PIŠE: KATARINA RAKITA
Lutke.
Neko ih oblači, neko šiša… neko ih šeta, neko kupa.
A ja?
Ja sam im davala injekcije.
Oduvek.
xxx
One su volele srpski, geografiju.
Oni matematiku, istoriju.
Ja biologiju. Secirali smo žabe, ribe, zečeve i da… hemiju: pravili bismo čarobne napitke.
xxx
Još od anatomije, sa terase svoje mansarde gledala sam u Urgentni centar…
I molila se…
Kasnije i išla… noću… za koji šav, ako mi ga udele.
Oni i one su slušali ploče, tajno, ispod ćebeta, da ih ne provale matori, čitali poruke od njega… nje.
xxx
Specijalizacija.
Prvo te nauče da specijalizant nije čovek.
Pre ili kasnije, smuče ti se kilometri hodnika i stepenica koje prođeš po zadatku.
Zadatku koji si dobio čovečje rase… specijalista.
Ja sam se dodatno sama nudila.
I kad nisam morala.
Tad još nisam znala zašto je to sve tako.
Odlazila bih kući uvek pokrivena njihovim potpisom… ili kad je baš frka… potpisom šefa ekipe
xxx
Ispit.
Odlična ocena… iiii… krećemo.
xxx
Ređaju se dani.
Glava puca od znanja.
Sva važna.
Nema toga što ne zna da prepozna, nabode, u vrat, kičmu, gde treba.
Teku hektolitri krvi, često bez intereakcije. Nema se vremena za to. Pukla jetra, butna kost, smrskana glava.
Koga još zanima transfuzijska reakcija.
xxx
Tokom godina, smanjuje se broj kilometara.
Sad sam ja čovek, došla mlada krv.
Onih što nisu.
Sve sam bliže istini.
Ipak, još je ne znam.
Tu je šef.
Ekipe.
On najmanje hoda.
xxx
Samo su došli i rekli:
Možeš ti to.
Imaćeš sobu za dežurstvo. Ne može se spavati, ali može se popiti kafa, nekada i jesti.
Sedeći mislim.
Od 7 do 7.
Samo se datum promeni.
xxx
Tada sam počela da shvatam.
Zašto se ujutro svi razbeže, a šef ostane.
Da popuši još jednu… sam… gledajuću kroz prozor.
Verovatno se i moleći… u nekom delu sebe, koga se odavno odrekao.
Odrekao onoga dana, kada je na postojećih dvanaest, došao trinaesti.
Dvanaest mašina za disanje.
