PIŠE: GORDANA JOČIĆ
FOTO: ANDRIJA RANČIĆ
Kakve su nam misli, takve su nam i reči koje se pretaču u naš govor. Način na koji mislimo, govorimo, pišemo su slika i prilika stanja naše duše.
Ne volim grube reči, psovke, one koje izazivaju nasilje, patnju… Ne volim ni reč koja je izabrana za reč minule godine – nasilje. Nažalost, nasilje, pa i ono rečima, itekako je dominantno u našem javnom prostoru.
U ovom užurbanom vremenu u kome živimo, u vremenu prevelike medijske buke, beskrajnih analiza, sa previše (pre)glasno izgovorenih reči, previše zvuka i previše raznoraznih slika, hteli ili ne hteli, izloženi smo svakodnevnom velikom verbalnom nasilju. Savremen čovek sve manje ima vremena da razmišlja o lepoti i težini svojih izgovorenih reči, sve manje vodi računa o kulturi govora, sve se manje trudi da čuje svog sagovornika. O vibraciji svojih reči i tome kako lako izgovorene reči deluju na okolinu – još manje.
I dok razmišljam o reči 2023. godine i temi za ovaj januarski broj, setih se reči Moma Kapora:
“Uzmi tanjir i baci ga na pod. Da li se razbio?
– Jeste.
Odlično. E, sad mu se izvini. Da li se sastavio?
– Nije.”
I zaista, ništa ne može da nas ubije kao prejaka, pogrešno izgovorena reč. Moja prijateljica se nedavno naljutila i prekinula svaki kontakt posle mog pitanja: „Kakva je tvoja duša kada svakodnevno ponavljaš, povišenim tonom, jedne te iste reči: lopovi, narkomani, kurve, ološ, okot?“ S druge strane, znam ljude koji se suočavaju s ozbiljnim životnim problemima, a koji će vam uvek na pitanje „kako si?“, odgovoriti „dobro“, podeliti neku šalu, lepu reč, udeliti kompliment. S takvim ljudima je „milina“ razgovarati.
Mir u duši znači i mir u našem govoru. Mir u govoru znači da čovek neće doći u situaciju da mora da sastavlja razbijene tanjire. Setimo se samo patrijarha Pavla. Nije bilo čoveka koji je tiše govorio, a da su se njegove reči daleko čule.
Posle nekih reči više nema nazad, nema izvinjenja. Moja baka je govorila da se čovek češće kaje zbog onoga što je izgovorio nego zbog onoga što je oćutao. Posle nekih reči, ostaje samo velika praznina u duši, provalija među ljudima.
U trenucima koji čoveka stavljaju u situaciju da mora trenutno i brzo da reaguje, on postaje pričljiv i raspriča se i raspiše „vezući sitan vez reči“, ne vodeći računa o njihovom značenju, moći i uticaju. Reči lete tek da on olakša sebi i sve što mu je na duši da „istrese“ na drugoga.
Da, i sama nebrojeno puta poželim da na društvenim mrežama istresem sve što mislim, osećam, neretko to i učinim, a onda umesto da ih podelim – sve lepo izbrišem. Jer kroz usijanu glavu proleti leptirić koji mi poruči: „Da li si sigurna da tvoje reči neće nekoga uvrediti, povrediti? Sve to može i lepše da se kaže.“ Ako ljudima ne mogu da uputim lepu, blagu reč, bolje da ništa ne izgovaram. Kod mene važi „Ne izgovorih i spasih dušu svoju“.
Retorika kojom se čovek služi u određenim trenucima odražava njegovo umeće verbalne komunikacije koja, pritom, mora da ispuni i svoju praktičnu svrhu postizanja željenog efekta. Malo je danas onih koji mogu da se pohvale umećem spontane improvizacije ili da njihove reči bar tako zvuče. Takvo slikovito, upečatljivo i uverljivo izražavanje zahteva velike govorničke sposobnosti, dobro obrazovanje i dosta pročitanih knjiga. Poput potrebe za dobrom hranom i čistom vodom, potreban nam je, više nego ikada, negovan govor u kome intonacija i vibracija glasa podržavaju delovanje reči i omogućavaju slušaocu da izgovorene reči primi kao melem, saznanje, uživa u njima i da kaže: „Kako je lepa duša ovog čoveka/žene.“
Šeherezada je svojim pričama oslobodila okamenjeno srce cara Šahrijaha, podarila mu život i sačuvala svoj. Keltski bardovi su znali da ispričana priča ima isceliteljsku moć i obučavali su se u toj veštini. Druidi su lečili travama, a bardovi svojim glasom. Starogrčka maksima kaže: “Govori da bih te video.”
Način na koji izgovaramo reči i rečenice više govori o nama samima, našoj svesti i podsvesti, nego o onom kome s upućene. Snaga reči je ogromna: njima kreiramo svoj mikrosvet i sliku o sebi. Lepota je plemenita i ne dokazuje se logikom, već se doživljava. Za pisce tekstova „Filokalija“, lepota je emanacija Boga. Za mene, lepota reči, duše, misli je smisao postojanja i ishodište svega što radim.
„Što se bore misli moje“, napisao je knez Mihailo Obrenović. E, te misli koje se roje po našim glavama su one koje naše duše hrane lepim ili ružnim osećanjima, ljubavlju ili mržnjom. Kakve misli hranimo, takva nam je duša. „Gospode Bože naš, što sagreših ovoga dana rečju, delom i mišlju, oprosti mi kao blag i čovekoljubiv.“
Učili su nas da je duša „ono što čini život, princip života, znak života, ono što se samo sobom pokreće“, da se „čovek, prema Bibliji, sastoji iz tela i duše, koja oživljava telo, nadahnjuje ga (Post. 2,7 ; Mt. 10,28)“. Jasno mi je i zato dušu u Bibliji često nazivaju dahom života. Ono što nas niko nije učio i naučio jeste kako da sebe i svoju dušu na najbolji način predstavimo drugima kroz reči koje koristimo. To svako od nas mora sam da nauči.
U kakvom su odnosu govor i duša?
Dr Divna Vuksanović kaže: „Reči i dela oduvek su, kako izgleda, bile u disharmoničnom odnosu. Podudaranje misli/govora/dela zapravo je ideal kome se može težiti, ako se poštuju odgovarajuća moralna načela. Zadatak etike jeste da preispituje ta načela, kao i postupke koji iz njih proishode. U strogom smislu reči, kantovski formalizam i rigorizam mogao bi da odgovori potvrdno na pitanje o mogućnosti podudaranja reči i moralne prakse (pogotovo ako iza izrečenog stoji znanje, u sokratskom smislu pojma), mada je i tu pre reč o idealu (odnosno jednoj regulativnoj ideji kojoj se teži), nego o doslednom praktikovanju mišljenja. Učenje o moralu i vrlinama danas nije popularno, pošto kao praktična znanja dominiraju ekonomija i politika. Ulogu govora (reči) preuzeli su uglavnom mediji, dok je ljudima preostalo da brbljaju (Đilo Drofles), odnosno govore bez smisla.“
