AUTOR PRIČE: ANĐELKA KOLAREVIĆ
Nekada davno, živeli su ljudi koji se nikada nisu smejali. Živeli su u zemlji gde nije bilo Sunca, ispod neba sa mnogo oblaka, ali nikada nije bilo kiše. Ništa nisu dobijali, ni svetlost, ni toplotu, niti živosti. Ono malo vode i plodova su čuvali škrto, kao i svaki deo sebe i onoga što su imali.
Njihova namrgođena lica nisu se ogledala u drugima, a nisu mogli ni sami sebe da vide od tmine u usahlim jezerima, u plitkim tamnim rekama. Svaki put kada bi hteli da se umiju, uplašili bi se odraza na površini vode ili stakla ili u drugim očima. Ugledali bi samo očaj, namrgođeno iskrivljeno lice bez životnog odjeka.
Jednog dana u taj polumrak slučajno je zalutao maleni zlatokosi dečak, crnih sjajnih očiju i velikog osmeha. Hrabro je išao stazama obraslih izuvijenim šibljem, ali je on u tim senkama prepoznavao čudne zabavne oblike i oni su ga zasmejavali. Ubrzo je primetio da bi se na svaki njegov osmeh šiblje ispravljalo, a na veliki gromoglasni osmeh čak i čitave grane. To mu je dalo još više hrabrosti, ali i zabave da nastavi dalje. Stigao je do sela i ugledao sumorne ljude koji su se držali po strani jedan od drugog. On im je prilazio i blago dodirivao ramena, nežnim osmehom ih pozdravljao. Radovao im se, jer ugledao ljude, a on se izgubio. Bio je zahvalan svemiru na njima. A oni, oni su ga gledali u čudu. Zlatan a crnih očiju, mali a hrabar, nejak a neustrašiv. Međutim, nisu osetili opasnost i to im je bilo nejasno. Svi su ponaosob osetili neko nepoznato toplo do tada nedoživljeno strujanje u telu i po prvi put ugledali sebe u očima malog dečaka. Najpre su se uplašili ko li je stao u zenicu divnog dečaka, a onda su se setili da su to oni sami. I počeli su da se osmehuju, škrto, rezervisano, stidljivo. Osmeh im je bio više nalik na grč nego na lepi opušteni luk mišića oko usta. Ali ubrzo su se sami mišići topili od neke unutrašnje miline i najzad su shvatili da osećaju nešto, nešto lepo, prijatno i jako u isto vreme. Osetili su da im se dopada dečak, da im je dao nešto veliko na poklon, ali nisu znali da je to ljubav. Do tada im je nepoznata bila ljubav, nežnost, opuštenost u dodiru ili u pogledu. U isto vreme pojavi se jedan, pa još jedan zrak Sunca, nesta tmine i pojavi se zlatasto plavo nebo. Sada toplina postade spoljna, biljke i životinje oko njih počeše da se pomeraju, rastu, da se prirodno podržavaju i kreću ka sunčanim dolinama.
A namrgođeni ljudi postaše već po malo opušteni. Postaviše dečaka nasred sela na visoku stolicu i pitaše ga ko je, odakle je i koju čaroliju ima kao moć. Dečak ih nije ništa razumeo, pitali su ga takve gluposti, pa on je maleni dečak koji se izgubio, običan, slobodan dečak koji želi da mu pomognu da se vrati i pronađe ljude koje voli. Koje voli, šta znači reč voleti?
Dečak ih pogleda zbunjeno i skoro nezainteresovano i odgovori brzo da je to onda kada se raduješ drugom. Kada mu se nasmeješ, kada ga blago pogledaš i kada se radost pretvori u lepo osećanje koje otapa svaki grč u srcu, stomaku, glavi i koji pomaže da budeš hrabar.
Ćutali su i nemo gledali jedan u drugog i shvatili da je ovaj dečak sama Ljubav. Da im je došao kroz radost, da im je doneo Sunce, hrabrost, velikodušnost, poverenje i osetili su veliko poštovanje i toplo strujanje u žilama koje su potpuno zaboravili da postoji. A sve to im je dalo da se osećaju snažnije, ali i vedrije. Videli su da nisu više grubi i samoživi jer imaju puno toga u sebi što može da se da drugom. Shvatili su da radost daje ljubav, a da ljubav daje sve ono što su se brinuli da neće biti za njih. Shvatili su da je to moguće ako se gledaju, razgovaraju, veruju jedan drugom. Bez toga im je život bio tako mračan i beznadežan.
Bez radosti nema nade, bez nade nema vere, a bez vere nema ljubavi.
A dečak ih je ljubazno zamolio da mu oproste što mora dalje do svoje kuće, govoreći im – Nema potrebe da me pratite, Sunce će mi pokazati put. Pratiću ga i tamo gde se spušta na miran počinak i smiraj, tamo mi je dom.
