NEBO NAŠEG ŽIVOTA JE ZEMLJA PO KOJOJ GAZIMO

PIŠE: JASNA LOVRIĆ, KOUČING PSIHOLOG
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Kada govorimo o sopstvenom potencijalu, mi u stvari govorimo o svojoj različitosti, stvore­nosti da budemo različiti, pravu da budemo posebni. I korišćenju tog prava.

Nemamo svi isti potencijal za sve stvari. Ne vredi gledati „preko tarabe“ šta drugi rade. Si­gurno imamo izuzetan potencijal za par stvari. Možemo ih otkriti samo ako krenemo na put kojim pratimo „znakove pored puta“, mudrost sopstvenog srca, interesovanja. Ne znaju­ći zašto i kako, znajući samo da drugačije ne možemo.

Istraživanje sopstvenog potencijala je odabir umerenog, socijalizovanog sebičluka i nam­ćorluka, u najboljem značenju tih reči. Izbor posebnosti i potencijalne usamljenosti. Majka Tereza ne možemo biti svi. Majka Tereza nije bila slikar, ni poljoprivrednik. Bila je neko ume da saoseća i pomaže, mimo i preko svega vi­đenog. Postala je simbol pojave. Merilin Mon­ro je simbol seksipila. Nikola Tesla je simbol posvećenosti i uspeha u nauci. Ljudi koji su izrazili svoj potencijal upravo u oblasti u ko­joj najbolje mogu i u kojoj su voleli najviše da daju. Da li su to uradili gledajući jedno drugo?! Da li su se oblačili isto, ženili isto, govorili isto?!

Govorimo o jedinstvenom načinu na koji, po­smatrajući pojavu iz ugla sopstvenog iskustva i znanja koja smo integrisali, možemo doda­ti interpretaciju koja nosi istinski potencijal. Onaj koji može obogatiti i tuđa znanja i isku­stva. Postati simbol pojave, dok neko drugi ne integriše i naša znanja i prevaziđe ih.

Možemo da kažemo da naučena tuđa znanja i iskustva imaju „knjišku“, praznu vrednost, sve dok im, integrisanjem u naše biće, ne dodamo sopstvenu interpretaciju, ali kroz „živo“ isku­stvo. Onda govorimo o svom potencijalu. Zato kažemo da je svršeni student „bez iskustva“, ili da sportista „podbaci pod stresom“, ili da mladi roditelji uče o svom detetu prateći tuđa iskustva sa nekom drugom decom. Proces iz­garanja, ulaska i prolaska u/kroz iskustvo po­vezivanjem sa integrisanjem znanja. Prolaska kroz traženja, greške, uspehe, mizerije, blistave trenutke… (čuveni padovi i ustajanja) je proces istinskog otkrivanja sopstvenog potencijala. U ljubavi, u roditeljstvu, u sportu, u nauci.

Onaj ko je otkrio svoj potencijal je hrabar čo­vek!

Kada kažemo da je neko autoritet u svojoj oblasti, onda govorimo o nekome koje prošao taj put prolaska kroz nepoznate predele sop­stvenog iskustva, gde se kao najveće aveti pojavljuju strahovi i ograničenja našeg sop­stvenog uma i bića. Govorimo o „upoznajmo samog sebe“, o „uverenjima i matricama“, o „porodičnim i društvenim kontekstima“. Sav taj rad na sebi… azvoj… upoznavanje… raz­bijanje uverenja i porodičnih obrazaca… služi jednoj stvari: da dođemo do sebe. „Da dođe­mo sebi“. Da otkrijemo ko smo. Da potonemo u sebe i prožmemo se svojom suštinom. Da poverujemo da smo vredni. Da poverujemo da smo vredni ljubavi – prvo sami prema sebi.

Naše pravo da budemo posebni je mesto inte­griteta i samopoštovanja i, pre svega, ljubavi prema sebi.

Sopstveni potencijal možemo ostvariti samo gledajući u sebe i svoje želje, snove i planove. Ako želimo da ostvarimo sopstveni potencijal, ne možemo ga tražiti u drugome, porediti se sa drugima i stati na tome. Kod drugog ga neće­mo naći. Drugi nam ga i, pored najbolje volje, ne može prepustiti.

Mesto najvećih autoriteta je mesto troglave aždaje iz bajki. Poštujemo aždaju, ali joj mo­ramo odseći glave da bismo prošli kroz kapiju koju ona čuva – kapiju Znanja. Simbolički, mo­ramo sopstvenim odgovorima poništiti autori­tet ako želimo da integrišemo znanje koje nam daje. Frka sa autoritetima je upravo ta – po definiciji nas tokom razvoja provociraju na od­meravanje – sopstvene snage.

Tek kada odsečemo „glave aždaje autorite­ta“ i postavimo se u istu vrednosnu ravan, bilo da je ljubav, posao, nauka, prijateljstvo u pita­nju, možemo da iskoristimo punu vrednost tog iskustva i odnosa, tada on može da postane i naše bogatstvo.

Put otkrivanja sopstvenog potencijala je in­dividualan kao i mi sami. Međutim, jedno si­gurno ne trpi: inertnost, malodušnost i lenjost. Takva ponašanja nas sprečavaju da spozna­jemo, primamo, razvijamo se. Možemo slo­bodno reći da imaju upravo tu „sekundarnu dobit“, da nam omoguće da se – ne razvijemo. Da nam omoguće da nikada ne dođemo do te visoke strme stene sa koje naglavačke skače­mo u divno, duboko more našeg potencijala i iskustva života.

Prividno paradoksalno – inertnost, maloduš­nost i lenjost su potrebni da ih shvatimo kao znake da upravo na tom mestu postoji „zako­pano blago“ koje treba da iskopamo, a koje sa­drži istinu o nama, ključ i odgovor koji nas pro­puštaju na sledeći most i sledeću zagonetku.

Kada razmišljam u simbolima potencijala, ra­dije razmišljam u sistemu „matriksa“, nego „li­nije“ sa dva kraja. U „liniji“, mi stvarima i sebi dajemo pozitivan ili negativan kontekst – ili ih graduišemo na nekom broju između. Sistem, na primer, astrologije ili brojeva je sistem „matrik­sa“. Mreže. Šahovskog polja. Nebo je matriks. U gornjem desnom kvadratu postoji prostor za rad, a u donjem levom uglu imamo odlične mo­gućnosti. Tako je i unutar svakog od nas.

Nismo ni dobri ni loši, nego jedinstveni.

Prostor sopstvenog potencijala bih posmatrala kao to nebo. Kao šahovsko polje. Radoznalo. Sa svešću o sopstvenoj dubini i bogatstvu.

Iskoristiti svoj život, svoje „nebo na zemlji“, pronaći svoj potencijal, je nesumnjivo najvaž­niji zadatak koji imamo. Beskompromisno. Bez poređenja sa drugima. Setite se Malog Princa i planeta i vladara koje je posetio. „Čovek samo srcem dobro vidi, suština se očima ne da sagle­dati.“

Vera, Nada i Ljubav… ništa novo pod kapom ne­beskom. Pronađite gde ste ih zaturili, zataknite ih kao peruške za šešir i krenite. Sreća prati hra­bre! Mudrost ćete pronaći uz put. Samo je pone­kad u oprezu.