PIŠE: VLADIMIR SAVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Čini mi se kao da smo se promenili, dosta. Koliko je to pohvalno ili dobro ne znam, ali ne pričamo više istim jezikom. Pokušavamo da ga promenimo, drugačije otvaramo usta kada izgovaramo reči, nego naši roditelji. Čak i obični glasovi postaju drugačiji, njihovi su bili dublji od naših, dublji ali sa nežnijim završetcima reči, naši su surovi, kratki, nejasni , sa puno pljuvačke u ustima. Oni su se uvek budili ujutru, dok još i sunce spava, ustajli su iz kreveta prvo nogama što znači da su spavali mirno, bez buke. Dok Mi ustajemo pretučeni, umorni od lošeg dana i gadnih snova, mi prvo rukama dodirujemo pod, pa tek onda nogama stajemo na zemlju. Oni prvo uriniraju pa tek onda peru zube i oči. Sve to rade sa hladnom vodom, ne boje se vode, već je obema rukama prinose licu, i uvek pri kraju uši vodom pozdrave, jer znaju da mudrost kroz uši ulazi. Mi čekamo da nam bešika naraste kao nar, jer nas mrzi da ustanemo i odemo do kupatila, prelistavajući sinoćne gluposti na društvenim mrežama naših protivnika, sve to radimo prljajući time majčinu postelju, koja miriše na dunju i stari hrast, mi joj dajemo zadah lošeg piva i jeftinog nikotina. Oni prvo iseku hleb, pa ga tek onda namažu pačijom masti i stave pola nokta ljute paprike da sa oštrim pogledom zakorače u novi dan i nakon obroka uzmu pola kašike slatkog od divljih jagoda da oštrinu ljute paprike ublaže i pripitome. Ne piju odmah vodu, mirišu na jagode. Oni su se vodili izrekom, multa docet fames. Mi imamo svoj hleb, već isečen, u nekoj kesi dalekih korena koja pucketa od muke, hleb je malokrvan, izmrcvaren, već sažvakan. Na njega pokušavamo da namažemo „Nutelu“, želudac nam igra dok čekamo da se malo istopi jer u špajzu je postala kamena, mleko otvaramo nožem, ali prvo gledamo rok trajanja, koje prelazi u sledeću godinu, a odmah pored toga je i natpis „Domaće“. Oni prvo čitaju u „Politici“ vesti iz Sveta , pa tek onda naše zemlje, jer znaju da se urlik velikog cara daleko čuje i da su vetrovi sa Istoka uvek topliji nego oni sa Zapada, znaju da žrtva drugačije umire kada je gledate sa konja nego iz tenka, jer onda i oni sami drugačije umiru. Mi vesti čitamo kada nam iskoči na ekran pametnog telefona, kada nam zazvoni vest razvoda ili preljube, čak ni ne završimo nuždu, vesti smo pročitali i molitvu za Pariz „okačili“. Oni kafu peku, gledaju njenu dušu kako se topi,ne daju joj da se previše razbukta jer vatra je besna, i nikada više od tri dima duvana ne uzimaju, svaki dim za gutljaj kafe, da vatri pokažu da je izgubila, i nikada ne stave puno slada, jer znaju da previše slatkog postaje gorko, nikada ljuto. Mi se opet noža latimo, da škripavi celofan otvorimo, jer neki prah je u njemu, koji samo vodom treba preliti i popićemo nešto. Oni kada se vole, vode ljubav. U kišnoj noći njihov miris se oseća kroz zidove, ne čuju se, a osećaju se. Znaju da su njihova tela duša koja hoda i koja traži spokoj, njihova krv je uvek tamo gde treba da bude. Oni ljubav isukanom sabljom štite, njima se po zenicama orgazam poznaje. Mi se plašimo, odustajemo jer neke gumice nemamo, bojimo se, kažu polno prenosivih stvari. Pornografija nam je uzela užitak prvog puta i naterala na farmaceutske erekcije, za duže fizičku mogućnost našeg omamljenog tela. One nikada nisu imale male grudi, svake su na svom telu imale karakter kakav im je priroda dala, znale su da grudi predstavljaju ljubav njihovih dalekih predaka i da je sigurnost imati ih, svake su bile velike, čak i one male su bile velike, jer je vreme iz njih govorilo, priroda ih je uvek ljubila u svojim prvim noćima. Nema malih grudi, ima samo malih sisa. Mi uvek mislimo da su nam male, nekako u ogledalu uvek izgledaju nedovoljno velike, cena uspeha su velike sise, to vidimo svaki dan na televiziji, sve uspešne žene, mlade, imaju velike sise. Prvo ih dižemo i uvećavamo raznim sredstvima, a zatim kada shvatimo da može bez dodira da prođe između obe, moramo na operaciju. Nakon operacije postanu velike, srećne smo, postale smo kao naše heroine, sada ih ponosno nosimo, skuplje smo. Oni kada čitaju knjigu posle nekoliko pročitanih rečenica uvek zatvore knjigu i pogledaju u nebo, jer znaju da iz neba dolazi reč, da se ona rađa u čoveku koji ima snagu da je napiše na nebu ili hartiji, reči uvek ulaze u njihov život tiho krišom i nikada ne izlaze, one daju životu sigurniji korak. Mi kada pročitamo neki citat na društvenim mrežama ili kada ga podelimo sa ostatkom ulogovanih korisnika gubimo vokabular, ne gledamo u nebo jer smo u sobi, ležimo. Svakim citatom domaćih književnika više naučimo strani jezik. Oni kada plivaju poštuju vodu, znaju da ništa nije starije od nje, rukama idu kroz vekove a oči peru od zime i loših dana, oni grlo vodom ispiraju , jer znaju da sol soli ranu. Mi se slikamo sa čamaca u želju da neko drugi vidi vodu koja nas zove, čuvajući od kapi njenih naš pametni telefon. Oni znaju da starost ne dolazi sa godinama već sa gubljenjem osmeha na licu, znaju da česta uriniranja tokom dana nisu znak starosti već uzbuđenosti i radoznalosti, znaju da erectio ne zavisi od godina već od ljubavi. Oni znaju da je i čovek koji sa osmehom sedi uvek brži od čoveka koji sa mračnim očima trči. Mi u treću deceniju sa bolovima ulazimo i pretplatama kod obližnjeg apotekara, postajemo zavisnici tableta, koji nam osmeh kvare i oči ranije zatvaraju, a želudac u kašu pretvaraju. Osmeh nam na licu vraća dijagnoza, koja je manje lošija od prve , a najgora od najbolje. Oni znaju da je život jedan treptaj očiju, nekoliko poljubaca i par kapi kiše. Mi ga čekamo ceo vek u nadi da će se desiti.
