LJUBAV NA DAH

PIŠE: MILAN NIKOLIĆ IZANO
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Sve počinje dahom, a zna se da sve to što započne, kad-tad, ispuni se duhom.

Tu negde, oko njih, između gospoda­ra svega i gospodarice ničega, protiču reči.

Pokatkad, čovek poželi da ostane i bez preval­jenog slova preko usana, kada u uzburkanom duhu od snažnih udara oluje osećanja, omiriše miris raja.

I tada sazna da ljubavnog zanosa u njemu nikada ne bi bilo, da nema nekoga pored sebe s kim bi delio vrelinu daha.

Iskreno voleti nije ništa drugo nego spoznaja da je ljubav uvek uzrok, a lepota večita posled­ica stvaranja. Osećati se nevoljenim nije stanje realnosti, to je nerealan pristup svesnosti. Zbog njene zdrave odsutnosti, došlo je do toga da je danas ogroman broj onih koji su postali neza­dovoljni življenjem svojih života. Takvi su, jer su prestali da tragaju za lepotom postojanja u tunelima svoje duše. A upravo ta igra traganja za lepotom i ljubavlju u nama, ali i oko nas, os­novna je žiža (fokus) koju sledim da bih razot­krio bit nastanka svog bića.

Stvarajući, naučio sam da se lepota očima ne bi videla da nema ljubavi u nama samima. Ma šta nam se u životu dešavalo i ma šta o njemu mislili, istina je da nema veće istine od ljuba­vi. Ona je čulni i vančulni sveti zakon života. U tom pravnom aktu sastavljenom od prikaza činjenica i događaja koji se ponavljaju u prirodi, zapisana je suština celog čovečanstva. A kao i u svim drugim gusto pisanim dokumentima od velikog značaja, tako i ovde, postoje delovi tek­sta ispisani sitnim, na prvi pogled, neprimet­nim, ali jako bitnim odeljcima, u kojima se čuva i matematički kod prirodne beskonačnosti, koji se ovaploćuje kroz naše sudbine.

Razumevanjem i prihvatanjem svih njegovih pravila, prestaje zavisnost tela od fizičkih zako­na, koja nam ta ista vezuje za ovaj obitavajući trodimenzionalni svet. Harmonizacijom frag­menata ličnosti dobijamo celinu razumevanja života. Ta jedinstvenost sveopšteg postojanja se ne ogleda u našem odnosu prema bilo ko­joj osobi, već je sažeta u našem uverenju da se može otkriti nit linije beskonačnosti u svakom biću.

Vera i trenutak su osnovne merne jedi­nice duhovnosti kada se prehranjuju evha­ristijom bezuslovne ljubavi. Svesnom biću je jasno da ispitivačkim pogledom na dru­gu osobu uvek vidi i delove svoje ličnos­ti. Zato sam uveren da čovek svoju suštinu ne može pronaći nigde drugo, osim u sebi, u svojim skrivenim i tajanstvenim dubinama.

Pogrešno je shvatanje da život i ljubav protiču kroz nas i oko nas. Njihovi izvori su u našem duhu, tako da je beskonačnost uvek u nama. Poželjno je da prihvatimo, a zatim i da u sebe ukorenimo tu spoznaju da nemamo kraj. Pa ipak, kako tuneli, dubine i reka života, imaju potrebu da vide svetlost dana, potrebno im je tako nešto i omogućiti. To se postiže neprekid­nim stvaranjem i to sa onom kreativnom snag­om koja nam se godinama prikupljala i skladiš­tila u duši.

Od davnina je poznato da se crkva uvek gradila na mestu gde se najbezbolnije dodiruju zemlja i nebo. Na onom parčetu grude ili stene, gde nji­hove energije stvaraju najjaču spregu. Zato se i u srcu gradi crkva. Eklesija u kojoj ima mesta za sve, ali se ona u nama uzdiže tek kada naučimo da na oltaru sačuvamo iskonsku ljubav samo za jedno. Zajednica udvoje trebala bi u jednom trenutku da postane crkva podignuta od našeg sveukupnog izvornog dela. Ozidaće se i st­voriće se od one sveprisutne, a često nevidljive svetlosti koju smo upijali u sebe, čekajući da nam u srcu ljubav sedne na presto.

Sudbina je košulja skrojena po našoj meri, ali se i u našoj volji nalazi sloboda da je nosimo na putevima po kojima hodimo, onako kako mi želimo. Ma kakav nam bio rad, uspeh neće imati, ako u njemu nema ni delića od emocio­nalne kreativnosti. Tako isto i lepota bez ljuba­vi nema snagu za bilo kakvo savršenstvo st­varanja. Zato je najbolje da se ljubav utisne u rad, ma kakav on bio, pa će se lepota kreacije osetiti u svim delovima stvorenog dela.

U životu sam se za mnoge stvari borio, širom otvorenih očiju u svoj strah gledao, samo sam za ljubav, spuštenim kapcima, tihim po­janjem, molitvu šaptao, da bi je pred sobom, kad-tad, oživeo. I sada, kada je tu, znam da je stvaralaštvo svrha svačijeg života, a da ono u sebi ponese božansku nit beskonačnosti, po­trebno je da tu moju ljubavi prema jednoj osobi osete svi.

Žiža mog postojanja postala mi je žarište stvaralaštva. Vrelina njenog daha, ispunila mi je duh.

Nazdravite sa mnom, rečima iz srca, duše i duha. Ispijmo ljubav na dah!