FOTOGRAFIJE KAO ŽIVOTNI DNEVNIK

PIŠE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: SAŠA IVANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: SAŠA IVANOVIĆ

SAŠA IVANOVIĆ, FOTOGRAF ROĐEN U BEOGRADU, PO NACIONALNOSTI ZEMLJANIN, JER JE VIŠE OD POLA ŽIVOTA PROVEO ISTRAŽUJUĆI PRIRODU, KULTURU I LJUDE RAZLIČITIH PODNEBLJA NAŠE PLAVE PLANETE. ŠVAJCARSKA, AUSTRIJA, KIPAR, DUBAI, NOVI ZELAND, AUSTRALIJA, BRA­ZIL I HRVATSKA SU ZEMLJE U KOJIMA JE PROVEO 30 GODINA I U TOME NAŠAO SMISAO SVOG BITISANJA. FOTOGRAFIJOM JE POČEO OZBILJNIJE DA SE BAVI PRE 12 GODINA, KAO NAČINOM DA MEMORIŠE I EMOCIONALNO POVEŽE SVE TRENUTKE, LJUDE I KRAJOLIKE, KOJI SU GA DUHOVNO OBOGATILI KROZ NJEGOVO PUTOVANJE.

KAKO SI DOSPEO U SVET FOTOGRAFIJE?

Moj prvobitni dodir sa fotografijom je počeo ve­oma rano. Još kao devetogodišnjak, provodio sam vreme u foto-laboratoriji mog teče, koji je bio profesionalni fotograf. Od njega sam naučio osnove fotografske tehnike i razvijanja filmova, ali naše druženje nažalost nije potrajalo dugo, jer se teča ubrzo razboleo i napustio ovaj svet. Posle njegove smrti, više nije bilo nikog ko bi me dalje vodio dalje fotografskim putem, tako da se moje interesovanje za fotografiju sakrilo negde duboko u meni i čekalo neka bolja vremena. Pre 12 godina sam u Singapuru ušao u prodavnicu tehničke robe sa namerom da kupim novi mo­bilni telefon, a iz nje izašao sa novom Canon EO­S20D kamerom i ubrzo napravio svoj prvi kadar i, od tog trenutka, kamera postaje moj verni pri­jatelj, koji me ne napušta ni u jednom trenutku.

CRNO-BELA VS. FOTOGRAFIJA U BOJI?

Neki fotografi rade ekskluzivno u crno-beloj tehnici ili boji da bi očuvali izgled i konzistenci­ju svog portfolija. Lično nemam preference, u kadru gde je boja sastavni deo priče, ona ostaje, a ako nema ulogu, kadar postaje crno-beli. Po meni, način kadriranja, senzibilitet sa kojim opi­sujete priče, treba da čini vaš fotografski port­folio jakim, a ne odabir jedne od ove dve ili bilo koje druge fotografske tehnike.

DA LI SI LOVAC TRENUTKA ILI KREIRAŠ KADAR?

I jedno i drugo, sve zavisi od raspoloženja i situ­acije. U uličnoj fotografiji možeš da kreiraš ka­dar na neki način (nađeš “grafički jako” mesto sa dobrim svetlom i čekaš da se nešto zaniml­jivo desi), ali nikada takva fotografija neće imati emocionalnu težinu i privlačnost kao pravovre­meno uhvaćen životni trenutak. U landscape fotografiji, u pripremu kadra ide mnogo više vre­mena, od traženja lokacije, postavljanje opreme, pa tek onda, kad je sve spremno, čekanja do­brog svetla, tj. trenutka.

KOJOM OPREMOM RADIŠ? FOTO-APARAT BEZ KOJEG NE MOŽEŠ?

U vrstama fotografije koju radim, oprema zais­ta nije previše bitna. Svi moderni aparati su više nego dovoljno dobri da postignete odlične rezu­ltate. Trenutno koristim Canon 760D kao glavnu kameru i sve češće kameru mog mobilnog tele­fona Huawei P20.

NEKO JE JEDNOM REKAO DA SE FOTOGRAFIJA OSEĆA, A NE VOLI. KAKAV SI OSEĆAJ PREPOZNAO U SEBI?

To je tačno, ali se isto može primeniti na svaku oblast umetnosti. Imate muzičare koji su teh­nički fenomenalno potkovani, ali ne sviraju sa osećajem i ne mogu da probude ništa dublje u vama kao slušaocu. Tako imate i fotografe koji imaju veliko tehničko znanje, ali jednostavno ne osećaju svet oko sebe, i samim tim, njihovi kadrovi su emotivno prazniji i hladni. Svaki put kad napravim dobru fotografiju, osećam neku vrste male duhovne katarze, koja me leči od sva­kodnevnog stresa. Po mom mišljenju, ako ne os­ećate to uzbuđenje u trenutku kada ste napravili dobru fotku, znači da ne osećate ni fotografiju kao umetnost.

PUTUJEŠ U RAZNE KRAJEVE SVETA, NEKI DEO PLANETE JE FOTOGENIČNIJI OD DRUGOG. ŠTA NAJPRE PRIMEĆUJEŠ KADA SI U GRADU KOJEG NE POZNAJEŠ?

Ako pričamo o landscape fotografiji, za mene kao fotografa je svaka zemlja fotogenična na svoj način. U svakom delu sveta možete da napravite fenomenalne landscape fotografije, minimalizam pustinje ili artičkih polova, predivni afrički zalasci sunca, Veliki koralni greben, alpski vrhovi, kamen i sunce Dalmacije, klisure i kanjoni Srbije, zais­ta nema razlike. Ali, kad je u pitanju ulična fo­tografija, definitvno ima razlike. Ljudi su mnogo živopisniji, slobodniji, fotogeničniji ako hoćete, u zemljama gde nema socijalne sigurnosti, gde je život surov, gde se život bukvalno odvija na uli­ci, a ne u kancelarijima, šoping centrima i privat­nim kućama. Na njihovim licima se vide tragovi proživljenih dana, muka, ljubavi i radosti, i samim tim je mnogo lakše uhvatiti te emocije na fo­tografskom snimku.

FOTOGRAFIŠEŠ LI SEBE? I KOJI SU TO TRENUCI?

Sebe veoma retko fotografišem, dva puta godišn­je za profilnu sliku na Facebooku. Nisam foto­geničan – velika je to muka, tako da imam veoma malo fotografija na kojima sam. Moje fotografije su moj životni dnevnik i osećam mnogo dublju konekciju sa tim mestima i ljudima na taj način, nego da se lično pojavljujem u kadru.

TEMA MAGAZINA RYL U FEBRUARSKOM IZDANJU JE „SVA LICA LJUBAVI“. LJUBAV JE TA KOJA POKREĆE. KAKVO JE TVOJE LICE LJUBAVI? I KOJE VOLIŠ NAJVIŠE?

Najteže pitanje za kraj. Ljubav niko tačno nije definisao, a zajednička je osobina svih živih bića na ovoj planeti i manifestuje se na mnogo načina. Kao Vodolija u horoskopu, nisam sklon izlivima emocija, pa mislim da osobe koje zaista volim (partner, porodica, prijatelji) ponekad sumnjaju u moju ljubav, jer nije jasno vidljiva. Ali, zato se nadam da kroz fotografije mojih voljenih mogu da vide ono što mi je teško da izrazim rečima. A nadam se da će pročitati i ovaj super magazin i moj intervju.