PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Ljubo Dragišić je rođen u Boru, živi i radi u Budvi. Vratio se korenima odakle su mu preci. Sa 17 godina je počeo da roni. Ceo život je crtao kosmičke brodove i uživao u razmišljanjima o svemiru nepreglednom. Kosmos upoređuje sa morskim dubinama, jer su i jedan i drugi neistraženi i nepregledni. Osećada pripada moru i ronjenju. Tamo se odmora i u svojoj sredini je.
Ronio je u Indijskom okeanu, moreuzu između Irana…. Jadranskom i Mediteranskom moru, Atlanskom okeanu… Razlike u morima i okeanima su ogromne. Crveno i Jadransko more izdvaja kao najlepše za ronjenje.
Profesionalni je ronilac. Ima 45 godina ronilačkog staža, tj. oko 28.000 sati zabeleženih pod vodom. A ima i ogroman broj sati koje roni privatno.
Voli da je ispode vode. To mu je isto kao da je u kosmosu. Pravi paralelu između Kosmosa i Mora. Mada smatra da je sve što iznad vode i u vodi. Ima riba koje žive u ravnici, barbuni, i nisu tako kvalitetne ribe, a one ribe koje žive u stenama su grabljivice i borbene. Ista je razlika kao i kod ljudi.
Sa 35 godina je doživeo kliničku smrt. Imao je saobraćajnu nesreću u kojoj mu se staklo od šoferšajbne urezalo u čelo. Bio je na operaciji u Užicu koja je trajala 4 sata, ali s obzirom na to da mu svo staklo nije bilo izvađeno, morao je opet da se uspava, i to epiduralno, da bi se operisao. Prilikom drugog uspavljivanja, doživljava kliničku smrt. I slike su počele da se ređaju. Video je kako ga babica sa naočarima vadi iz majčine utrobe, svoj prvi odlazak u školu i oca kako mu poklanja maloga zeca, i samo tada ga je zvao „Tico moja“, sve najbitnije životne događaje je video u par sekundi kliničke smrti. U jednom momentu se našao ispred tunela i trebalo je da zakorači u njega, ali tada je iz drugog sveta čuo „Ljubo, budi se, budi.“ Imao je mogućnost da uđe u tunel ili da se probudi i, sva sreća, probudio se i vratio. I oživeo. Nakon oporavka je doživeo preobražaj.
„Postao sam hipersenzitivan, osećam vrlo lako tuđe energije i šta ko hoće od mene. Negativnih energija se klonim i dan-danas vrlo lako, jer ih prepoznajem. Zavoleo sam prirodu iznad svega. Ona je deo mene i ja sam njen deo. Priroda isto oseća što i mi. Nakon kliničke smrti više ne oseća bol, posebno onaj fizički. Kada se posečem i curi mi krv, ja vidim samo tu posekotinu, ništa ne osećam. Duhovni preobražaj je takođe snažno bio u meni. Verujem da postoji neka sila koja sve uređuje i vodi. Kada treba nešto da se dogodi ili da se razboli, ja se uznemirim i počnem da razmišljam o tome“
