimitrijević Srećković, a nastavila na Uni­verzitetskoj dečjoj klinici, u službi reumatologije, pod mentorstvom prim. dr sci med Gordane Su­šić. Navedene dame ne samo da su sjajni učite­lji kada je medicina u pitanju, već vas uče svojim životnim znanjem i iskustvom koje bezrezervno dele.

Milica: Tek na petoj godini specijalizacije sam upoznala koleginicu koja mi je izmenila pogled na medicinu, tačnije na onkološke pacijentkinje u oblasti kojom se bavim. Profesorku Svenju Wulf upoznala sam na Univerzitetskoj klinici u Getingenu (Nemačka) onog momenta kada je postala načelnik onkološke službe ginekologi­je. Od nje sam naučila šta znači onkologija i da medicinsko znanje nije dovoljno za rad u takvoj oblasti. Od prvog momenta je nesebično delila svoje znanje sa nama specijalizantima, ali ključ­no je što smo od nje videli koliko topline ljudske duše je potrebno za rad nas lekara. Ona je od­govorna za moje kasnije izbore u profesional­nom smislu i za ono što sam kao lekar postala. Druga osoba je moj dragi kolega ginekolog dr Luka Anđelić. Rad sa njim je jedan od najdrago­cenijih momenata koje svako od nas ginekologa može da doživi u toku svoje karijere. „Majstor zanata“, veliki profesionalac, ali pre svega divna osoba koja odiše mirom i skromnošću. Oboma sam neizmerno zahvalna.

Ivana: Klinika za dermatovenerologiju u Beo­gradu je, po mom mišljenju, najbolje mesto za učenje i savladavanje ove oblasti. Jedan od glavnih razloga za to su lekari i profesori koji tamo rade. Njihova posvećenost pacijentima i nesebično deljenje znanja čine ovu instituciju izuzetnom. Uvek su spremni da pruže odgovore na sva naša pitanja, što omogućava duboko ra­zumevanje i profesionalni razvoj.

DA LI SE U MEDICINI ODRŽAVAJU SVET­SKE MASTER KLAS RADIONICE?

Hristina: Imperativ je uvek biti u toku kada je oblast kojom se bavite u pitanju. Radionice, kur­sevi, pogotovo eminentnih stručnjaka iz neke oblasti su neprocenjivi. Takođe, takvi skupovi su sjajni i za tzv. „networking“ da se podele isku­stva i uspostavi komunikacija koja nam je u do­sta primera pomogla da razrešimo problem kod kompleksnih pacijenata sa retkim bolestima.

Milica: Da! Za lekare zaista postoje nepregled­ne mogućnosti usavršavanja. Lično sam usme­rena na tzv. nemačku školu i uglavnom poha­đam razne master klas radionice na nemačkom govornom području.

Ivana: Postoje master klas radionice koje se održavaju u medicini. Do sada sam prisustvo­vala brojnim kongresima u našoj zemlji, kao i međunarodnim događanjima, na kojima sam uvek sticala nova saznanja. Ovi skupovi pružaju priliku za upoznavanje novih kolega i razmenu iskustava. Nadam se da ću u budućnosti, kao specijalista dermatovenerologije, imati priliku da se dodatno edukujem i na master klas radioni­cama.

ŠTA BI MENJALA U SRPSKOM ZDRAV­STVU, A ŠTA BI POHVALILA?

Hristina: Pohvalila bih kolegijalnost i timski rad kom svakodnevno svedočim na mojoj klinici. Dok ovo pišem, prolaze mi kroz glavu pacijenti kojima smo pomogli jer smo seli zajedno, pričali o njima i pravili planove za dijagnostiku i lečenje. U određenim oblastima dijagnostika i terapija se sprovode kao da ste u najboljoj evropskoj klinici. Materijalni uslovi nas u dosta segmenata limiti­raju i oni jesu za promenu, a pre svega mislim na primenu određenih inovativnih procedura.

Milica: Problem zdravstvenog sistema ove ze­mlje je preopterećenost lekara ogromnim brojem pacijenata, što za posledicu ima nedovoljno po­svećen odnos tih lekara. Ono što mi jako smeta je i sistem specijalizacija mladih lekara koji se iz korena mora izmeniti ako kao društvo mislimo da napredujemo. Mlade ljude moramo motivisati i podsetiti zašto se bave ovim poslom. I pored (uglavnom) vrlo teških uslova za rad, lekari u srpskom zdravstvu nekako uspevaju da opstanu i da izvršavaju svoje dužnosti i to se mora ceni­ti. Generalno gledano, napredak postoji, ali se time ne možemo u potpunosti zadovoljiti. Ono što je pokazatelj da se stvari u zdravstvu ipak polako kreću ka napred jeste i činjenica da se određen broj lekara školovanih u inostranstvu vraća u zemlju.

Ivana: Postoji mnogo pozitivnih aspekata našeg zdravstvenog sistema. Pre svega, ističe se po­svećenost i iskrena briga zdravstvenih radnika za pacijente. Naš sistem ima kvalitetne škole i fakultete što je ključno za obrazovanje spo­sobnih stručnjaka u različitim oblastima. Ima­mo mnoge specijalizovane centre za određene bolesti, opremljene savremenim medicinskim uređajima, što omogućava bolju dijagnostiku i lečenje. Na kraju, osnovna zdravstvena zašti­ta je dostupna širem krugu građana. Međutim, ono što bih želela da poboljšam su unapređenje zdravstvenih ustanova u smislu opreme i infra­strukture, kao i investiranje u edukaciju i obuku medicinskog osoblja. Važno je povećati svest o značaju mentalnog zdravlja, a možda najvažnije jeste ojačati programe prevencije bolesti. Tako­đe, potrebno je unaprediti pristup preventivnim pregledima i edukovati građane o zdravim život­nim navikama.

KAKO ĆE IZGLEDATI MEDICINA BUDUĆNO­STI?

Hristina: Dođete kod vašeg lekara, uz dobar klinički pregled i anamnezu, zadate zadatak AI da vam u okviru par minuta napravi diferenci­jalnu dijagnozu. Zahvaljujući iskustvu lekara, na osnovu ponuđenog postavi se radna dijagnoza koju dopunite radiološkom i eventualno pato­histološkom dijagnostikom (koja će takođe biti unapređena upotrebom AI, uz povećan stepen tačnosti dijagnoze). Genetička testiranja će uve­liko biti komercijalizovana i dostupna što će zna­čajno uštedeti vreme u postavljanju dijagnoze. Na kraju, dobićete personalizovanu terapiju na osnovu analize sopstvenog genoma.

Milica: Uvođenje robotike u apsolutno sve obla­sti medicine već je uveliko u toku i sigurno će se rapidno razvijati u narednoj deceniji. U skorijoj budućnosti takođe ćemo doći do toga da će veli­ki broj ozbiljnih bolesti biti tretirane kao hronične bolesti, pre svega mislim na kancere. Određene vrste kancera već posmatramo na taj način. Ve­štačka inteligencija nalazi svoje mesto u medici­ni, mada tu kao društvo moramo biti jako opre­zni jer ljudski faktor u medicini treba da ostane nezamenljiv, bar u jednom svom delu.

Ivana: Medicina budućnosti će najverovatnije izgledati mnogo drugačije zahvaljujući napretku tehnologije. Pristupi lečenju će se sve više osla­njati na genetske informacije što će omogućiti personalizovane terapije prilagođene individu­alnim potrebama pacijenata.Veštačka inteligen­cija će igrati ključnu ulogu u dijagnostici, ana­lizi podataka i predlaganju optimalnih tretma­na, čime će se značajno unaprediti efikasnost i preciznost u zdravstvenoj zaštiti. Napredak u oblastima kao što su matične ćelije i tkivna in­ženjerija omogućiće obnavljanje oštećenih tkiva i organa, otvarajući nove mogućnosti za lečenje stanja koja su trenutno neizlečiva. U celini, sma­tram da će zdravstvena zaštita postati efikasni­ja, pristupačnija i više usmerena na pacijenta, sa fokusom na prevenciju, rano otkrivanje i holi­stički pristup lečenju.

TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MA­GAZINA NOSI NAZIV „NEKI ĆE SVEMIR PO­NOVO DA NAS STVORI“ PO STIHU BRANKA MILJKOVIĆA.

Hristina: Odgovorila bih Murakamijevim cita­tom: „I jednom kada prođe oluja, nećeš se se­ćati kako si izašao iz nje, kako si uspeo da je preživiš. Nećeš biti siguran ni da je oluja zaista gotova. Jedna stvar je jasna. Kada izađeš iz olu­je, nećeš biti ista osoba koja je ušla u oluju. To je suština oluje.”

Milica: Nadovezala bih se samo stihovima iz druge pesme Branka Miljkovića: „Ja prihvatam veliku misao budućih poetika, jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.“

Ne zaboravimo da loš čovek ne može biti do­bar lekar. Može biti lekar, doduše, ali svakako ne valjan. Ono što je do nas kao društva je da mi stvorimo „svemir” u kom će rasti generacije dobrih ljudi, neki od njih sigurno će biti i lekari. Naš zadatak je prekinemo neke ružne obrasce koji su utkani u mnoge segmente ovog društva.

Ivana: Na temu novembarskog izdanja RYL ma­gazina, „Neki će svemir ponovo da nas stvori“, inspirisanu stihom Branka Miljkovića, moglo bi se razmišljati o cikličnoj prirodi postojanja i več­nom rođenju ideja, emocija i ljudi. Ova tema nas podseća na to kako svemir, u svojoj beskrajnjoj mudrosti, stalno obnavlja život i daje nam priliku za novi početak.

ŠTA MISLITE?

KISEONIK KAO LEK