PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTO: STEFAN SOKOLOVSKI
Čitaj mi sa usana: „Godine se vetru ne broje, koliko god brzo sazrevao.“ Kako ti zvuči? Jesi li uspeo da pročitaš? Šta osećaš? Strah, ljubav, zadovoljstvo, spokoj, ljubomoru? Opusti se. Da nemamo ogledalo, ne bismo znali ni kako izgledamo, znamo samo kako se osećamo. Dobro, loše, euforično, apatično, melanholično, zadovoljno. Treba naučiti živeti sa lakoćom i mudrošću, bez prevelikih drama. „Ostati u pupoljku bolnije je nego procvetati“, negde sam pročitala i zato cvetaj tamo gde je sreća i rast, ali i tamo gde je muka i bol. Ako si se odlučio za „put kojim se ređe ide“, cvetanje je sudbinski određeno.
Kažu da život piše romane i da ima najbolji scenario za nas. Morate verovati sebi i procesu. Životna snaga traži nove izvore napajanja i razvoja. Možeš preoblikovati između dva udisaja i izdisaja, dva treptaja oka. U tom prostoru unutrašnje tišine i mira, može da se desi sve ono što si snevao.
Uskoro ću napuniti 50 godina, kaže lična karta. Kada se pogledam u ogledalo, vidim devojčicu razigranu i zanesenu. Energija mi je samoobnovljiva. Što više radim i stvaram, više je i imam. Imam je, trošim je da me ne bi samlela. Moj život je pokret, traganje, analiziranje, kreacija i mašta. Svojom empatijom uspevam da dođem do duše drugog čoveka i da ga iskreno prigrlim. Izgradila sam svoj životni stil smelo ili je način života izgradio mene. Kada se osvrnem unazad, ova žena danas podseća na onu ženu iz prošlosti. Nose isto ime, datum rođenja, grad odrastanja, odraz u ogledalu im je sličan. Ovu ženu danas su oblikovala iskustva kojih je bilo. Sama je birala puteve, načine. Godine su prolazile, možda je i malo godina koliko je životnog rezultata. Nekada pomislim da sam sve ovo mogla podeliti u tri života. Šta sam sve proživela i doživela, možda malo godina i imam. Toliko je bilo momenata koji se računaju i otimaju od vremena. Da, ja se bukvalno takmičim sa vremenom. Nekada me savlada, onda legnem da akumuliram novu energiju i nastavim dalje. Pogledam se u ogledalo i najvažnije mi je da vidim sebe. Vidim sebe – da, dobro čitaš, nisam se izobličila, nisam odustala od sebe i svog tela. Telo ima sopstvenu inteligenciju. Na njemu ostaju zapisi svega proživljenog, vidljivi i nevidljivi. Telo pamti i ne zaboravlja. Telo stari, a duh potkrepljujem sopstvenom snagom i znatiželjom koja me budi i čini živom u svakom smislu.
Moja realnost je autentična. Moja realnost je moj stil života koji se oblikovao godinama da bih danas bila i izgledala ovako kakva jesam. I znam da život peva u svemu što dotaknem, zagrlim, zamislim, osetim, pogledam. Jer mu dajem snagu i lepotu. Da, došla sam konačno do te reči lepota – u njoj mi je sve. Iz lepote živim i razvijam se. Nekada je to bio put patnje, ali pre devet godina promenila sam igricu i usmerila svoju pažnju ka lepom. Lepoti koja daje smisao svemu.
Moja nova stvarnost postala je moj spokoj i duševni mir. Ta strast je moja muza autentičnosti i osobenosti. Jedinstvenosti u pravnom smislu reči. Bog mi je dao osmeh kojim osvajam. Upućujem ga prošlosti. Bog mi je dao talenat igre rečima i pisanja. Usmeravam ga ka sadašnjosti. Bog mi je dao telo koje negujem za budućnost. Život me oblikuje, ja oblikujem život i svesna sam da čovek nema hiljadu adresa na koje može da pošalje pismo. Ja više ne brojim godine, biram samo osećaje i sazrevanje.
Talmud kaže: „Svaka travka ima svog anđela koji se nagne nad nju i šapuće joj „rasti, rasti.““ Imamo ga i mi. Ja znam moje anđele, ima ih više od dva.