PIŠE: ELIZABETH DUONG
FOTO: PRIVATNA ARHIVA
Ljubav je supermoć za koju smo svi sposobni. Ljubav nas tera da radimo neke lude stvari.
Ova priča počinje ljubavlju. Ljubav za koju sam osećala da je vredna da ostavim svet koji sam poznavala i zamenim ga onim za koji nisam bila dovoljno spremna.
Posle devet meseci od upoznavanja ovog momka, dala sam otkaz šefici. Moja šefica je bila iz Češke, a pre 30 godina je napravila suprotan potez u Australiju. „Da li si sigurna?” Pitala me je, njen glas je i dalje imao jak istočnoevropski naglasak kojeg se držala čvrsto i ponosno. „Imaš dobar život ovde.”
Bila je u pravu. Imala sam porodicu koja me mnogo voli. Provela sam pet godina učeći da postanem inženjer, vrlo rano sam dobila posao u najvećoj australijskoj telekomunikacionoj firmi i ubrzo postala projektni menadžer. Zarađivala sam dobru i stabilnu platu, volela sam svoj posao, volela sam ljude sa kojima sam radila. Zašto bih sve to bacila da jurim za momkom kojeg jedva poznajem, u zemlju u kojoj sam provela samo mesec i po dana?
To je ona luda stvar koja se zove ljubav. To te čini glupim. Ne vidite logiku. Ne slušate šta vam svi drugi govore. Samo trčiš u pravcu u kom ti srce kaže i ne osvrćeš se.
Za mesec dana sam prodala većinu svog nameštaja i sve svoje stvari spakovala u tri kutije I poslala ih na novu adresu u Beogradu, u Srbiji.
Beograd, Srbija. Provela sam mesec dana tamo u junu 2019. Ispostavillo se da je to bilo najbolje leto u mom životu, koje je potpuno promenilo perspektivu i način na koji sam videla svet.
Na tom kratkom putovanju, videla sam potpuno nov način života. Onaj gde su ljudi našli vremena jedni za druge. Onaj gde su ulice, bez obzira na doba dana, bile pune ljudi koji su sedeli i družili se. Onaj gde, bez obzira odakle ste, nikada ne možete da se osećate usamljeno. Živela sam u Melburnu, gradu od pet miliona stanovnika, što je više od polovine stanovništva Srbije i još uvek nekako uspevam da se osećam usamljeno.
Četvrtak, 11. avgust 2020. Dan mog leta za Srbiju, ali i dalje postoji jedan problem. Još nisam rekla roditeljima.
Zašto?
Plašila sam se da će me sprečiti da donesem ovu odluku, u stvari, sigurna sam da bi to učinili. Koji roditelji bi želeli da njihova jedina ćerka napusti stabilan posao i preseli se u zemlju za koju nikada nisu čuli?
Bila sam u taksiju na putu do aerodroma, misleći da im neću reći dok ne stignem u Srbiju, ali sam osetila da mi je srce postalo teško i ono mi je u tom trenutku izgovorilo ove reči:
„Ne znaš kada ćeš ih ponovo videti.”
Sećam se kako sam stajala ispred kuće svog detinjstva sa velikim koferom, oklevajući da pozvonim na vrata. Osećala sam se posramljeno i, iskreno, pomalo uplašeno.
Moja mama je otškrinula vrata, u početku se ustežući jer je mislila da je poštar, ali sam videla kako ih je širom otvorila kada je shvatila da je to njena najstarija ćerka, koja se vraća iz grada da je vidi.
„O, zašto mi nisi rekla da dolaziš? Kuvala bih nešto posebnije!” Oči su joj sijale, jedva verujući da sam tu.
Njen pogled je tada pao na kofer koji je bio iza mene.
„Zašto imaš tako veliku torbu?”
„Ja… ja… selim se u… Srbiju“, progovorila sam tiho, ali sam znala da me čuje jer joj je osmeh potpuno nestao. „Moj let je danas, za oko pet sati.“
Sećam se tog trenutka veoma živo. Stojeći tamo, na našim ulaznim vratima, posmatrajući njeno lice u potrazi za znakom reakcije, dok je pokušavala da shvati činjenicu da će njena ćerka da se preseli u zemlju za koju ne zna i da će biti sa momkom kojeg nikada nije upoznala. Vreme se u tom trenutku zaustavilo.
Dve godine kasnije sam imala priliku da ponovo vidim svoju porodicu.
Saznala sam da je moja mama mnogo patila u mesecima koji su usledili. Da je bila skoro neutešna. Da se molila svake noći da se vratim. To je bio transformativni period za mog mlađeg brata koji je tada imao 18 godina i nikada nije video svoju majku u takvom stanju.
Svaki dan se starao da ona jede, pokušavao da razgovara sa njom, da joj pomogne oko kućnih poslova, a zatim nečujno otvarao vrata spavaće sobe da se uveri da je zaspala. Moj brat koji do tog trenutka u životu nije imao nikakve obaveze prema odraslima, sada je vodio brigu o ženi koja se o njemu brinula celog života.
Kada sam ponovo videla svoju porodicu kao da sam ih srela po prvi put. Bili su srećniji i mama mi je rekla da je shvatila da ju je Bog oslobodio jednog deteta da bi bila otvorena da primi ljubav od drugog. Zahvalila sam joj na ljubavi i poverenju koje je imala za mene i na njenim molitvama koje su me čuvale.
Te dve godine su za mene bile, blago rečeno, turbulentne. Prelazak u novu zemlju i početak nije bio lak, a posle dve godine ponovo sam bila sama. Sama, ali u boljoj poziciji nego kada sam počela.
Najvažnija promena za mene je bila to što sam sa samopouzdanjem mogla da govorim srpski jezik.
Počela sam da širim vidike i kupila sam vespu od 50 kubika, sa kojom sam odmah otputovala u Crnu Goru i nazad i provela čitavu godinu gradeći svoj Jutjub kanal koji sam ranije zanemarila. Ljudi su počeli da primećuju posao kojim se bavim – promocije gradova, zemalja i regiona koje volim. Moj krug kontakata i prijatelja se proširio i konačno sam našla grupu devojaka koje zovem svojim najbližim drugaricama, kumama. Odustala sam od traženja ljubavi od druge osobe i radila na tome da naučim da volim sam život.
Ponekad kada želite nešto tako jako – idealan život, idealnog partnera, idealnu sumu novca – život ima način da učini da vam se čini da je to van domašaja. Kada sam prestala da očekujem i jednostavno uradila ono što mi se činilo dobrim u tom trenutku, svemir mi je dao bolji život nego što sam ikada mogla da zamislim.
U nekim intervjuima koje sam dala te godine kada sam bila sama, govorila sam o tome kako sam odustala od srpskih muškaraca, jer sam zaista potpuno odustala od ideje da ponovo pronađem ljubav. Sada shvatam da sam se plašila da će mi muškarac oduzeti lep život koji sam sebi stvorila.
Pa da se vratim na avanturu na vespi – avanturu koja me je odvela 2700 km preko Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije.
Ljubav je supermoćza koju smo svi sposobni. Ljubav te tera da radiš neke lude stvari. Ponekad ne znam ko je luđi – mala Azijatkinja koja proputuje 2700 km vespom oko Balkana ili budala koja ju je pratila kolima celim putem, pomažući joj da snima njene Jutjub snimke, previjajući je kada je pala i krpeći rupe na točkovima kada je pukla guma. Veoma sam mu zahvalna i mnogo volim svog ludaka.
Hvala, Srbijo, na ljubavi i podršci koju si mi pružila u ove poslednje tri godine. Ljubav mi je održala nadu u vremenima kada mi je bilo najteže i dala mi ovaj lep život koji sada imam. Ljubav je nešto za šta smo svi sposobni i nadam se da će promeniti vaš život kao što je promenila moj.
