PIŠE: LJILJANA MILIĆ
Zapamti, seti se, ti si svoj bol i svoje žalosti, svoje sreće i svoje radosti, jer iza svega toga stojiš samo ti!
Zapamti, seti se, kada osvestiš svoje odbrane, na pragu si onoga što te napada, jer iza svega toga stojiš samo ti!
Zapamti, seti se, ti si svoj mrak i svoje svetlosti, svoji sumraci i sva svoja svanuća, jer iza svega toga stojiš samo ti!
Zapamti, seti se, tama je samo tvoja neosvetljena svetlost! Tamom je čine tvoje čvrsto stisnute oči! Možeš da otvoriš oči slobodno, jer iza svojih kapaka stojiš baš ti!
Hod od sumraka do svitanja događa se u najtamnijem delu svetlosti, onom koji se zove mrak. Od sumraka do svitanja događa se čudesna promena. Neko svetlo siđe sa lakoćom u mrak da bi kroz njega ponovo svanulo sebi i skupilo snagu da osvetli celi jedan dan. A ipak, celi naš život, sastavljen od dana, boji se baš tog mraka. Naučila sam davno važnu lekciju o mraku: sve što boli, mi strpamo u mrak, sklonimo od sebe iz straha da nećemo preživeti ono što smo u mraku sakrili, pa onda u mrak ne ulazimo, jer smo naučeni da je lako izgubiti se u njemu. A taj mrak, koga se plašimo, živi baš u nama i naše je delo.
Celi taj pokret bića od sumraka do svitanja postaje naša odlučnost na život u zavisnosti od volje našeg oka da svetlost vidi i u mraku. Postoji u nama mesto koje daje značenje svim čulnim senzacijama i svakom sticaju života koji nam dođe u susret. To mesto je naš unutrašnji vizir, naš fokus, naš ugao iz koga gledamo, onaj ugao koji za nas gleda, naše unutrašnje vidno polje i naše oči. Ono daje značenje svemu što vidimo, dodirnemo i čujemo, prepričava nam život, prepričava nama nas i druge za nas, prepričava nam život. Naše emocije, naši izbori i naša delovanja zavise od te prve priče, od tog odgovora koje ovo naše vidno polje da na život koji se pojavljuje. Naše vidno polje određeno je onim najranijim zahtevima koji su nam postavljani, najranijim uverenjima koje smo prihvatili, našim iskustvima, iskustvima naše okoline, društvenim uverenjima i svim onim što čini koncept kulture u kojoj živimo. I baš sve to gleda iz nas za nas. Ako nam se ne dopada ono što vidimo kada gledamo u sebe, ako dok gledamo u sebe okrećemo pogled samo na jednu stranu, misleći da se na drugoj nalazi mrak, potrebno je da se vratimo u to vidno polje i tamo renoviramo ugao pod kojim život pada u nas.
Naše vidno polje mesto je naše moći, mesto je naše odluke u šta ćemo gledati, u mrak ili u svetlo, kakvu ćemo priču ispričati o njima i da li ćemo svoj ugao gledanja otvoriti za to da i mrak i svetlost padaju u njega u veličanstvenoj igri vođenja pažnje. Život je umetnost vođenja pažnje, kada to znamo, kada znamo da smo mi vlasnici svoje pažnje, svog fokusa i svakog značenja koje dajemo onome što nam je u fokusu, mi smo svanuli – osvanuli životom životu u sebi.
Svakog trenutka okruženi smo mnoštvom detalja ovog života. Neke od njih nikada ne upoznamo zato što je naša pažnja usmerena na drugu stranu. A nije da pažnja samo gleda u nešto, ona nas tamo i vodi. Mi biramo u šta ćemo da gledamo, samo je prvo potrebno da znamo da se cela slika života konstituiše u našem oku. Iza svega stojimo mi. Našu pažnju možemo da vodimo mi ili da ona vodi nas, iz nepoznatih uglova i u nepredvidivim pravcima, pa tada lako nabasamo na mrak koji je tek mrak, onaj koji ništa ne skriva i ništa ne pokazuje, samo mrači i mrakuje.
I nije nama do bilo kog mraka, već do onog koji smo smislili za sebe da bi u njega strpali svoje veštice, svoje bolne propuštene prilike, svoje oštre i bodljikave neprilike. Nama je do “našeg mraka”, njega se mi plašimo, verujući da je baš on istina o nama. Taj mrak postoji ukoliko deo sebe sakrijemo od sebe, da negde sam sa sobom svede svoje račune. Taj mrak se stvori kada svoje rane i svoje strahove strpamo u neki deo sebe, svoju ruku ili nogu, svoje srce ili glavu, a najčešće baš onde gde boli, da bismo zaboravili da smo i to mi, da je i to svet, da su i to drugi, da život ima i takvo lice.
I zašto se uporno držimo mraka kao istine o sebi? Zato što nam je poznato, pa neka je i mračno. Znamo mu ćoškove i oštre ivice. Zato što mislimo da živi u nama i nešto važno svedoči umesto nas. Zato što igramo ulogu preživljavanja u mraku i tako smo naučili da budemo jaki. Zato što, dok smo u mraku, ne moramo ništa i nikom, jer smo u mraku. Zato što se ljutimo, pa eto, čučimo u mraku da nekog kaznimo tim bolnimo prizorom. Zato što smo u taj mrak smestili nekog ili nešto, a teško nam je da pustimo da ode, pa se držimo za mrak kao u ljubavnom zagrljaju. Zato što nekog još uvek volimo. Zato što nekog još uvek ne volimo. Zato što, ako pustimo da u mrak uđe svetlost, pustićemo da zauvek ode neko ili nestane nešto, nešto što smo bili mi, a više nismo, pa ako pustimo da prođe, neće ni mrva preostati. Kao da nije ni bilo, kao da nismo ni bili. Zar je sve bilo zalud? Držimo se mraka, zato što, kako god zvučalo, daje smisao. Tako smo naučili, da mrak to može.
A šta bismo mi bili da nismo osenčeni mrakom? Kakav bismo oblik imali da naše ruke i noge, naša glava i srce, kada ih nacrtamo, ne traže senke kako ne bi bili tek žvrljotina na papiru? Mi hoćemo da izbrišemo gumicom svaki mrak iz sebe, a zapravo, šta bi nam onda ostalo? Šta bi nam zaista ostalo da nam kaže da smo preživeli i to, da smo se radovali i tada, da je bilo šta je bilo, da je prošlo kad je prošlo? Da li bismo se, bez tih senki koje su nastale na ožiljcima, stvarno razlikovali od drugih, dok stojimo zajedno na svetlu? Šta bi nam preostalo da svedoči o onome što se krije duboko u našem mraku, onome čega se plašimo više nego svakog mraka, onome zbog čega smo smislili sam mrak – NAŠOJ RANJIVOSTI, KRHKOSTI, (S)LOMLJIVOSTI, po kojoj smo živi, jer baš u njoj živi naša nesalomiva moć?
Duboko u našem mraku živi naše dete, koje još uvek čeka da ga pomilujemo i pomirimo sa svim njegovim čudovištima, sa svim njegovim bespomoćnostima, sa svim onim ogromnostima i nesavladivostima života, koje su se ukazale njegovima malenim očima. Baš tamo, duboko u mraku, događa se ljubav. Tamo mi čekamo na svoj zagrljaj.
Ako ne pojednostavimo svoj put do sebe, niko to neće uraditi za nas. A put jednostavnosti je onaj put koji od nas ne pravi nepristupačna polja ispunjena mrakom. Mi nismo ni toliko složeni, ni toliko ozbljni koliko bismo želeli, mi smo samo ranjiva bića koja se plaše rane, mi smo samo naučeni da je ranjivost slabost, a ne životnost, pa kopamo duboke i plitke rupe, pune mraka, kako bismo tu ranjivost sakrili sa svetla dana. A možemo, svakog trenutka možemo, da budemo mesto zagrljaja svetla sa mrakom, kao u sumrak, kao u svitanje, da sa lakoćom u sebi predahnemo.
Kažu da je najtamnije onda kada se savijemo baš nisko, toliko da nam čelo dodirne zemlju, pa ne znamo da li se molimo ili povijamo pred teretom. Verujem oboje. Istovremeno. Jer taj je položaj i priprema za naš najviši skok, onaj u nebo.
