PIŠE: MAJA ŠKALJAC STANOŠEVIĆ, ISTORIČARKA UMETNOSTI
FOTOGRAFIJE: VUKAN ŠUKIĆ
Od izložbe “Moć metamorfoze“ i prvog predstavljanja radova Nataše Kamaljević beogradskoj publici prošlo je godinu dana. Život u prestonici, obilaženje izložbi i susreti sa savremenim primenjenim i likovnim umetnicima uticali su na Natašinu kreativnost, i smelost u eksperimentisanju sa materijalima, formama i provokativnim odnosima boja.
Postavkom “Savršene nesavršenosti“ Nataša proširuje svoj istraživački potencijal sa keramoskulpturama izrađenim njenim omiljenim materijalom – glinom, kojima su, na ovoj izložbi, savršeni pandan i balans zidne instalacije. Svi eksponati odišu nekom moćnom energijom pulsiranja života. Takav efekat koji radovi izazivaju delom počiva i na bojama koje je umetnica koristila za izradu skulptura i slika.
Dosadašnjoj kombinaciji crne i bele boje, ovoga puta Nataša je dodala i crvenu. Crna – mistična, duboka, elegantna i sofisticirana. Bela koja simboliše nadu, čistotu, svetlost i dobrotu. A crvena strast, vatru, krv, toplinu. Svedene i decentne skulpture predstavljaju stilizovane ljudske oblike i njihove odnose. Iako su predstavljene bez delova tela koji čine neko lice jedinstvenim, umetnica je uspešno i vrlo vešto dočarala njihova stanja i međusobne relacije. U pokretima i stavovima njihovih tela se uz malo mašte može predpostaviti ko je plesač, ko je srećan, ko se ljuti, a ko je tužan. Potrebno je velika umešnost u izradi, tehnička preciznost i poznavanje izražajnih mogućnosti materijala, kako bi publika razumela poruku koju umetnica šalje putem ovih apstrahovanih oblika lica i tela. Posebnu pažnju Nataša je posvetila izradi asamblaža i prostornih instalacija u vidu slika različitih formata. Oni su u savršenom sadejstvu sa predstavljenim 3D objektima. Ekspresivnost i sinergija ove dve grupe eksponata temelji se i na korisćenju iste skale boja. Spajajući nespojivo i kombinujući različite tekstilne materijale, a ostajući verna svojoj poetici i autorskom rukopisu, Nataša nam putem slika prenosi jednu drugu priču. Inspiraciju za te kompozicije sa teksturom i amorfnim oblicima koji izlaze u prostor iz okvira slike, autorka je nalazila u prirodi i apstraktnom svetu. Radovi su nastajali spontamo i stihijski, bez predhodnog promišljanja i skiciranja. Osluškujući prirodu i posmatrajući svet oko sebe, utiske nataložene u sebi, prenela je na platna.
U ovom višemesečnom istraživačkom procesu umetnica je neizmerno uživala. Nenametljivo i diskretno sa jedne strane,a sugestivno i nadahnuto sa druge stane, Nataša gradi svoju specifičnu autorsku poetiku i zauzima svoje zasluženo mesto na domaćoj sceni primenjene i likovne umetnosti.
