VREME JE DA ZASIJAŠ…. ZA DOBROBIT DRUGIH

PIŠE: PROF. DR THOMAS PETSCHNER

Međuljudska saradnja je uvek bila stvaralačka snaga evolucije. Ona je svima neophodna kako bi izgradili sve složenije nivoe raznih organiza­cija i grupacija, počev od sopstvene porodice. Kooperacija je takođe u centru svih dostignuća čovečanstva, te omogućava društvu da spro­vodi i razvija stvari koje ni jedna osoba nije u stanju da ostvari sama za sebe.

Sa današnjeg, nažalost veoma rasprostranjenog, egoističnog načina života i rada, ponašati se kao “slepi putnik“ pri postizanju ličnih ciljeva, oslanjajući se na progres i napore drugih ljudi, nekome se može činiti najzanimljivijom i naji­splativijom strategijom. Ali mnoga istraživanja pokazuju da je bolje i za sebe, a i za druge ljude, doprinositi više od svog minimuma i pri tome verovati jedni drugima i iskreno sarađivati. Uz sve to, timski rad donosi veliko zadovoljstvo celoj grupi, naročito kad se udruženim snaga­ma postigne zajednički cilj.

U našem “modernom” visoko konkurentom društvu, pojedinci su veoma oprezni i zatvoreni jedni prema drugima, zabrinuti uglavnom za svoju sigurnost, te su neprestano fokusirani na vlastite interese. To uključuje i težnju za promo­cijom društvenog ranga koja im i u budućnosti može doneti dodatne koristi. Suprotno tome, ljudi u kooperativnom društvu veruju jedni drugima i spremni su da stave na raspolagan­je svoje vreme i resurse drugima, održavajući skladne odnose kroz vrstan krug solidarnosti i ravnoteže.

Kratak osvrt na proteklih tridesetak godina jasno pokazuje da je i u našim krajevima pro­mena društvenog sistema, kao i migracija sta­novništva sa sela u gradove, promenila način međusobnog ophođenja. Mnogi su pri selidbi ostavili za sobom tradiciju i ideju o zajedništvu, a u kofere spakovali samo lične interese. Is­torijski gledano, što su više ljudi sarađivali, to je bila veća verovatnoća da će njihova deca preživeti i ognjište im postati prosperitetnije. To je uvek bila iskonska zakonitost i zbog toga nas je vremenom i naše genetsko nasleđe us­merilo ka bliskoj koegzistenciji.

Tokom generacija, ljudi su tkali mrežu recipro­citeta i saradnje, kako u selima i gradovima, tako i u državama, a sada i u globalizovanom svetu. Uz povezanost globalnih mreža svih oblika, a posebno interneta, informacije i znan­je mogu se proširiti do najudaljenijeg mesta na planeti za nekoliko sekundi. Svaka pozitivna misao, produktivna inovacija ili rešenje mogu se podeliti i koristiti širom sveta. Ali već se pokazalo da nas nova informativna tehnologi­ja čak više razdvaja nego što nas spaja, pa se postavlja pitanje kako je moguće uprkos tome prevazići ličnu usamljenost i socijalnu izolaciju, te stvoriti uslove koji omogućavaju zajedništvo, bliskost i saradnju.

U našoj svakodnevici 21. veka suočeni smo sa brzim promenama i mnogim izazovima. Zato moramo uskladiti naše ekonomske potrebe sa poštovanjem i očuvanjem prirode, iskre­nom brigom i pomoći jedni drugima, a u isto vreme otkriti smisao našeg traganja za ličnom srećom. Kao što osećaj ispunjenosti i sreće ne može postojati sam za sebe, tako ni naše prob­leme ne možemo rešiti individualizmom.

Jedan od najvažnijih pokretača saradnje je prevashodno sama želja da ljudi oko nas po­boljšaju svoje uslove života – kroz naše de­lovanje. Pomoć i požrtvovanje za druge ljude (altruizam) je nužna zajednička nit koja nam omogućava da na prirodan način povežemo tri vremenska perioda i uskladimo zahteve našeg života: kratkoročne, srednjoročne i dugoročne.

Kratkoročni zahtjevi odnose se na ekonomiju i na investicije koje ulažemo: materijalne, ali i duhovne i emocionalne, kao i u vremenu koje nekome/nečemu posvećujemo.

Srednjoročni period se odnosi na kvalitet živo­ta: da li nam materijalno bogatstvo išta znači ako nismo ispunjeni, zadovoljni, zdravi i srećni?

I na kraju se pojavljuju dugoročni izazovi: sada živimo na planeti sa 7.7 milijardi ljudi i taj broj se uvećava za 120.000 svakih 24 časa. Već i sama ta činjenica nas čini ključnim igračima u onome što ćemo postati u narednih neko­liko godina, kakva će nam biti koegzistenci­ja sa budućim generacijama, i još više, kakav uticaj mi lično imamo na biosferu koja nas sve održava u životu.

Jedini koncept koji spaja ta tri nivoa se sažima u definiciju životnih vrednosti znanu kao altruizam. Jedino ako radimo na sebi da prevaziđemo egoizam, koji nam je kao impuls preživljavanja dat još u kolevci, ako budemo iskreni i pažljiviji prema drugima u privatnom i poslovnom životu, doći ćemo najpre do eko­nomske solidarnosti koja služi društvu, a ne pojedincu. Taj osnovni stepen saradnje nam omogućava da ublažimo socijalne nepravde i nejednakosti, kao i da sačuvamo ekološke funkcije prirode i života uopšte.

Samopožrtvovanje i saradnja sa ljudima zauzi­maju presudnu ulogu u svim aspektima našeg života i omogućavaju nam da se suočimo sa krizama s kojima se susrećemo. Sada, više nego ikada, vreme je da zasijamo, ali ne samo za sebe (imajući za cilj “popularnost” na Fej­sbuku ili Instagramu), već za sopstvenu poro­dicu, prijatelje, komšije, kolege i celu planetu, a takođe i za ljude koji nam možda i nisu naklon­jeni. Sada je najvažnije da skupimo snagu i ost­avimo tamu iza nas, jer lako je oprostiti detetu koje se boji mraka, ali je prava tragedija kada se odrasli plaše izlaska na svetlost dana.