ПИШЕ: ЈОВАН ПАЛАЛИЋ
ФОТОГРАФИЈА: МИА МЕДАКОВИЋ
Први витез краљевства полако је облачио тешки хермелин необично мирним и спорим покретима. Сва та припрема за уобичајни вечерњи одлазак код краљице била је у раскораку са снажним узбуђењем које је осећао још од јутрос. Иако су свих ових девет вечери у њеном дворцу имале свој јасан и уобличен ток, овога дана, од саме зоре када се по обичају будио, осетио је суптилну али изражену разлику не само у мислима, већ и у узбуђењу због самог сусрета са њом. Покушао је да анализира шта му та промена наговештава, јер је и он, као и краљица, имао веома јаку интуицију.
Те претходне вечери, чију је форму дефинисала краљица, нису имале детаље које би их по било чему разликовале. Он је уобичајено долазио након што би она завршила вечеру и променила тоалету. Његови дневни извештају, које јој је подносио ујутро и увече, сада су се исцрпљували у нешто дужој јутарњој визити. Последњих девет вечери, он је долазио код ње без иједног документа, у пратњи двојице гардиста који су га спроводили до врата главне одаје дворца. Улазећи кроз тешка дрвена врата коју су отварала два веома млада стражара, и на којима су скоро преко целе њихове дужине били угравирани симболи орла и лава, затицао је увек потпуно истоветан призор.
Она се никада није окретала, иако је знала ко у том тренутку улази.
Њен профил, који се видео у дну дугачке просторије благо је обасјавала месечина, која је тих дана била посебно интензивна.
Наставила је, без и најмањег покрета да гледа кроз дугачак прозор кроз који је месечина одавала њену витку линију и тоалету. Иако је краљица била веома елегантна, и њен укус и стил су били предмет дивљења и посебне инспирације за све жене краљевства, јер су њене хаљине, ципеле и машне биле тако софистициране у бојама и детаљима, запазио је нешто тих вечери што га је зачудило.
Као и сваке претходне вечери, када је долазио да јој чита, и ове десете имала је хаљину плаве боје. Уочио је да оне по форми нису истог кроја, нити је нијанса плаве боје истоветна, али та чињеница му је пробудила знатижељу. Већ је знао да га на столу чека књига Декамерона, коју је она, не знајући разлоге, изабрала да јој чита.
Свакако је био зачуђен када му је први пут, након процесије на празник Успења Богородице саопштила да дође то вече код ње , нешто касније него свих тих година када је подносио вечерњи рапорт, али овога пута без обавезе да то учини.
Није било ништа мање изненађење када је, стојећи на уобичајеном месту у највећој дворској просторији сазнао да она жели да јој он, први витез њеног краљевства чита Декамерона.
Он је ту књигу наравно већ читао, и тиме је још више био затечен њеним избором.
Преферирана краљичина литература, о чему је сазнао од ње саме током кратких разговора приликом прослава различитих државних и црквених празника, није никако могла указати на склоност ка таквим темама.
Њени најчешћи избори били су поезија римских песника, мистика срца, филозофије Платона и Плотина и авантуре тражилаца Светог Грала.
Иако је била млада, начин на који је разумевала тако сложене теме, оставио је на њега веома јак утисак.
Видело се да краљица има сасвим јасне ставове о смислу живота и смислу љубави, о чему је у тим кратким разговорима најчешће са њим и разговарала.
Пажљиво је слушала његове коментаре, и реаговала веома лепим и прецизним реченицама. Свакако није остао равнодушан на тако зреле погледе једне младе жене, што је све допуњавало њену лепоту и отменост, градећи један веома интензиван утисак о њој као личности, и њој као жени. Несумњиво, због положаја у којем се налазио, морао је потискивати његов било какав видљив израз, али, тај утисак је ипак живео свој живот у њему. Пратио је његов развој, ослушкујући реакције душе и ток мисли, недопуштајући да му доминантно обликују дане. Ипак, нешто се после тих ретких али веома упечатљивих разговора неповратно променило у њему. Снажно је осетио и наслутио нешто, чему тада није могао дати никакав облик. Покушавао је тих вечери, посебно прве, да сакрије очиту смушеност због те, за њега сасвим нове ситуације.
Посебну збуњеност код њега је изазивао сам текст књиге у једној тако софистицираној атмосфери главне дворске просторије. Није му било свеједно да на глас чита поједине веома ласцивне детаље, на које је она реаговала окретањем погледа ка њему, са прозора пуног јаке месечине.
Тај њен поглед је био потпуно озбиљан, иако су реченице које је читао описивале један веома колоритан и интензиван живот.
Сам текст, чинило му се, невидљиво је разбијао у парчиће сваку дистанцу која је јасно дефинисана и одржавана у тако креираној атмосфери између њих двоје.
Речи које је читао кружиле су и викале веома гласно, и био је уверен да их она исто тако интезивно и јасно чује као и он.
Оне су натапале тај помало крут простор веома моћним животним импулсима.
Сваког наредног дана, подстакнут тим вечерима, и пронашавши храброст и кратке слободне тренутке, у писмима која јој је непотписана слао преко оданих људи, излагао је сопствене погледе о души, о њеном путу, о првобитној, целовитој, андрогеној личности. Указивао је на сва спорења и тумачења која трају вековима, не закључујући ништа. Осим да је једини смисао живота поново постати целовит.
И како је остало још ово последње, десето вече, он је све више схватао промену коју су овакви текстови и сусрети донели.
Као и обично, она је стајала крај прозора у светло плавој хаљини, гледајући кроз прозор у густу шуму и малу реку, која је постала толико сребрна, да је у том контрасту са мраком храстова личила на низ упаљених бакљи. Незнајући због чега, али када је по рутини узео књигу и почео да чита, осетио је да се нешто дубоко променило у њој.
Он је нешто такође осећао у себи читав дан, али је то било тако магловито, да му је измицало током дневних обавеза. Видео је случајно, дижући поглед у окретању нове странице и у светлости месечине, како јој је кратак и вероватно јак уздах благо подигао груди. И одједном, сасвим неочекивано, негде при самом крају читања, знајући и сама текст, и знајући да се ближи крај, она се окренула и рекла му уверено и полако, да људи веома површно доживљавају снагу и интензитет страсти у свим формама у животу, препуштајући се баналним задовољствима, простим речима и ситним жељама, одустајући да трагају за најсавршенијим имулсом, који у једној личности потпуно отвара све најлепше и најинтензивније енергије.
И чине ту личност потпуно оствареном, онако како је и замишљена. Постоји мноштво импулса, који покрећу у појединцима снаге различитог интензитета, али само је један савршен, који реализује сву замисливу креативност у нама.
Први витез је осетио невероватно јако лупање срца, што га је веома зачудило. Његов ум је био до тада доста прибран, и имао је утисак као да се нешто у њему расцепило на двоје. Мисли су му муњевито силазиле у груди, и давиле бескрајне моћи срца, које су кидале окове, погођене снагом краљичине опсервације теме.
Тада је разумео све. И своје унутрашње промене, и данашњу посебну узбуђеност, и специфичан, неравнодушан поглед који јој је упућивао у веома формалним проликама.
У потпуном несагласју са оним што је приличило да учини као њен први витез, одланчене моћи срца су га подигле са стола и упутиле ка прозору. Она је и даље гледала у шуму, реку и Месец, и он је, сасвим приближен, већ могао чути њено интензивно дисање и осетити мирис руже са њеног врата. Окренула се, исто онако озбиљна и отмена, и гледала га немо.
Његов поглед, којим ју је неравнодушно посматрао све ове године његове службе и њеног краљевања, сада је био потпуно преображен. Ум му је сам дао јасну усмереност да тражи нешто, можда савршен импулс у оку краљице. Није још јасно разумео шта.
Дуг и упоран, његов поглед парао је у њој последње сумње које су је у дугим осамама оптерећивале, после свих златних и плавих нијанси које је у њему виђала.
Као и увек, елегантним кораком она се упутила ка вратима, коју су стражари полако отворили, чујући њено приближавање. Нестајала је тихо у дугом ходнику, док није постала само плава тачка на почетку степеница.
Остао је још мало да гледа ту шуму, Месец и сребрну реку, знајући да ће већ сутра напустити овај дворац и службу првог витеза краљевства и команданта гарде.
И да сада жели да запамти све, баш сваки детаљ око себе, како би кроз дуго година или можда векова, препознао позив да је време за повратак и коначне одговоре.
