PIŠE: VIOLETA STANKOVIĆ
FOTO: PIXABAY.COM
Čudno je kako je malo potrebno da budemo sretni, a još čudnije kako nam to baš malo nedostaje. (Ivo Andrić).
Meni za ta vrata sreće ne treba ključ, svejedno uđem i uzmem ono što mi pripada.
JER, KO TRAŽI, TAJ I NAĐE – NAĐE NAČIN KAKO, GDE I S KIM.
Sreću najčešće nalazim u sebi, u okolini, mirisu, zvuku, predmetima – ima dosta čuda koja samo treba primetiti oko nas.
Često sam čula kad kažu… nemam dovoljno para i druge slične izgovore…
Potrebno je samo zaista se zapitati šta želimo od života, i sve što dolazi prihvatiti kao izazov i igru.
Moj život, za ovih 30-ak godinica, pružio mi je dosta igri – u nekima sam vodila, gubila, ali i u porazu naučila lekciju, u nekim samo bila učesnik. KAKO KOD BILO, VOLIM SVOJ ŽIVOT, I OPET BIH GA IZABRALA BAŠ OVAKVOG, PUT POTPUNO ISTI, SAMO BIH GA SADA ŽIVELA SA VIŠE DRAŽI.
Sada čekam na rezervnoj klupi da uđem u igru, za mene trenutno najbitniju.
Podeliću sa vama jednu od mojih utakmica gde sam izašla kao pobednik.
U svojoj osmoj godini ušla sam u meč sa ARTIJEM*.
Tada nisam ni znala odakle je to došlo i zašto baš to meni da se desi. Arti je ponekad bio toliko jak igrač da bi me pobeđivao, ostavljajući me prikovanu za krevet, samu, nepomičnu, tada sam odlazila u moj svet mašte, gde je sve bilo onako kako sam želela.Uzela bih daljinski upravljač i maštala kako radim u SOS službi pomažući drugima.
Svi su me gledali sa čuđenjem, nepokretna od bolova, priča sama sa daljinskim. Čovek uvek može, u svakoj situaciji, da pronađe nešto dobro. Zašto sam to tada radila – sada znam i srce mi je puno radosti.
Isto tako, koračajući kroz život, došla je na red sledeća utakmica – treba se opredeliti šta ćeš biti u životu – tada nisam imala neka naročita interesovanja. Otišla sam na procenu sposobnosti, a lekarska komisija je procenila kako mogu da radim kao telefonski operater, i to je to. Moja majka, velika lavica, to nije prihvatila, polagala sam prijemni i upisala fakultet, Sećam se, tadašnji reumatolog koji me je lečio, saopštio mi je da nisam sposobna da živim samostalno I DA TO NIJE ZA MENE.
Naučena od majke da se kroz život treba boriti, krenula sam na fakultet i završila ga, pobedila doktore, njihove titule i njihova ograničenja. Bila je to moja utakmica života, puna iskustva, poznanstva, čari Beograda, snalaženja, preživljavanja i opstanka.
Utakmice su se ređale jedna za drugom, tako sam se i udala, ušla u brak sa iskrenošću i velikom spremnošću da volim i budem voljena, u kom sam rodila sina. Uvek sam nalazila dobar odaziv ljudi u okruženju, uvek sam sebe prihvatala kao normalnu i drugi su me tako doživljavali. Moja iskrena ljubav je uvek nalazila isken odziv.
Bilo je i teških situacija, ali uz podršku majke, koja mi je uvek davala vetar u leđa, uvek sam se nosila sa svim preprekama u životu.
Uvek sam igrala otvoreno, onoliko koliko je bilo potrebno u datim mečevima, sa iskrenim oružjem završavala mečeve.
Zato sada, svi vi koji imate bilo kakve prepreke u životu, idite prepekama u susret, licem u lice zauzmite poziciju i započnite meč. U vama samima se nalazi iskra koja čeka da se zapali i krene.
Danas sam zahvalna svojim roditeljima koji su mi pružili ovaj život, najviše svojoj majci, suprugu, sinu, i ostalima koji me poznaju, jer sam od svih njih crpela znanje.
Sada čekam na rezervnoj klupi da uđem u igru, za mene sada najbitniju.
Nalazim se u pripremnoj fazi da pobednički plasman podelim i prenesem na druge kojima je to potrebno.
*Artritis – poznatije kao oboljenje zglobova
