MAČKA U VEČNOSTI

PIŠE: MILAN NIKOLIĆ IZANO
FOTO: ANIMA MUNDI

Nekada davno, radikalni filozof Fridrih Niče je rekao: ,,Pričati, a ne reći ništa o sebi, veoma je otmeno pretvaranje.“ Zaista, ne umem da se kicoški pretvaram. Ipak, najbolje reči o sebi izgovorim kada pričam o njoj. O ženi mački, o mojoj muzi, o onoj koja me vodi u večni svet. Priča o meni kao piscu i pesniku je, u stvari, priča o njoj.

Mojoj muzi, ženi o kojoj pišem, mesto je u večno­sti, tamo gde se nalazi i mistična mačka, koja još uvek iz daleke prošlosti mekano šeta i mazno se privija uz noge staroegipatskom faraonu bilo gde da se on pojavi; na kamenom zidu, u muzeju ili u nekoj priči. Ma šta drugi mislili i dokazivali, verujem da su u toj mački skupljene vrline fara­onove ljubavnice i da na drugi svet nije hteo da ode, a da ostane vremenski i prostorno udaljen od njih i bez njene verne ljubavi. Faraoni i pisci svoju besmrtnost dostižu pozajmljujući živote od žene mačke koja ih svuda u stopu prati. Moja je posebna, jedinstvena i prepoznatljiva. Neguje mi čvrstinu, a ja sam slab na nju.

Gonjena radoznalošću za uzbuđenjima i život­nom strašću za uživanjem, ona se nikada ne zadovoljava prikupljenim saznanjima. Pleše kad hoda i ne zaustavlja se na uspesima, već prelazi preko novih odgovora, dok traga za razumevan­jem svog postojanja. Ne prija joj zaklinjanje na vernost i ne prihvata da svaki početak mora da ima trajanje. Da bi je neko zadržao, potrebno je da sa sobom nosi zanimljivost, raznovrsnost, mudrost, rečitost i osmeh. Njoj se ne prilazi, ona sama dođe, ali zna isto tako nečujno da ode i da se nikada ne vrati. Voli dom i udobnost gde naiz­gled pripada, ali ne podnosi svojatanje, tako da često promeni svoje ponašanje tihe domaćice u divlju zver. Iznenada se trgne, protegne, neza­dovoljno frkne i krene u istraživanje, prelazeći u skokovima, s krova na krov. U svom besu, obi­lazeći zgrade, radnje i sva ona mesta gde se ok­uplja običan svet, ona nekoga namerno gurne, saplete ili mu se u brk nasmeje, a zatim se za­vodnički nasmeši da se postiđeni zbuni, jer ni sam ne zna zašto je pocrveneo, da li zbog ono­ga što mu je učinila ili zbog same pojave njene. Kada se zasiti ljudi, otrči u šumu da lovi svetlost koja je iščezla u tami osvetljenih gradova. Ona u zraku sunca ne vidi plen, već u njemu traga za svojim nagonom bezobzirne zavodnice, koji joj je pobegao dok je hranila svoju sigurnost u četiri zida. Šunja se u polju, miriše travke i cveće, valja se po njima i, na kraju dana, vere uz drveće. Gore, visoko, na tankim granama spava, sa maštom i živim snovima udiše mesečinu i sjaj zvezda da joj zenice dobiju boju noći, a u mrežnjačama prikuplja znanja koja od bogova neba dolaze na čvrsto tlo. Izleti u nepoznato joj vraćaju sig­urnost koraka i ona u njih ponovo uliva čvrst­inu koju je prethodno nezadovoljstvo otrglo iz nje. Vrcavost, lepršavost i spontanost pokreta ne ostaju nezapaženi. Za njom se osvrću, u nju pilje, o njoj se govori, ali ih ona ne vidi i ne čuje. Duhom je previše visoko za njih. Divljač od nje beži, pitomi su joj suviše krotki, uglađeni su za njen pojam ružni, otrcani su u duši skromni, a laskavce vešto uklanja sa puta i gura ih u stranu, kao i skorojeviće. Ona voli obične ljude koje su iskustva učinila mudrim. Njih pažljivo sluša, a za potvrdu o njihovim spoznajama gleda ih pra­vo u oči. Zna da mesečina i sjaj zvezda nikada ne lažu kada se skupe u zrak sunca, a on prodre kroz zenice do srca. Zato živi život u pokretu, nosi slobodu u koracima, a pronašla je sebe u očima koje su joj ponudile da u njih uskoči.

Ne, ovo nije otmeno pretvaranje, ovo vam zais­ta pričam o sebi i njoj u meni. Ipak, pored nje, ja nisam sasvim svoj. Raznežim se, ugađam joj, mazim je i nudim sve. Dopuštam joj da me grize, nudim telo da me po njemu noktima grebe. To me ne boli, ali se od njene lukave igre sa mnom ježim. Prede dok je ljubim i vodi me vešto i bez pogovora, od mekoće do tvrdoće, kao da sam žrtva koja se prepušta ulozi i uživa da u njen­im rukama umire. Zbog nje ne spuštam kapke. Mogu vam priznati, raširile su mi se zenice i pov­ećale su mi se oči. Vidim ono što ne vide mnogi. Poseduje me sa onim svetim nepoznatim, stal­no nezasitim traganjem za iskrom ljubavi u ži­vosti do dolaska pred kapije večnog života. Ona u meni, a ja u njoj.