PIŠE: IVANA SRDIĆ, PO STRUCI DIPLOMIRANI POLITIKOLOG, PO POZIVU KONSULTANT ZA DIGITALNI MARKETING. VLASNICA JE MARKETINŠKE AGENCIJE PINEAPPLES KOJU JE KREIRALA SA CILJEM BOLJE POVEZANOSTI I SARADNJE UNUTAR MARKETING ZAJEDNICE.
FOTOGRAFIJE: LJUBO AŠĆERIĆ
Sebe, svoj stil oblačenja, fizičku pojavu smatram jedinstvenom i drugačijom u moru drugih.
Živeći u tom mindsetu, pre izvesnog vremena, zove me mama:
“Pile, jesi li to ti u bulevaru? Sad sam u tramvaju i mislim da sam te videla.”
“Nisam, u kancelariji sam.”
“Učinilo mi se onda, jedna devojka – ista ti!”
(Mama ima dobar vid na daljinu.)
Ovo nije usamljeni slučaj, ista stvar se ponovila sa bratom i ocem, uz komentar:
“Pa kad sve isto izgledate!”
Od tad me proganja jedna misao – koliko sam ja zaista jedinstvena?
Primarna porodica je ona koja nas najbolje poznaje. Ili ipak ne?
Pokušala sam sebi da objasnim ove situacije – da me ne poznaju, da oni imaju svoje strahove iz mladosti. Oni su Titovi omladinci i nisu smeli mnogo da odskaču od mase.
Samim tim je i svaki prikaz posebnosti označen kao negativna pojava.
Ovu pojavu neprepoznavanja sam testirala na sebi i svojoj deci.
Kada su se vraćali sa izleta, dala sam zadatak sebi da ih prepoznam u gomili dece.
U toj gomili, koju je činila skupina dece iz tri vrtića, uspela sam da ih uočim iz daljine.
Dušana sam primetila po nemirnom čuperku nasred glave, a Ivana po karakterističnom držanju tela, skoro pa generalskom.
To što sam ih prepoznala ima veze sa mojom osvešćenošću da smo svi mi jedinstveni i da ljude ne doživljavam kao stado uniformisanih ovaca jer imam slobodu izbora.
To je ono što generacije pre mene jesu imale, ali toga nisu bile svesne.
Kada sam u gimnaziji smatrala da je otkaz mog razrednog bio čist politički cilj i taj otkaz nisam podržavala – to sam javno isticala. Kao posledicu, osetila sam netrpeljivost drugih nastavnika. Nakon završenog trećeg razreda, na dan kada sam trebala da dođem po đačku knjižicu, saopštila sam pedagogu da se ispisujem iz škole.
I ispisala sam se.
U tom trenutku sam smatrala da je moja odluka jedinstvena i hrabra. Bila sam ponosna na sebe. Taj ponos je trajao sve dok nisam izašla iz školskog dvorišta.
“Ovo je bilo super, nego šta ćeš sad, zvanično nisi upisana ni u jednu školu”, pomislila sam.
Tada sam shvatila da pojam jedinstvenosti podrazumeva hrabrost i da ona sa sobom nosi posledice i veliku dozu odgovornosti prema sebi.
Nismo mi jedinstveni zbog drugih, mi sebe smatramo jedinstvenima zbog nas samih.
Potpuno je legitimno da to mislimo i osećamo, jer niko ne poznaje nas kao mi sebe.
Niko osim mene ne zna da mi srce brže kuca od straha na sastancima sa klijentima dok prezentujem brief za njihovu novu kampanju, dok spolja izgledam samouvereno i nasmejano, u unikatnom odelu rađenom po mojoj meri.
Niko osim vas ne zna šta je to što vas istinski raduje. Ta unutrašnja saznanja su vaša putanja do jedinstvenosti.
Ono što kod vas budi najdublju sreću i zadovoljenje je vaše spoljašnje manifestovanje unikatnosti.
Dugo posle porođaja mi je bilo potrebno da pronađem sebe, fizički i mentalno, i to za one najbanalnije stvari: koji lak za nokte ove nedelje staviti, kako se isfenirati, šta čitati, koje jelo poručiti u restoranu.
Nisam mogla da se izborim sa tom količinom neodlučnosti, neslušanja svog unutrašnjeg glasa i tela. Tek kada sam napravila prostor u spoljašnjem okruženju tako što sam izašla iz svih drama trouglova, odredila vreme za sebe u toku dana, makar to značilo da ustanem i u pet ujutru, ušla sam u svoj unutrašnji prostor i ponovo se osetila kao JA.
Osetila sam se kao jedinstveni primerak sebe.
Usledile su posledice.
“Izlaziš, a imaš decu”, “Sama si otišla na put, gde ti je muž” ,“Radiš, a deca ti nisu krenula u vrtić”.
Da postoji takmičenje za najbezobzirniju snaju, verovatno bih osvojila zlatnu medalju u toj kategoriji.
I to je moj izbor i moja odgovornost. Moj pristup životu i okruženju je takav da je moje unutrašnje JA uvek protektovano od spoljnog okruženja.
Ne mogu biti to što jesam, što me čini srećnom, a prema tome i jedinstvenom, ako ću se voditi šta će drugi misliti ili reći.
Ne smatram ovo sebičnim činom. Ja uvek pružam ruke toliko široko da imam slobodu, a da moja sloboda ne ugrožava drugog.
Ovaj utilitaristički pristup primenjujem i dok se parkiram. Koliko god da kasnim ili žurim, uvek ću se vratiti i proveriti da li vozilo ispred i iza mene može bezbedno da se isparkira.
Kapitalizam, društvene mreže nam daju privid slobode i individualizma.
Kao rezultat, dobili smo fast fashion i svi imamo priliku da ličimo jedni na druge. Cene su pristupačne, a uticajne osobe će vam na vlogu, storiju, Pinterestu i Instagram objavama pokazati kako savršeno da uklopite komade brze mode.
I gle, eto armije uniformisanih.
Da li nas uniformisanost u digitalnom nastupu podstiče da stvorimo privid jedinstvenosti?
Danas sa AI i chatGPT-om imamo koristan alat, ali vrlo poguban po unikatnost. Podržavam njihovo korišćenje, naročito u poslu, ali ako ih koristimo samo kao Ctrl+C i Ctrl+V, bez unošenja ličnog jedinstvenog iskustva na određenu temu, onog što je samo vaš doživljaj, dobićete osrednjost i uniformisanost.
Kako konzumerizam raste, tako nam marketinške kampanje usmeravaju podsvest ka kreiranju jedinstvenosti. Nikad nije bilo više kampanja koje propagiraju unikatnost kroz slogane: “Budi ti”,“Budi jedinstvena” ,“Budi svoja” itd.
Gledajući reklame multinacionalnih korporacija koje ulažu velike novčane iznose na istraživanja ciljne grupe, a pod tim istraživanjem mislim na to šta njihove korisnike raduje i šta ih muči, uvidela sam da svi korisnici imaju problem sa otkrivanjem SEBE i izazovom da budu primećeni i unikatni.
Reč koju i sama najviše koristim, naročito u poslednje tri godine, jeste AUTENTIČNOST.
Poštujem je kod drugih, kao što želim i da je drugi poštuju kod mene.
Neretko se desi da se kompletni biznis planovi i kampanje promene onda kada nju uključimo. Rezultat bude bolji nego što smo očekivali.
Jedan od najvažnijih momenata u kreiranju jedinstvene slike, prvo sebi, a onda i drugima, jeste i iskrenost prema sebi. Sasvim je ok sebi priznati da vi niste to što drugi očekuju od vas. Više je nego korisno reći – ja to ne mogu i ja to ne želim. Bez objašnjavanja zašto to ne želite da uradite.
Šta će drugi da rade sa tom informacijom, to je njihova stvar. Vi ste uradili ono što je od suštinske potrebe za vas same – napravili ste granicu kako biste unutar nje mogli sebe da razvijate i budete još bolji i kvalitetniji. Taj put postavljanja granica je najvažniji, jer on nije sveže asfaltiran. On je pun rupa i neravnina koje stvaraju truckanja i izmeštanja.
Kada više brendova i kompanija počne da uključuje sopstvenu autentičnost, ali ne kao privid zarad povećanja prodaje, desiće se i međusobno poštovanje i uvažavanje različitosti kod drugih ljudi, u njihovim međusobnim odnosima.
Autentičnost je put ka osnaženoj ličnosti (brenda, pojedinca).
Otkrićete je kada se zapitate i priznate sebi gde leži iskra vaše radosti.
Prikaz kako nas drugi doživljavaju je samo puki odraz njih samih.
Kada god mi je neko rekao – ti si baš posebna – znam da ta osoba i sebe isto tako doživljava.
Vaša jedinstvenost je ogledalo, ono se reflektuje na druge onoliko koliko drugi imaju sposobnost da je vide.
