PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: BRANKA BEŠEVIĆ GAJIĆ
FOTOGRAFIJE: IVONA LAJKO, ANDRIJA RAVAS, MILENA RAĐENOVIĆ
BRANKA BEŠEVIĆ GAJIĆ, ZAVRŠILA JE FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU. SNIMILA JE DIPLOMSKI MASTER FILM POD MENTORSTVOM PROFESORA GORANA PEKOVIĆA, POSTAVŠI ZAČETNICOM NOVOG ŽANRA NA PROSTORIMA BIVŠE SFRJ, A TO JE ISTRAŽIVAČKI FILM “DOM ANĐELA”, JEDAN OD PRVIH FORENZIČKIH TRILERA NA OVOM PODRUČJU. U OVOM FILMU POTPISUJE SCENARIO, REŽIJU I PRODUKCIJU. BRANKA JE NASTAVILA SA USAVRŠAVANJEM KROZ UMETNIČKI PROJEKT POSVEĆEN FILMSKOJ REŽIJI U DIGITALNOM MEDIJU I DOKTORIRALA NA IGRANOM INTERAKTIVNOM FILMU. ORIGINALNI NAZIV TEME TEORIJSKOG RADA JE BIO „ODLUKA – KRATKOMETRAŽNI FILM U INTERAKTIVNOM MEDIJU“, KOJI JE ODBRANILA 21. OKTOBRA 2021. GODINE, U SVEČANOJ SALI REKTORATA UNIVERZITETA UMETNOSTI U BEOGRADU.
NAGRAĐIVANA, PRIZNATA, REDITELJKA KOJA OSVAJA SVOJIM FILMOVIMA I SENZIBILITETOM
FILM „ODLUKA“ JE FILM O PARTNERSKIM ODNOSIMA. KOLIKO SI DUGO RADILA NA TOM FILMU U KOJEM SI BILA SCENARISTA, REŽISER, PROGRAMER, A UJEDNO SI OBRADILA MUZIKU U DIGITALNOM FORMATU.
Film je nastao kao moj završni doktorski rad na interdisciplinarnim doktorskim akademskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, koji smo kasnije nakon javnog izvođenja razvili i u dugometražni film. Kada je trebalo da prijavim temu na fakultetu, želela sam da to bude tema koja me u tom trenutku najviše intrigira. S obzirom na to da sam veoma vezana za zemlje bivše Jugoslavije, gledala sam da priča bude univerzalna i da vidim šta nas to zajedno tišti, a to je partnersko nasilje koje doslovno nije samo problem kod nas u regionu, već globalno širom sveta. Bio je još veći gušt da uradim nešto što će biti na korist žrtvama, a da pritom ostavim umetnički i originalan doprinos filmskoj režiji u digitalnoj umetnosti, u čemu se ogleda interdisciplinarnost mog doktorata. Moja tema je prihvaćena od veća interdisciplinarnih studija, kao i od Senata Univerziteta umetnosti. Uz ogroman trud, uspela sam da u roku prijavim temu, zatim realizujem teorijski, ali i praktični deo rada, a samim tim i da uspešno odbranim svoj doktorski rad. Fokus je bio na istraživanju interaktivnosti na filmu, kao i mogućnost kako više priča spojiti u jednu celinu, gde će se dati mogućnost publici da sama donese odluku. Cilj je bio osetiti kritiku gledalaca koji jednim klikom mogu odlučiti o sudbini glavnih likova. U jednom trenutku mogu dobiti psihološki triler, u drugom melodramu, odnosno dramsku priču gde će Ana (glavni ženski lik koji trpi nasilje i koju igra Radomirka Rada Šarić) biti spašena. Želela sam da pošaljem poruku da mi kao društvo možemo promeniti mnoge ishode i u stvarnom životu ako bismo probudili svoju svijest. U okviru 69. Martovskog festivala održano je predavanje na temu: „Interaktivnost na filmu“. Predavanje je namenjeno široj ciljnoj grupi, kao i ženama od ulaska u zrelost posle dvadeset pete godine, pa sve do pedeset godina, koje imaju velike planove za građenje karijere, stvaranje porodičnog života i odgajanje potomaka. Takođe sam učestvovala i na tribini “Uticaj filma i drugih vizuelnih ostvarenja na porodično nasilje”, koja je održana poslednjeg dana Martovskog festivala u subotu, 2. aprila, u centralnom holu Doma omladine. Pored autora filmova, učestvovali su i zamenica javnog tužioca Gorjana Mičić Čaluković, advokat Jovanka Zečević, a pre njih i psihologinja dr Tanja Ignjatović i mr Vedrana Lacmanović, članica Autonomnog ženskog centra.
Moderator je bio Dejan Dabić, umetnički direktor Martovskog festivala. Na početku i tokom tribine gledali smo inserte iz mog filma “Odluka”, kao i inserte iz filma “Tko se tuče taj se voli” Danila Lole Ilića.
Takođe je planirana tribina na temu partnerskog nasilja u organizaciji ZHB udruge “Tin Ujević, čiji sam redovan član, a o tom događaju će mesto i termin naknadno biti saopšteni.
Film je rađen po istinitoj priči jedne porodice. Ana i Marko su mladi bračni par, Marko je doživeo traumu kada je tragično izgubio majku i kasnije zbog posledica trauma iz detinjstva postaje nasilnik. Ana je odrasla u porodici gde je svakodnevno gledala majku koja trpi nasilje da bi kasnije izabrala nasilnog partnera poput svog oca. Ana i Marko su dvoje ljudi promašenih ideja, neostvarenih snova, nesretnim spletom okolnosti završavaju u pogrešnom vremenu, na pogrešnom mestu, a film je zasnovan na istinitom događaju. Umetnost je tu da ukazuje na važne probleme u našem društvu i zato je veoma važno da svako iz svog kruga delovanja reaguje kako bismo pomogli žrtvama da prepoznaju nasilje.
ANA, PO KOJOJ JE I RAĐEN OVAJ FILM, NIJE DOČEKALA NJEGOV KRAJ. KOLIKO TE JE SVE TO POGODILO KAO ŽENU? BALKAN JE BIO I OSTAO SUROV. OVA PRIČA BI SE MOGLA SMESTITI U BILO KOJI NJEGOV DEO – OD SEVERA KA JUGU, OD ISTOKA KA ZAPADU.
Kada sagledamo sve uzroke i posledice, doslovno bi se ova priča mogla smestiti bilo gde u svetu, jer partnersko nasilje nije problem samo kod nas na Balkanu, već je prisutno širom sveta, dok se moj istraživački postupak bazirao kod nas u regionu gde smo iznedrili priču „Odluka“. U vezi sa likom koji se u našem scenariju zove Ana, čije je ime izmenjeno iz literarnih razloga, u životu nije imala sretan kraj, što me je veoma pogodilo kao ženu, ali i dalo veći gušt da ovaj film plasiramo gde god možemo sa ciljem da ga pogleda što više žena, ali i ljudi iz okruženja, kako bismo eventualno sagledali uzroke i posledice svih nas, kako bismo možda kao društvo pronašli način kako da pomognemo žrtvama. Film je zasnovan na istinitim činjenicama, ali inkorporirali smo i fikciju zbog dramaturški kompleksnije priče koja je nastala kao vid naše umetničke slobode.
DA LI SU ŽENE SVESNE PARTNERSKOG NASILJA U KOJEM SE NALAZE I DA LI JE LAKO IZAĆI IZ ZAČARANOG KRUGA?
To zavisi od percepcije svake individue, doslovno u većini slučajeva žene nisu ni svesne da su izložene partnerskom nasilju, naročito kada su odrastale u nasilju, gde su svakodnevno gledale nasilje, to jest ako su živele u porodicama trajno poremećenih odnosa, gledajući svoje roditelje kako se svađaju ili majku koja trpi bilo koji vid nasilja. U tom slučaju, devojčice imaju predispoziciju da kasnije u životu izaberu nasilnog partnera s ubeđenjem da je vid fizičkog ili psihičkog kažnjavanja normalan način komunikacije, što je apsurdno. Nisu svesne šta im se događa i zato je veoma važno da se o nasilju što više priča u cilju edukacije, pre svega. Dečaci prema istraženim modelima imaju predispoziciju da i sami postanu nasilnici, jer su roditelji u suštini uzor svojoj deci i u tom slučaju svakako je bolji razvod nego loš brak.
OVE GODINE SVOJU PREMIJERU IMAĆE FILM „MILOJEV DAR“ KOJI JE ZAPOČET 2018. GODINE.
Igrani film po scenariju Vladimira Đorđevića, realizovan u MS-Film produkciji, privukao mi je pažnju i veoma inspirirao ne samo originalnošću, već temom koja je obavijena ratnim vihorom pod velom tajne što ostavlja utisak nedoročenosti i time jače ističe osnovnu ideju čijom se ekranizacijom oživeo lik jednog junaka Drugog balkanskog rata Miloja Nikolića, ali i lik jedne mudre stamene heroine, njegove supruge Krstine, koja mu je bila potpora i sigurnost. Ovo je ratna drama, priča u kojoj se prepliću ljubav i duhovne borbe, koja se bavi porodičnim odnosima, film koji nas kroz Milojeve snove u vojnoj bolnici vraća u njegovo detinjstvo, sećanje na oca i rodni kraj. Kombinovanjem prikaza nadrealnih scena, snoviđenja i epohe želim da prikažem neraskidive porodične veze i žal za porodičnim ognjištem. Pretprodukcija filma počela je 2018. godine, a zbog pandemije koja je opstruirala naše radove iz postprodukcije smo izašli u januaru 2022. godine tako da se premijera očekuje ove godine i javnost će biti blagovremeno obaveštena.
TVOJ PRVENAC JE BIO FILM „LAUŠ“ SA ŽARKOM LAUŠEVIĆEM.
Ideja mi je bila da bar pokušam da rasvetlim najmračniji događaj u našoj savremenoj istoriji, ali i da vratim Žarka glumi. Njegovim odsustvom naša kinematografija je izgubila mnogo.
Mnogi porivi, odnosno potezi i postupci učesnika drame zvane ljudski život ne mogu da se objasne na način koji bi svima bio jasan i prihvatljiv. Postoje ljudska bića koja zaostaju za vremenom, ona koja se uklapaju u sadašnjost, ali i mnogi koji idu ispred, a upravo takvi me inspirišu. Bila sam veoma mlada kad se Žarkov put popločan zvezdama prekinuo. Imao je 33 godine, arhetipski poznate kao Isusove godine. Ta tragedija mi se urezala u dušu i kad su se “kockice složile” i kad je moja sudbina postala usko povezana sa glumcima, jer sam upisala akademiju i diplomirala, usudila sam se da snimim prvi profesionalni dugometražni film, uz savete divnih profesora sa Fakulteta dramskih umetnosti. Obratila sam se producentu Miroslavu Bati Petroviću i uz podršku njegove producentske kuće “Fiks Fokus” us pela sam 20 godina posle nemilih događaja da sistematizujem “priče iz Nepričave” za neka buduća pokoljenja. Odnosno, zaokružila sam i spojila u celinu crtice tužne priče o tragediji jednog čoveka u doba sunovrata države čiji je ponos i dika bio upravo on.
OSTVARILA SI SE KAO REŽISER U SRBIJI, HRVATSKOJ, U REGIJI, ŠIROM SVETA. KAKAV JE TO OSEĆAJ?
To mi je posebno drago, Hrvatska je moja domovina kao što su i Srbija i Crna Gora. Kao neko ko je rođen u bivšoj Jugoslaviji i odrastao u mešovitoj porodici, ne mogu nikada iz svog srca da izbacim zemlje koje smatram svojim domom. Posebno sam vezana za Zagreb jer dom je tamo gde je srce, a moje srce je u Zagrebu i to je moj najdraži dom. Osećaj je divan i izuzetna je sreća kada vaša dela prihvati narod kojem pripadate, kada vas prepoznaju i nagrade. Tada su se otvorile mnoge druge mogućnosti i tada su usledili pozivi širom sveta gde su se moja dela prepoznavala. Zagreb voli mene i ja volim Zagreb.
KOLIKO JE ZAISTA TEŠKO RADITI NA FILMU DANAS KADA JE SVE NEIZVESNO, KADA SE TEŠKO DOBIJAJU BUDŽETI?
Postoji autorska težnja koja nije vezana samo plasman i koja ima svoju publiku na ozbiljnim festivalima koji imaju mnogo jaču priču i veći potencijal od komercijalne isplativosti.
“Isplativost” ovog posla uvek je bila ista, to što nekoga “krene” da na filmu zaradi velike novce su neke druge vibracije, ne radi se tu o isplativosti, iako se to često meša. Ovo je zahvalan posao jer vam kao retko koji daje prostora da date svetu iskru svoje duše koja treba da zapali plamen istinitog pogleda u ljudima, da im pomogne da “skinu” maske i pogledaju sebi u lice. Ovaj posao vas nagrađuje neprestano, obnavlja vas i gura ka uspehu koji se ogleda u spoznaji tajne koja se zove život i čovek. Postoji samo jedan uslov, a to je da ljubite umetnost svim srcem, ali ne kao reč već kao način života.
KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?
Nikada se nisam osećala inferiorno u odnosu na muškarce zato što sam žena reditelj, naprotiv imala sam hrabrosti i više nego što sam mogla da pretpostavim, bitno je bilo usuditi se i krenuti u realizaciju svojih ideja. Kada je najteže ne treba odustati, već biti još uporniji.
GDE VIDIŠ SEBE ZA PET GODINA?
Za pet godina sebe vidim sretnu i uspešnu ne samo na profesionalnom putu, već ostvarenu u svakom smislu, jer život je veoma jednostavan i da bičovek bio sretan trebalo bi da ispuni tri stavke, a to je na prvom mestu da živi sa osobom koju voli i koja njega voli, u mestu koje voli i da radi posao koji voli. Od ova tri, mogu reći da sam nešto ostvarila, a šta je to neka ostane tajna, dok za onim što nisam težim i radim na tome u nadi da ću svoj cilj ostvariti u narednih pet godina.
TEMA APRILSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „MAPE UNUTRAŠNJE GEOGRAFIJE“. ŠTA SI SVE PROŠLA DA BI DOŠLA DO OVOGA ŠTO SADA ŽIVIŠ?
Moj put nije bio nimalo lak, ali poenta je u tome što nikada nisam odustala i što sam na svom putu istrajavala. Uprkos svim preprekama, ja sam bila još jača. Sledim svoju intuiciju i težim ka tome da osvajam tamo gde nije osvojeno, tragam za originalnim i neobrađenim temama.