PIŠE: JELENA ĐURIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA
Dugo sam živela u uverenju da sam jedna od retkih slikara kojoj je uvek malo neprijatno da priča o svom slikarstvu, poetici, idejnosti. Odavno sam olovku zamenila četkom. Osećam se više svojom i potpunom kada svoju priču izrazim na platnu.
Moram da priznam da mi je lakše preneti ono što mislim i osećam kroz likovni jezik. Daje mi mnogo šire polje sopstvenog delovanja u kojem misao ne gubi tek tako nit. Pretvara se u čin bez slovnog znaka (iako je često na mojim slikama slovo iskorišćeno kao likovni element), ne vidi se ni njen poletak, a završetak često može postati nova polazna tačka za priču.
Tako je sa onim što dobiješ rođenjem, osetiš da se kroz to lakše krećeš, a umešnost i majstorstvo kuješ vremenom kroz dubok i predan rad.
Čini mi se da sam oduvek znala da ću biti umetnik ili je to bila iluzija koja je kroz maštanje postala stvarnost!?
Biti živ u ovom vremenu znači baviti se onim što voliš, što utiče na tvoj život, razmišljanje, delovanje. U svom dosadašnjem radu koji obuhvata period od završetka akademije umetnosti, magistarskih studija, prošla sam i još uvek prolazim kroz razne transformacione faze, poetike, idejnosti i likovnosti. Bilo je ciklusa u kojima nisam želela da moja slika bude propaganda, već da informacija nosi nešto poetsko, ali da na pravi način odražava vreme u kojem živim i stvaram. Sa druge strane, neki ciklusi koji su nastali u određenom period su vrlo transparentno prikazivali moju nameru i trud da kroz svoju umetnost predstavim sebe, ne samo kao običnog svedoka aktuelnih životnih i umetničkih zbivanja, već kao nekog ko učestvuje u kreiranju vlastitog i kulturnog okruženja da pronađe osećanje izgubljenog i nađenog trenutka.
Kada vam je to profesija, čekanje na inspiraciju je olako trošenje vremena. Rad je aktivnost koja dovodi do oslobađanja, preobražaja, spoznaje i igre.
Slikanje je čarolija! Tako mogu slobodno upotrebiti tu reč kada znaš da sve što je unutar tebe ima pravo da se izrazi kroz boju, liniju, ekspresiju, citat, misao…
Smatram da slika ima vrlinu tišine. Ona je živi organizam, ima šta da kaže, ali i ima o čemu da ćuti. Upravo se kroz stvaralaštvo dešava reciprocitet, umetnost me nadahnjuje, daje mi potrebu za rastom, a ja njoj svoju duboku posvećenost.
Prošlo je dosta vremena od kada nisam napisala neku svoju misao, priču, zabeležila trenutak. Priznajem da mi je ranije tako nešto mnogo više prijalo i uvlačilo u sebe. Postala sam svesna brzine kojom se odvija vreme. Ta kategorija vremena je, meni lično, sinonim za nešto što projuri i čini ti se da si ga uhvatio samo onda kada si za tren zagledan u sebe.
I dok mi danas sve te misli prolaze kroz glavu, dobijam poziv od urednice magazina da moja malenkost osvane na sedmi rođendan februarskog broja ovog obojenog, šarmantnog, filozofskog, dostojanstvenog, a iznad svega-vanvremenskog magazina. Ove epitete nisam nabrojala da bi svoju poziciju opravdala, ovo je moj znak zahvalnosti i poštovanje prema svim ljudima koji ga kreiraju i koji su se našli u njemu.
Nestale su naše navike da se u jutarnjim časovima, odmah nakon buđenja, pomiriše novina, a onda se ta magija još više oseti kada vrela kafa stigne ispod nosa. Priznajem da oprezno biram koju ću novu jutarnju vest povesti sa sobom u novi dan.
Svedoci smo novog vremena kada nam listanje klikom otvara nove poglede, uzvišene ciljeve, misionarstva, atraktivne lokacije koje su nam u protekle dve godine jako daleke.
RYL magazin. Nedopustivo je izdvojiti neko ime, citat, dijalog ovog magazine, jer se širok dijapazon zanimljivih ličnosti našao u brojevima koji su se sedam godina nizali jedan za drugim.
Beskompromisno i decentno pojedini članci zanimljivih i intrigantnih ljudi otvorili su mi razna pitanja i davali odgovore onda kada je dosada bojila ušuškano maglovito podne.
Tako sam u jednom članku, čitajući ga, bila pod utiskom – do koje mere je moja mašta živa.
Dok smo deca, obeshrabruju nas da maštamo. Govore nam da su to naše izmišljotine. A zapravo, naša mašta jeste prava veza sa nama samima.
U procesu stvaranja se dešava čarolija. Ovo govorim iz pozicije slikara – izlazi se iz stanja umnog nadmudrivanja sa samim sobom i otvara se polje u kojem je sve moguće.
Obožavam umetnost. Bliska mi je i kada ne razumem neke umetničke prakse osećam da sam na svom terenu. Volim kada me isprovocira neko delo, kada me izmesti iz svakodnevnih zadimljenih tema, onda budem zahvalna što me je izvuklo iz birtije dnevnih događaja svega onoga što čini polaritet ovoga sveta.
Zato ću u ovom mom, mogu slobodno reći – ćaskanju, odati počast mašti kao glavnom pokretaču naše duše. Tada autentičnost stupa na scenu. Ogoli te, nemaš vremena da se stidiš, zatvaraš prozore, spuštaš roletne. Igra je počela, ne zaustavlja se. Prepuštaš se i stvaraš za nekog iluziju, za nekog novu stvarnost, sloboda mišljenja i govora je jedina relevantna konkluzija.
Tako je i ovaj magazin ispričao toliko priča u kojem je čovek uspeo obuhvatiti Svemir.
Volim da živim sa mišlju da će čovečanstvo dobiti novu scenu sa uzvišenim ciljevima, da će smoći snage da oprosti sebi za sav haos koji je napravilo iz neznanja.
