PIŠE: ALEKSANDRA CIMPL
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE VLADIMIRA ĐELIĆA
DUGO SAM RAZMIŠLJALA KAKO SA OVIM INTERVJUOM, KOJI VEĆ NEKO VREME ŽELIM DA URADIM, JER JE VLADIMIR ĐELIĆ – ĆILE, INAČE ROĐEN U BEOGRADU ŠEZDESETIH GODINA PROŠLOG VEKA, VEOMA KOMPLEKSNA LIČNOST. JEDAN JE OD POZNATIJIH BEOGRADSKIH ADVOKATA, A PORED TOGA JE I JEDAN OD PRVIH DJ-EVA OVOG GRADA. ČOVEK KOJI JE PREDSTAVNIK SKUPINE LOUD MINORITY, KOJI SU ZASLUŽNI ZA SJAJNE ŽURKE U SOUL FOOD-U, A DANAS U GAJBI, STROGOM CENTRU, KUĆICI. PORED COBE, DEJANA GAVRILOVIĆA IZ NIŠA, ĐORĐIJA STAJKIĆA, AKIJA, MOME, I OSTALIH, ĆILE UVEK PODIŽE ATMOSFERU GDE GOD DA PUŠTA MUZIKU I PRAVI ŽURKE KOJE SE DUGO PAMTE. I TAKO, RAZMIŠLJAJUĆI O TOME KAKO DA POČNEM, ON ME JE PRESTIGAO I NAPISAO NA SVOM FEJSBUK NALOGU SJAJAN STATUS, KOJI OVDE PRENOSIM U CELOSTI I KOJI MI JE DAO INSPIRACIJU ZA SVA PITANJA. PRATITE ŠTA DRUGI PIŠU, JER UVEK MOŽE DA VAS INSPIRIŠE NEKA REČENICA, DA NAPRAVITE NEŠTO ŠTO NIKOM DRUGOM NE BI PALO NA PAMET.
„SUMMER OF LOVE” – U JEKU NAJLUĐEG RATA, NAJVEĆE HIPERINFLACIJE KOJU PAMTIMO I RASPADA BIVŠE NAM DRŽAVE, 300 LJUDI IZ BEOGRADA REŠILO JE DA ZAKUPI ADU BOJANU I DA NA NEDELJU DANA ZABORAVI NA SVE RUŽNE STVARI KOJE SU NAM SE DOGAĐALE. PRETEČA DANAŠNJIH „LETNJIH FESTIVALA“, OVAJ SPEKTAKL U ORGANIZACIJI ZONE RITMA I LOUD MINORITY, ODIGRAO SE NA 4 BINE, 2 RESTORANA, SA MUZIKOM, KOJA JE SVIRALA 24 ČASA 7 DANA. DANAS 25 GODINA KASNIJE, DELUJE KAO ČUDO… ZA ZABAVU SU BILI ZADUŽENI DJ’S COBA, AKI, EYE I CHILE, LIVE PA ĐORĐIJE STAJKIĆ, A UŽIVO SU NASTUPALI PLAYBOY, RAMBO AMADEUS, MILAN MLADENOVIĆ I EKV… OSTALO JE ISTORIJA.“
ĆILE, HAJDE DA POČNEMO OD OVOG SJAJNOG FESTIVALA, KOJI SE DESIO PRE 25 GODINA. KAKO STE ODLUČILI DA TO NAPRAVITE I KOLIKO JE TADA BILO POTREBNO ENERGIJE DA SE ULOŽI U SVE TO, S OBZIROM NA TO ŠTA SE DEŠAVALO NA TLU BIVŠE JUGOSLAVIJE?
Ta 1993. godina ostaće upamćena po mnogim zanimljivim događajima. Osim onih turobnih, bilo je te godine divnih trenutaka. U januaru je otvoren Soul food caffe, nešto kasnije bar M&G, a na proleće smo se na poziv Srđana Vučkovića i Sergeja Stojanovića, koji su imali svoj projekat zvani „Zona ritma“, skupili Aki, Coba i ja, koji smo imali naše udruženje „Loud minority“ ili „Glasna manjina“, i dogovorili da tog leta organizujemo sedmodnevni pohod na Adu Bojanu. Projekat toliko ambiciozan da danas deluje potpuno neverovatan. Uz pomoć jedne turističke agencije, zakupljeni su kapaciteti na Adi Bojani, smeštaj i restoran, obezbeđeno ozvučenje i osvetljenje za 4 nezavisne scene, da bi preko 300 mladih ljudi uplatilo pansion sa bogatim kulturno-umetničkim programom i krenulo put juga.
Bio je to naš generacijski odgovor na vreme u kome smo živeli. Beograd je u to vreme još uvek imao potencijal i neku čudnu nadu i veru, tako da su se brzo odazvali vrhunski muzičari, glumci, slikari, pisci, avanturisti svih boja i dezena, svi su se okupili toga leta na Adi, gde smo proveli nezaboravnih 7 dana i 7 noći. Posebnu čar imali su trenuci kada smo se družili, jammovali, svirali i recitovali zajedno, bez plana i programa. Bilo je to vreme kada su muzičari dolazili da slušaju nas disk džokeje, a mi svi zajedno išli da slušamo njih kako sviraju… Razmena energije bila je potpuna i bezuslovna.
Jedna scena će mi ostati urezana za sva vremena. Bilo je rano popodne, puštao sam muziku na bini koja se nalazila na samom ušću reke Bojane u Jadran, kada mi je prišao pokojni Đorđe Hinić, aka High Spirit, poznat kao Đole Trip, i pitao me da pustim jednu njegovu kasetu. Uzeo sam je, stavio u kasetofon, kretala je „Let the sunshine“ iz filma Miloša Formana „Kosa“. Đole je uzeo mikrofon i izrecitovao par stihova, pa otpozdravio zastavi Jugoslavije, koja se vijorila nad binom, dok su sa plaže pristizali ljudi kako bi zaplesali uz pesmu, koja je išla sa ozvučenja. Nastalo je nešto nalik kolektivnom transu, molitvi, sjedinjenju.
RECI NAM, MOLIM TE, NEŠTO O LOUD MINORITY-JU I KAKO JE NASTAO, ISPRIČAJ NAM NEŠTO O KONFERENCIJAMA, KOJE SE I DAN-DANAS DEŠAVAJU JEDNOM GODIŠNJE U ORGANIZACIJI LOUD MINORITY-JA. NAIME, ONE POSTAJU SVE VAŽNIJE I SVE VEĆE ZA LJUBITELJE JAZZ I FUNK MUZIKE NA OVIM PROSTORIMA, KOLIKO MOGU DA PRIMETIM.
Nešto pre te famozne Ade Bojane, prepoznali smo se nas nekolicina desperadosa beogradskog asfalta i ljubitelja muzike, moj brat Aki, Coba i ja, spontano se nazvali po jednoj kompoziciji Frenka Fostera „Loud minority“. Ime je došlo kao logični odgovor na vreme i društvo u kome smo živeli, a u kome i danas živimo. Bili smo i ostali manjina, ali smo hteli da se naš glas čuje. To je neformalna skupina u koju su ulazili ljudi koji, pre svega, vole muziku i žrtvuju se za nju, ma koliko to možda bombastično zvučalo. Zahvaljujući mom bratu i saborcu Akiju, jednom godišnje održavaju se funk kongresi, na kojima okupljamo ljubitelje dobre muzike, stare i mlade, pravimo druženje, ali i edukaciju novih generacija. Tako su nam, evo već treću sezonu, počasni gosti bardovi prof. Zoran Simjanović – začetnik crnog zvuka kod nas, Kire Mitrev, legendarni trombonista, aranžer i osnivač grupe KiM, itd. Lepo je kada klinci, koji danas imaju 20 godina mogu da budu u istom društvu sa živim legendama.
KAKVA JE RAZLIKA IZMEĐU MUZIČKE SCENE PRE 25 GODINA I DANAS?
Muzička industrija i scena u svojom klasičnom obliku su izumrli, kao što je krajem 80-ih „Video ubio radio“, tako je u 21. veku internet ubio sve ostale medije, nestale su super grupe, a današnji klinci imaju potpuno drugačije potrebe i vidike.
Muzika je u vreme našeg odrastanja bila jedna od glavnih pokretača, pa čak i karakternog određenja. Voleli smo i verovali u muziku i poruke koje nam je davala. Biti frajer, značilo je da umeš nešto da otpevaš, odsviraš, izrecituješ ili da odigraš uz neku pesmu…
Danas je to još jedan marketinški proizvod ili projekat, puka dekoracija prostora i vremena, način da se dođe do kinte, bez ikakve poruke ili stava. Naravno, uz časne izuzetke pravih zaljubljenika kojih će, nadam se, uvek biti. Na sreću, ipak ima mladih ljudi koji obožavaju muziku, trude se, otkrivaju i promovišu kvalitetne zvuke, tako da verujem u nastavak misije.
KOLIKO JE TVOJ KALENDAR PUN I RECI NAM GDE SADA, U OVIM LETNJIM DANIMA, NAJČEŠĆE PUŠTAŠ MUZIKU?
Leti se muzički Beograd seli na reke, a ovog leta favoriti su „Kućica“ na Savi, ispod novog železničkog mosta, divno mesto sa sjajnim ozvučenjem i ljudima, a prekoputa, skrivena u šipražju Ade Međice – „Mama Afrika“, letnja ispostava Strogog centra. To su dva mesta gde ćemo se sigurno družiti ovoga leta.
ISPRIČAJ NAM NEKI DOGAĐAJ IZ SOUL FOODA I RECI NAM ZAŠTO SE ZATVORIO TAKAV KLUB, KOJI JE OČIGLEDNO BIO SRCE JAZZ I FUNK MUZIKE DUGI NIZ GODINA.
Fama Soul food-a toliko se bila proširila gradom (a i šire), da je čak i sin predsednika nam Republike, Slobodana Miloševića, Marko – rešio da vidi o čemu se to radi.
Jedne obične večeri, dok smo se unutra zabavljali, neko je prijavio da je na ulazu u klub Marko Milošević sa svojim obezbeđenjem i da hoće da uđu. Mićko i Željko, koji su radili na obezbeđenju, nisu hteli da ih puste, sa obrazloženjem da je unutra „privatna zabava“. Obrazloženje je bilo potpuno ispravno, jer se Soul food po tome i razlikovao od svih beogradskih klubova, pre i posle njega – postojalo je biranje gostiju koji nisu redovni članovi kluba. Elem, videvši da je tvdo, Marko se sa pratiocima to veče povukao, ali je već sutra veče stigao, ali uz podršku nekoliko džipova punih uniformisanih lica. Mićko i Željko su pokušali da ponove svoju mantru od sinoć, ali su ih ovoga puta službena lica legitimisala i sklonila sa vrata. Za vreme te akcije, koja se odvijala napolju, kroz klub je kao struja prošla vest da Marko i družina nadiru… Spontano smo ugasili muziku, a svi gosti, osoblje, šankeri, disk džokeji, krenuli su napolje. Marko je ušetao u prazan klub. Ostao je da „šara“ jedino snop svetla sa tavana, koji smo bili zaboravili da isključimo. Besan i poražen, napravio je krug i izašao je da se više nikada ne vrati.
Klub je zatvoren dosta kasnije, jer je vlasnik prostora rešio da podigne zakupninu preko granice zdravog razuma, a Moma, koji je bio vlasnik kluba, to više nije mogao da finansira. Došla su neka druga vremena, koja na žalost još uvek traju.
HAJDE DA KAŽEMO I NEŠTO O TVOJOJ PROFESIJI. TI SI PO ZANIMANJU ADVOKAT, IMAŠ SVOJU KANCELARIJU I NIKO OD GORE POMENUTIH DJ’S NIJE SAMO TO, VEĆ SU SVI VEOMA USPEŠNI LJUDI, KOJI SU POTPUNO OPSEDNUTI MUZIKOM I POTREBNO IM JE DA JE DELE SA DRUGIMA, DA DRUGI UŽIVAJU U BITU, KOJI IM ONI PRUŽAJU. KAKO SI KRENUO U DJ VODE? DA LI JE BORAVAK U LONDONU IMAO PRESUDNU ULOGU ZA TEBE U TOM SMISLU?
Da, advokaturom se bavim već 27 godina i mogu da kažem da i dalje volim svoj poziv. Priroda naše profesije je takva da nije lepo pričati o slučajevima, niti se reklamirati, što nam je uostalom i zabranjeno. Mislim da je to potpuno na mestu, jer se bavimo delikatnim odnosima, ljudskim pravima i obavezama.
Srećan sam što mi profesija omogućava da mogu da živim za muziku, a ne od nje, jer bih onda morao da pravim kompromise. Interesantno je da većina nas ima profesije – Aki je kolega, Coba je dizajner, Vlada elektroničar, Željko Kerleta arhitekta…
Muziku sam zavoleo još kao klinac, odrastajući u Africi, slušajući ritmove i zvuke crne Afrike, otkrivajući očeve ploče i odlazeći na koncerte. Nakon kratke karijere gitariste u grupi Cannibal Fru Fru početkom 80-ih godina, shvatio sam da nisam dovoljno dobar da budem muzičar. Tada sam nagon za muzikom usmerio ka pločama i gramofonima i počeo da puštam muziku na žurkama, a onda i po klubovima. Odlazak u London u drugoj polovini 80-ih godina definitivno mi je osvetlio put dalje. Tih godina, London je bio epicentar acid jazz i rare groove scene, na kojoj su stvorene mnoge zvezde, koje i danas traju. Tamo sam imao sreću da otkrijem i upoznam čitav novi svet kolekcionara, muzičara, kompozitora, jazz plesača, umetnika i zaljubljenika. Sa dosta njih sam i danas u kontaktu, a neke od njih smo i dovodili kod nas u goste.
I ZA KRAJ, RECI NAM KAKO SVE USPEVAŠ? TROJE DECE, POSAO I PUŠTANJE MUZIKE. ODAKLE TOLIKA ENERGIJA POSLE TOLIKO GODINA? U ČEMU JE TAJNA?
Ljubav.
I JOŠ SAMO JEDNA STVAR. STAVI NAM OVDE NEKI LINK SA NEKOM TVOJOM KOMPILACIJOM, DA NAŠI ČITAOCI UŽIVAJU U OVIM TOPLIM VEČERIMA.
https://www.mixcloud.com/vladimirdjelic/