PIŠE: LOLA TOMIĆ, LIFE & BUSINESS COACH
Volim astrologiju i postoji nekolicina ljudi i sajtova koje pratim, i nedavno su najavili ulazak Jupitera u znak Škorpije. Ono što mi je najviše skrenulo pažnju je da nešto mora da umre, kako bi se nešto novo rodilo. I tako, u tom krugu od 12 godina, eto Jupitera u Škorpiji, a evo i nas na pragu novog poglavlja.
Jesmo li spremni za novo rođenje, za neke nove svetove? Šta je vaš pokretač kako biste razmislili da li je svet u kome trenutno živite satkan na najbolji način za vas? Da li je možda nekada bio najbolji za vas, ali ste se vi menjali i vreme je da se i vaš svet modifikuje?
Znam kako su nastajali moji svetovi, uvek novi, i u njima nova ja. Sećam se, bila sam dete u nekoj državi koja više ne postoji i živela sam u zemlji koja je sada inostranstvo. Prema uniformi mog oca odnosila sam se sa velikim poštovanjem. Kao dete, shvatila sam da tu „kod njih“ postoji neka hijerarhija i da „niži“ odgovaraju, čitaj raportiraju „višima“, po činu, naravno. Nekako sam lako razumela taj njihov svet i poštovala sam ga. Međutim, kako je vreme prolazilo, shvatala sam da taj način raportiranja ne pripada mom novom svetu koji sam gradila kao tinejdžer. Ali sam uvek poštovala autoritete. Već sam odavno živela u novoj državi, u svom novom svetu, ko zna kom po redu, kada sam upoznala NLP (Neuro Lingističko Programiranje) i kada sam upoznala raport (rapport). Konačno je ova reč u mom životu i u mom svetu dobila novo, meni mnogo korisnije značenje, a to je usklađivanje sa sagovornikom. Sećam se kad sam svog trenera zamolila da mi precizno objasni značenje te reči, jer sam primetila da moja „mapa“ i njena nemaju isto značenje za tu reč. Shvatila sam novo značenje reči i odahnula. Ta se reč savršeno uklopila u moj novi svet i dala mu potpuno novo značenje, novu boju, i kao da je skinula neki teret sa nje.
Tog petka, 13. oktobra ove godine, urednica ovog divnog i inspirativnog časopisa, Mia, održala je svoju prvu samostalnu izložbu fotografija. Mnogo volim ljude i susrete sa njima, tako me je i ovaj događaj pokrenuo da pogledam koliko samo različitih svetova može postojati na tako malom prostoru. Svaki taj muškarac, njih 23, prikazani kroz objektiv njenog fotoaparata, pokazao je neki svoje svet, za mene sasvim nov. I svaki od tih svetova nije bio moj, ali je bio lep, šaren, i ravan i obao, i veseo i taman, i srećan i tužan, i baš onakakv kakvim su ga napravili. I kako kaže Mika Antić u svojoj Čarobnoj pesmi: „…preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu, ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji.“ Svi ti divni Balkanci i svi njihovi svetovi stali su pod istu kapu nebesku. Svaki poseban, jedinstven i svaki pod svojim nebom.
Nedavno sam u knjizi jednog poznatog autora srela izraz o kome razmišljam dugo – vitraž umova. Moj svet uvek je bio kao divan vitraž, u stvari kao njegov odraz svih boja koje bacaju sunčevi zraci kada se sa tim vitražom sretnu. Od rane mladosti, želela sam da posetim Barselonu, jer sam nekako osećala vezu svog sveta sa tim prelepim gradom na moru. Kao i svi turisti (ali ja sam bila domaća), posetila sam Gaudijevo delo Sagrada Familia. To je bilo to! Odsjaj sunca preko vitraža najrazličitijih i intenzivnih boja – moj svet. I zaključila sam, moj svet je uvek imao boje, mnogo različitih i jakih boja, tako nežno raspoređenih da svako može da ih gleda, da oseti njihov sjaj, ili čuje divnu muziku tonova koju svaka boja odaje. Moj svet je, u stvari, vitraž moje duše. To je mesto koje je u svakom mom svetu uz mene, to je moja igra.
Koju vi igru najviše volite? Koja je to igra vašeg života, vašeg sveta? Možda je u pitanju ples? Jeste li skoro naučili neku novu igru, novi ples… sreli novu dušu, izabrali neki za vas lepši svet?
Moja je sreća što su mi deca još uvek mala i što me često podsete na deo mene koji je homo ludens. Volim da prevedem ja koja se igram, u stvari ludiram, i kojoj je vetar u kosi kada vozi bicikl ili rolere (rolšue iz nekog prethodnog života). I to me podseti kako sam uvek imala hrabrosti da smislim neki svoj novi svet, da napravim rezove, ili u skladu sa početkom teksta, možda dozvolim da umru neki stari svetovi i da pronađem nove svetove. Koliko je hrabrosti potrebno da biste pronašli novi svet? Ako mogu da dam bar jedan odgovor, ne treba vam hrabrost. Za početak dozvolite sebi da sanjarite i maštate, pa da stvorite viziju novog sveta, a onda da mu izatkate nebo, i na kraju, dozvolite sebi da živite ispod tog neba, u novom svetu koji ste pronašli u svojoj mašti, koji je čekao samo vas.
Neki od vas čitaju sada tekst u ovoj državi, neki u nekoj drugoj ili trećoj, a svako je u svom svetu, i svako ima neko svoje nebo. Vaš je izbor da li vam se vaš svet sviđa, ili da li je nebo vedro. Pozivam vas da dozvolite sebi slobodu, ako vam je potrebno, i potražite neki novi svet, samo vaš i vama idealan, i izatkajte mu nebo. I uvek imajte na umu da se vaš svet dodiruje sa još nekim svetovima i vaše nebo sa još nekim nebom. I uživajte u svakom tom susretu. Upravo zbog toga, želim da ovaj tekst završim stihovima Čarobne pesme Miroslava Mike Antića: „Pronađi nove svetove i izatkaj im nebo. I podari im vazduh da dišu i da ožive. Ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji. Samo tako se možemo jedan drugom približiti… to je ono prostranstvo koje hoću da pomirim između moje i tvoje zvezde.“
