PIŠE: TIJANA TURUDIĆ, PSIHOTERAPEUT
PHOTO: PIXABAY.COM
Ne, ljubav ne dolazi sama pred nas, nepozvana, skrivena, zamagljena. Ne, ona neće doći ako dovoljno dugo budemo čekali njen dolazak. Ljubav moramo probuditi. Ljubav moramo otrgnuti od sebe toliko jako da kada jednom počnemo da volimo sebe, nastavljamo da volimo iznova svakoga dana.
Postoje različite vrste ljubavi, a zajedničko njima je moć koja u njima leži.
Ljubav najčešće vezujemo za srce, jer se nekada verovalo da ona odatle potiče. Danas znamo da ona ipak dolazi putem uma, podstaknuta određenim hormonima. Naravno, da bi se određeni hormoni aktivirali, potrebno je i da se u našem umu aktiviraju određene predstave, evociraju emocije i pokrenu misli. Možemo reći da je srce ono koje je uvek spremno da se otvori kada i um sam to prihvata.
Ljubav ne dolazi sama, već je mi budimo.
Ljubav kao vrhunska vrlina, prijatna emocija, sila je koja teži sjedinjavanju, rastu i dobroti. Ljubav teži lepoti odnosa, dodira i mirisa. Ljubav teži spajanju, harmoniji, kao i prevazilaženju svih neprijatnosti. Da, ona to sve može. No, ljubav sama po sebi nije dovoljna. Potrebno je da je mi podržimo i probudimo, da učinimo nešto sa njom.
Ljubav nas sve uvek poziva na mir i na nešto što je dobro. U tome leži njena moć.
Ne verujete? Proverite!
Koliko volje ima u nama, tolika je i naša ljubav. Ljubav nije samo misao o lepom, ona je i delo lepote. Činjenjem dobra, sa namerom da se ono prenese na drugoga, čin je ljubavi. Ljubav ne vredi ako se o njoj priča, a dela se suprotno. Onda ljubav nije ljubav, nego iluzija o ljubavi.
Sva moć ljubavi satkana je u niti blagosti, dobrote, koja se iznova budi u naručju svakoga od nas.
Volim često da kažem da je „ljubav prema sebi je jedina ljubav, koja nam može garantovati ljubav drugih“. Razlog leži u tome što kada volimo sebe, mi prihvatamo sebe sa svim vrlinama i manama. Kada volimo sebe, oslobođeni smo negativne samokritike, osude, patološke zavisti, ljubomore, krivice. Tek tada mi možemo drugog videti kakav jeste. Onda možemo prihvatiti osobu u potpunosti i podstaknuti je da pođe putem ljubavi.
Ljubav je moćna, jer nas ona upravo odvaja od onog agresivnog u nama. Ljubav nam daje snagu da iz svakog odnosa izvučemo najbolje za sebe i da iz svakog iskustva naučimo novo o sebi.
Šta je onda potrebno da probudimo tu moć u nama?
Svakoga dana obuci čisto ‘odelo ljubavi’ (čak i kada su snovi bili teški, jer ljubav zaslužuje da se tretira sa poštovanjem, kraljevski):
- da ne budemo škrti sa deljenjem komplimenata;
- pre nego što uputimo kritiku, da razmislimo ima li nečeg lepog;
- jednako volimo sebe i druge;
- da saslušamo sagovornika (dozvoli sebi da čuješ sebe, da čuješ drugog);
- uvek se obraćati sa poštovanjem (poštuj sebe i sagovornika);
- pozdraviti svakoga, čak i onog ko ne uzvraća pozdrav;
- hraniti sebe lepim mislima;
- činiti dobro sebi i drugima.
Ljubav je strpljiva.
Ljubav ne boli.
Ljubav ne proganja sa rečima poput ti to ne možeš ili nisi vredan/vredna toga.
Ljubav je sveprisutna.
Ljubav sve može.
Ljubav je jednostavno moćna.
Važno je da znamo da sva moć ljubavi leži u nama. Ukoliko nam je teško da je prizovemo sada, dovoljno je da se prisetimo sebe kada smo bili mali.
Zamislimo malu/malog sebe, sada, ispred sebe. Vidimo to jedno divno biće, toplo, dobro, puno ljubavi. Prigrlimo ga snažno, ostanimo u kontaktu sa njim, koliko je potrebno. Zatim, mu uputimo toplu reč volim te ili bilo koju reč ili rečenicu koja vas asocira na ljubav. Tako ljubav možemo probuditi.
Umesto da volimo probleme, teškoće, sve ono što doprinosi da se osećamo neprijatno, možemo izabrati da volimo ono što je dobro u nama i u drugima. Tada će sva razočarenja, boli, gordosti, nepravde, usamljenosti i neprijatni susreti, postati neraskidiv deo moći ljubavi, jer će ih moć ljubav uvek iznova pobediti.
