PIŠE: ANITA PANIĆ
FOTOGRAFIJE: ANITA PANIĆ I UNSPLASH.COM
Volim putovanja, to je poseban adrenalin kada krećeš u avanturu nepoznatog. Nekada bežiš od sopstvene prošlosti sa željom da ti se dogodi neko posebno uzbuđenje koje će te prodrmati od ustaljene rutine svakodnevnog života. A ponekad se samo prepustiš, bez ambicije da sve mora biti savršeno, tamo kuda si krenuo i tada se najbolje provedeš.
Prvi put sam preletela okean i kada sam kročila na tlo Kube učinilo mi se kao da sam se našla u kadru filma u kome je stalo vreme. Ovo je zemlja u kojoj se prepliću mirisi ruma, duvana i benzina. Zemlja gde se svakodnevni život odvija na ulici, a gde su muzika i ples dve najbitnije stvari. U kojoj se godišnje oko 200 zgrada sruše same od sebe, jer narod nema dovoljno para da ih renovira. Gde je prosečna plata oko 30 $, zemlja neverovatnog plavetnila Karipskog mora, zanimljive arhitekture i velikog siromaštva. I kao takva, nesavršena, puna kontradiktornosti, sa prelepim pejzažima i veselim ljudima, prirasla mi je za srce. Kuba se nalazi između Karipskog mora, Meksičkog zaliva i Atlantskog okeana i spada u najposećenije zemlje sveta. Ostrvo Kuba je najveće ostrvo na Karibima i šesnaesto po veličini na svetu. Glavni i najveći grad je Havana koji je naglo izrastao početkom 20. veka. Unutrašnji deo grada čini staro jezgro koje okružuju moderna naselja nastala na obodima prstena koji čini stari deo grada.
Prestonicom Kube dominiraju suprotnosti – male kuće naspram visokih zgrada u kolonijalnom stilu, najčešći su arhitektonski prizori. Najpoznatiji deo grada je Vedado, čijim ulicama dominiraju muzeji, pozorišta, barovi i klubovi. Inače, Kubanci voze “oldtimere”, ne zbog turista, već zato što nemaju para da kupe novije modele. Sve do 2011. godine uvoz stranih automobila je bio zabranjen, pa su Kubanci morali da koriste one koje imaju. Svako veče bi ih sa puno ljubavi čistili i sređivali kako bi sutradan usrećili neke druge turiste, ali i sebe. Lep je bio osećaj juriti ovim živopisnim kabrioletima prostranim ulicama Havane.
Pored očaravajuće prirodne lepote i kontrasta zemlje, Kuba je pre svega destinacija koja turistima nudi zabavu. Ovde se na svakom koraku, pored kvalitetnih cigara, ruma, mohita, daikirija, susrećete sa mešavinom najzanimljivijih ritmova, uglavnom latinoameričkih, ali i španskih i afričkih. “Guantanamera” i “Hasta siempre comandante” su dve najpopularnije pesme na Kubi. Ako već ne znate da plešete salsu, na Kubi ćete sigurno naučiti. Naravno, najpopularnije ličnosti su Če i Kastro. Kult prošlosti veoma je prisutan i Če Gevera, iako nije Kubanac, ima svoj muzej u Havani.
„Svet je divan i vredi se za nj boriti i ne volim što moram da ga ostavim”, razmišljao je Hemingvej kroz lik Roberta Džordana, borca u Španskom građanskom ratu, u svom romanu „Za kim zvono zvoni“ koji je napisao na Kubi. Ovaj Amerikanac je na Kubi živeo oko 22 godine. Tamo je proveo gotovo polovinu svog spisateljskog života, tako da su tu nastala dela: „Imati i nemati“, „Za kim zvono zvoni“, „Preko reke u drveće“, „Starac i more“, „Pokretni praznik“ i posthumno „Ostrva u struji“,
Hemingveja je tada, kao i brojne turiste koji dolaze u Havanu iz čitavog sveta, najviše privukao stari deo grada (La Habana Vieja). Iznajmio je sobu na poslednjem spratu hotela „Ambos mundos“ u ulici Obispo, u srcu Stare Havane. Soba broj 511 na poslednjem spratu malog porodičnog hotela, otvorenog sedam godina ranije (1925), postala je njegov prvi kubanski dom, gde će u martu 1939. početi da piše roman „Za kim zvono zvoni“. Hemingvej je u hotelu boravio sve do 1939. godine, kada se sa Martom Gelhorn preselio na imanje u predgrađu Havane. Poznati američki pisac zaljubio se u Kubu 1932. godine kada je prvi put došao zbog pecanja koje mu je bilo jedna od pasija. Ipak, tek 1939. odlučio je da se ovde i doseli. Godinu dana kasnije kupio je posed – vilu “Finca la Vigia”. Marta Gelhorn, Hemingvejeva supruga, blizu Havane pronašla je mesto u prirodi gde je Hemingvej mogao da piše na miru, na brežuljku odakle je imao pogled na pučinu i na obrise Havane. Najpre je iznajmila kuću koju je plaćala sto dolara mesečno, da bi je Hemingvej nešto kasnije kupio za oko 12500 dolara.
Posed je pretvoren u muzej 1962. godine, čim se pronela vest o njegovom samoubistvu u Americi. Kuća Ernesta Hemingveja u Havani danas je jedna od atrakcija kubanske prestonice. Obišla sam je sa velikim zadovljstvom i na trenutak uplovila u vremeplov, jer je sve sačuvano autentično onako kako je veliki pisac ostavio.
Zabranjeno je ulaziti u kuću, ali su prozori prostrani tako da je objektivom foto-aparata lako obuhvatiti detalje. Prostranom, suncem obasjanom dnevnom sobom dominiraju dve udobne fotelje cvetnog dezena. Između njih i danas stoji stočić pun flaša sa pićima od kojih je Hemingvej pripremao svoje omiljene koktele. Zidovi su puni umetničkih slika i reklamnih postera za borbe s bikovima, kao i lovačkih trofeja donetih iz Afrike, ličnih stvari, tu su Hemingvejeve lule, pisaća mašina, čak i keramička pločica koju je napravio Pablo Pikaso. Njegov radni sto je prepun različitih talismana, kamenčića, ključeva i drvenih igračaka, dok je za pisanje uglavnom koristio sto pored police sa knjigama tako što je stajao pored i kucao. U delu spavaće sobe pretvorenom u radni prostor je izložena pisaća mašina na kojoj je napisao roman „Starac i more“. Naravno, svuda po kući su knjige. Popis kaže da ih je oko 9000, kao i da bar četvrtina sadrži Hemingvejevom rukom pisane komentare ili fusnote.
Jedan od zanimljivih detalja kuće Ernesta Hemingveja i ovog velikog dvorišta je i – malo počivalište za mačke. Hemingvej je, naime, obožavao mačke. Kažu da je pored četiri psa imao i 32 mačke. Ovde je sahranjeno nekoliko njih. Nisam odolela da se ne slikam pored njegovog omiljenog broda Pilar na kome je punih 27 godina pisao, čitao, spavao, lovio tune i sabljarke, družio se sa drugim piscima i slavnim ličnostima tog vremena. Upravo je ovde čuveni autor 1952. saznao da je dobio Nobelovu nagradu. Posvetio ju je Kubi i zapravo je samu nagradu položio pod noge “Madoni del Cobre”.
Poslednji dan u ovom magičnom gradu provela sam šetajući “Paseo de Prado”, ulicom koja deli “Havanu Viejo” od “Havane Centro”. Častila sam se toplim churrosom posutim šećerom u prahu, malo izvijenim, ali mekanim iznutra. Ovo je ulična hrana koju svakako treba probati, jer gledanje kako se kuvaju churrosi, poseban je užitak. Veče je bilo namenjeno uživanju na krovu najstarijeg hotela u Havani – Inglatera. Svetla su ocrtavala obrise obližnjeg Gran teatra, Kapitola i okolnih zgrada. Pila sam moje omiljeno piće Kuba libre, sa rumom i kolom (što u prevodu sa španskog znači „slobodna Kuba”). Orkestar je svirao sa puno entuzijazma, a mlade Kubanke su se njihale u ritmu salse. Razmišljala sam koliko je ova zemlja magična i kako je Hemingvej nepogrešivo prepoznao gde je najbolje mesto na svetu da peca ribu, pije mohito, plovi morem i piše romane koji su ostali za večnost!
