PIŠE: IVANA SRDIĆ, DIPLOMIRANI POLITIKOLOG, VLASNICA MARKETINŠKE AGENCIJE PINEAPPLES
FOTO: LJUBA AŠĆERIĆ
Jednom sam na trening došla bez patika za teretanu. To sam uvidela tek kada sam ušla u salu. Imala sam dve opcije – da se vratim kući ili da treniram bosa.
Trener me je podržao u mojoj nameri da treniram bosa uz određene uslove i ograničenja.
Spojio je dve strunjače i rekao mi da ne smem da stojim izvan njih, jer je pod u teretani hladan i grube teksture.
Dao mi je vežbe prilagođene mom limitiranom prostoru za vežbanje.
Već posle druge vežbe, počela sam da se osećam loše. Neudobnost koju sam sve više osećala, počela je da me nervira. U meni se javio bes izazvan osećajem nemoći.
Shvatila sam da sam bila spakovana u dve dimenzije. Dužinu i širinu dve spojene strunjače.
Podsetila sam sebe na odgovornost. Sama sam kriva za to.
Nisam znala kako da se izborim sa tim osećajem i prepustila sam mu se. Dopustila sam sebi da ga osećam, nisam bežala od njega.
U drugoj seriji vežbi sam polako započela da izlazim izvan ograničenih okvira. Levom nogom sam bila van strunjače. Prijalo mi je, a nisam osećala neudobnost na podu.
Sada se javio strah. Šta ako se povredim, jer mi je jedna noga na potpuno drugačijoj površini?
Postepeno sam prevazišla strah. Ovaj osećaj mi je bio poznat. Znala sam da me on uvek tera na bolje i na izlazak iz zone poznatog. Podsetila sam sebe na nagradu koja sledi kada pobedim strah.
Osetila sam se slobodno. Ostala sam da treniram na strunjači, ali mi taj osećaj više nije stvarao negativne emocije. Osetila sam se mirno i u skladu sa sobom. Svesna sam svojih mogućnosti i ograničenja koja su trenutna.
Nisam zaboravila patike jer sam sklona zaboravljanju, već mi je sistem bio prebukiran informacijama.
Selidba, novi projekti, uvođenje u posao nove zaposlene, tekuće stvari, deca, suprug. Od osećaja krivice što nisam ponela patike i skučenosti prostorom za trening, došla sam do shvatanja da treba više da delegiram i bolje organizujem prioritete.
Kada sam završila trening, bila sam ponosna na sebe. Sagledala sam mnogo širu sliku koja me je usmerila u pravcu rešavanja mnogo većih izazova od zaboravljenih patika.
Upravo je to koncept razmišljanja out of the box.
Po starosnoj dobi, nisam blizu srednjim godinama, ali posedujem preneseno iskustvo bliskih žena, saradnica i klijentkinja koje su u toj životnoj fazi. Nisam sklona generalizaciji, međutim u poslu mi je potrebna, pogotovo kada kreiram ciljnu grupu za određeni tip usluga ili proizvoda.
Žene koje sam izabrala da anketiram i analiziram su danas vrlo ispunjene, srećne, većina njih je u zrelim godinama, nakon što su napunile 50, promenile karijere i život u potpunosti. I sve su vrlo zadovoljne sobom.
Analizom njihovih odgovora, zaključila sam sledeće:
Pratile su tok života koji se od njih očekivao.
Nakon studija, zaposlile su se i bile zadovoljne tadašnjim poslom. Udale se, dobile decu i živele život kao na autopilotu.
Kada su im deca krenula u srednju školu ili na fakultet, okrenule su se sebi.
Krenule su da ispituju sopstvene mogućnosti i šta je to što ih zaista čini srećnim. Shvatile su da su živele kao na autopilotu. Želele su da bezbedno spuste taj avion komercijalne linije i polete sopstvenim privatnim džetom.
Pošle su u školu da postanu piloti sopsvenog života.
Spojile su svoje iskustvo iz prethodne karijere, talente koje poseduju i dobile su nov proizvod, uslugu i karijeru koju vrlo strastveno grade.
Kada su bile mojih godina, nisu imale svest o široj slici. Takav je bio trend razmišljanja. Pre 20 godina, nije postojala inicijativa koja je danas prisutna – da se ljudi bave sobom i svojom svešću.
Njihovo iskustvo mi je znatno pomoglo da sagledam širu sliku sopstvenog života. Da osvestim da ono što danas radim ima ogroman uticaj na moje sutra i prekosutra.
Kada sam zatrudnela sa prvim detetom, moj preduzetnički posao je tek počinjao. Bila sam u mogućnosti da je zamrznem agenciju i da ne radim. Šta sam učinila umesto toga?
Odlučila sam da radim punom parom i angažujem saradnika. Osećala sam da tako treba. Tada mi je to delovalo kao iraconalan izbor, donesen intuitivnom odlukom.
Kada pogledam tu odluku sada, shvatam da je bila ispravna. Koliko god da je ovaj period bio izazovan, privatno i ekonomski, shvatam da sam u ukupnom zbiru mnogo dobila.
Kada sebe stavimo u razmišljanje in the box, samo biramo put koji je lakši. Put kojim se često ide. I to je sasvim OK. Nekada nam je to potrebno da bismo preživeli.
Držanje balansa između in i out of the box je smisao modernog preživljavanja.
Kako doći to tog balansa?
To je ono što su žene iz moje analize radile. Intuitivo su znale i osećale da njihovo vreme dolazi, a ne mogu da se bave sobom ako nemaju strukturu. Ako su im deca dobro i izvedena na pravi put, one imaju mnogo više vremena da se posvete sebi.
To je ono što danas znam na ličnom primeru. Prvih sedam godina su deca najviše vezana za majke. Instinktivno sam znala da je moj najvažniji zadatak da im pružim ljubav. Na toj osnovi, oni mogu sve da postignu, a ja taj period njihovog života nikada neću moći da vratim.
Davno sam čula priču kako se u Luksembrugu prave parkovi.
Na lokaciji gde je predviđeno da bude park, zasade travu celom površinom i tako je ostave. Nakon nekog vremena, ljudi sami formiraju put tako što hodaju preko trave i stvori se utabana staze. Na osnovu tih utabanih staza koje su ljudi sami kreirali, kasnije nastane ceo projekat parka sa stazama i drvećem.
Pre nego što odlučim da nešto uradim, postavim sebi pitanje – koja je svrha toga? Koja je šira slika toga (out of the box)? Ukoliko mogu da je zamislim sa pozitivnim ishodom po sebe, krenem dalje u realizaciju. Često u tom procesu ima mnogo stvari koje predstavljaju poštovanje procedura, pravila i normi (in the box). I to je upravo taj balans in-out of the box.
Za koncept života out of the box je potrebna hrabrost. Hrabri su oni koji mogu da idu stazom koja prethodno nije utabana. Za hrabrost je potrebna svest o nagradi i posledicama koje slede.
Imati hrabrost znači plivati uzvodno, vrlo često i bez podrške drugih, a čovek je društveno biće.
U vinčanskoj kulturi, najstrašnija kazni je bilo izopštavanje iz zajednice. Smatralo se da je pojedinac koji nije u zajednici prepušten samom sebi i osuđen na sigurnu smrt. Strah koji se javlja kada radimo i razmišljamo izvan okvira je očekivan. Na nama je da li ćemo ga doživeti kao podstrek ka napred ili nazad.
Danas, najveća dela i dostignuća su stvorile osobe koje su razmišljale izvan postavljenih okvira.
U Ecce homo, na pitanje “zašto sam ja tako pametan?”, Niče odgovora da je to zato što je radoznao i ne prihvata gotove istine, već uvek postavlja upitnu reč “zašto”.
Kada smo u malom uskom prostoru, ne možemo da sagledamo sve mogućnosti. Vrlo često se u takvom prostoru javi strah koji blokira kreativno razmišljanje i kreiranje šire slike.
Kada odlučimo da ne odgovorimo odmah na izazov koji se pred nas stavlja, već pustimo da živimo sa tim osećajem, možemo i da sagledamo šta nam on sve pruža i gde nas vodi. Za to odlaganje je dovoljno i 10 minuta.
