ALHEMIJAJ SVESTI

Sathya EoThanPIŠE: SATHYA EO’ THAN
FOTO: PIXABAY.COM

OČEKIVANJA

Sukobi nastaju, ne zato što su ljudi dobri ili loši, već zato što smo svi mi različiti. Svako od nas ima svoju pravu suštinu, to je naše Božansko Istinito Ja – naš Mentalni Duh. Svako od nas ima i svoju Astralnu Dušu. Ona u sebi sadrži ego reakcije, zbog čega smo sprečeni da vidimo istinsko, suštinsko drugih ljudi, one nas sputavaju da vidimo pravu prirodu drugih ljudi i da prihvatimo ko oni zaista jesu.

To se dešava zato što stalno želimo da vidimo druge ljude kako nama odgovara, dajemo im kvalitete i osobine drugačije od onih koje oni zaista poseduju. Mi često tražimo i očekujemo od drugih ljudi da rade da u skladu sa našim idejama i očekivanjima. Iz toga se rađaju sve problematične situacije u našim životima, nastaju ogorčenost, frustracije i netrpeljivost.

Kada se dogodi da neko nešto uradi i mi to procenimo kao loše, kao nešto što nije u redu, uvek moramo imati na umu da je to samo naše subjektivno mišljenje i procena. Druga osoba, drugi ljudi uopšte, imaju sopstveni sistem vrednosti, različite poglede, drugačije životno iskustvo, stečeno kroz dugi niz godina, još od najranijeg detinjstva. Tako da radnje koje se nama mogu učiniti i izgledati nam loše, za te druge ljude mogu biti sasvim obične, sastavni deo njihovog života.

Takve situacije, kada se dogode, mogu izazvati u nama potrebu da kaznimo tog čoveka, iako on misli, iz svoje tačke gledišta, da sasvim ispravno živi. To se dešava zato što svaki čovek radi i živi u skladu sa sopstvenim životnim iskustvom, sopstveni postupci su za njega u redu, da nije tako, čovek bi radio drugačije, ne bi postupao kako inače postupa. Ne zato što je nešto loše, nego zato što je nešto pozitivno životno iskustvo.

Ljudi koji su preživeli vremena teških kriza i epidemija, prilagodljiviji su. Prilagodljivost je sposobnost opstajanja i prilagođavanja uslovima života i sredine. To znači da je neophodno da svako od nas nauči da prihvati ljude što je moguće objektivnije, to jest da ne očekujemo i ne ocenjujemo, već sagledavamo njihova stvarna dela.

Sve to znači da osoba razume pravu suštinu života. Tako osoba, kada se nađe u okruženju u kom postoji sistem vrednosti dijametralno različit od njegovog, ima sposobnost prilagođavanja, pa čak iako oduzima sopstvena udovoljavanja od života. ba, ne samo da će opstati, nego će i postati veoma uspešna, poznata i priznata u bilo kojoj socijalnoj oblasti, u zavisnosti od ciljeva koje je samoj sebi postavila.

Sada ćemo konkretnije govoriti o stereotipima koji se odnose na porodični život. Jedno vreme važilo je, naročito za žene, da je neophodno da zasnuju brak do dvadesete, a zatim i da dobiju potomstvo. Kada žena ne bi ispunila ova stereotipna očekivanja zajednice, bila bi socijalno nepodobna i društveni kontekst u odnosu na nju bio bi negativan. Ljudi bi počeli da je žale, smatrali bi je inferiornom u odnosima, ponekad čak i „prokletom“, a sve to dovelo bi do toga da je se plaše.

Na neke stereotipe ljudi su prosto navikli i ne mogu bez njih živeti. Bez obzira da li ste muškarac, žena ili dete, svako od nas ima sopstvenu sliku sveta i sopstveni sistem vrednosti. Svako zna i sam procenjuje šta je zlo, a šta dobro, svako ima sopstveno mišljenje o porodici.

Mladi ljudi nemaju lično iskustvo samostalnog života, a ono je veoma važno i neophodno za formiranje ljudske ličnosti. Dok god osoba ne živi sama, odvojena od svojih roditelja, ona ne može baš shvatiti da voli ono što donosi udobnost i ravnotežu koja je zaista potrebna u životu. Kao dete, osoba živi u domu svojih roditelja i mora poštovati (donekle) određena pravila: da dolazi kući u određeno vreme, ne može se družiti sa nekim vršnja­cima ili nameštati svoju sobu po sopstvenim željama, oblačiti ili ne oblačiti određenu garderobu, jesti ili ne jesti određene namir­nice… Sve ovo stvara ograničen­ja i dete živi u zastrašujućoj realnosti, jer nema mogućnost da ostvari sopstvene želje. Ovo je naročito izraženo u tinejdžerskom uzrastu, kada deca imaju tendenciju maksimalne nezavisnosti, koja se često graniči sa potpunim negiranjem i neposlušnošću u odnosu na roditelje.

Društvo ovakvim situaci­jama pravi kardinalne greške po pitanju dece. Stvaraju se takvi uslovi da dece brzo uleću u nove veze, nalaze partnere, stvaraju nove sopstvene porodice, što im opet ne donosi potpunu slo­bodu da se ostvare kao samo­stalne ličnosti i stvore život po sopstvenom ukusu i želji.

Kada osoba ima priliku da živi sama, ona vremenom uči kako da ostvari sebe, kako da napravi lični prostor po sop­stvenoj želji i ukusu. To je onaj momenat kada ljubav iz nas progovori, to je prvi korak ka ličnoj sreći. Apsolutno svaka osoba treba da živi sama, na­jmanje dve do tri godine, jer se na taj način formira iskustvo, formira se ličnost čoveka.

Onda dolazi poseban tre­nutak, kada osoba počinje da gleda drugačije na porodične odnose. Ona više ne žuri da uskoro zasnuje porodicu, dobi­je decu, već želi da prepozna i nauči da oseća svog partnera. Možemo čak reći da ovaj važan trenutak donosi ‘’prosvetljenje u glavi’’. Ljudi postaju sve više svesni, ne žele da prate stereo­tipe društva, shvataju veoma važan aspekt u svetu da osete šta je sreća i sloboda.

Govoreći s filozofskog as­pekta, osoba može biti istins­ki srećna samo kada živi sama i van društva, van društvenih normi. Dakle, srećan je poput pustinjaka u planinama, koji je sam, jedinstven i nezavisan od bilo čega, sem od samoga sebe. Svaki čovek, čak i u Evro­pi i u Americi, može imati takvu vrstu slobode. On se može bavi­ti umetnošću, biti učitelj, lekar, raditi gde i kako hoće, imati svoj mali, privatni biznis, u kom radi onoliko koliko sam želi. Ovo je vrsta relativne socijalne slo­bode, popularne kod ljudi, jer ih ne primorava da zavise od bilo koga drugog.

Ovde ne govorim o egoizmu, već o tome da čovek ima pravo da napravi svoj živ­ot i njime upravlja u skladu sa svojim sopstvenim sistemom vrednosti. Kada mi ne zavisimo od drugih, od svoje dece, svojih roditelja, od drugih ljudi, mi smo u mogućnosti da mislimo i rad­imo po sopstvenom nahodjenju i ne moramo ispunjavati ničija očekivanja, ne moramo se ni­kom pravdati.

Šta se dešava u porodičnim odnosima? Svako ima očekivanja od drugih, misli za njih… Šta radimo kada neko ne ispuni naša očekivanja, kada ne radi tačno onako kako mi mislimo da treba da postupa i radi? Šta radimo u takvim situ­acijama? Naša psihologija je takva da odmah moramo nekog okriviti, nazvati ga zlikovcem, lošim, gorim od nas.

Čovek mora da se otarasi očekivanja! Kada od neke oso­be očekujemo nešto, gubimo sposobnost da prihvatimo neš­to što je očigledno. Nužno je da prosto prihvatimo na adekvatan način, tako da ne stvaramo od­govore na sopstvene ego reak­cije. Nema nikakve potrebe za razdražljivošću. Konfliktne si­tuacije dovode ljude do gublje­nja svog integriteta. Posle tak­vih situacija, čovek se ne oseća sam svoj, ne može da radi ono što voli, on je povređen od stra­ne partnera, povređen od sebe. Onda to postaje svakodnevno stanje.

Razmotrićemo tipičan pri­mer jednog bračnog para. Vrlo često dešava se da muž ima običnu, elementarnu potrebu da sedne ispred televizora i gleda sport, ili da igra igrice na komp­juteru.To je obična, elementarna potreba, koja je apsolutno nor­malna.

Dešava se sledeće – dok igra svoju igru, on razmišlja kako će njegova žena, kada dođe kući, biti veoma nesrećna kada ga zatekne ispred kompjutera. Sa­mim tim, on prestaje da uživa u igri, u onome što voli i što mu je interesantno, i umesto toga, menja svoje radnje u odnosu na svoja prevelika očekivanja. Iz tog razloga, on formira negativan stav u odnosu na svoju ženu, iako suštinski ona ništa nije uradila. Pošto je muž uveren da će se njegova žena ponašati na takav način, kako on očekuje, on automatski počinje da je mrzi, unutar sebe, jer mu ograničava slobodu, a možda se ona baš raduje što joj je muž zauzet, može se videti sa svojim drugaricama ili se baviti svojim interesovanjima.

Međutim, muž je smislio povod za sukob i očekuje ga. Magija ljubavi i magnetizam koji ih je privukao, za ovaj par je izgubljen, oni se otuđuju i žele da prekinu vezu. Kada par ima svoje potomstvo, stvara se “žrtveni mehanizam” ponašanja. Par misli da je to njihova tragična karma koju moraju proživeti, da treba da izdrže 15-20 godina, dok deca porastu, a posle toga potraže ličnu slobodu. To da će za dvadeset godina dobiti ličnu slobodu je naivna fantazija, jer tada dolazi doba kada oni imaju svoje unuke, dolaze bolesti, starost ili strah od samoće, ako ljudi uopšte prežive nakon mnogo godina depresije.

Ljudi, svi oni koji postupaju na ovakav način, smatraju sebe žrtvama životnih okolnosti i misle da je to ispravno što imaju takav sistem vrednosti. Čovek u svojoj glavi umišlja da radi nešto korisno, a suštinski sam od sebe pravi žrtvu.

Možemo reći da je 95% stanovništva predstavlja sebe tipičnim mazohistima – mazohistima, jer sami biraju takav način života, iako mogu da ga promene.

Postoji važna reč “dijalog”. Reklo bi se – pokušajte da objasnite svom partneru svoju poziciju, pronađite način kako da živite u ovakvoj situaciji. Obično, ni jedna ni druga strana nije spremna za dijalog, i umesto da problem bude rešen, situacija postaje sve tragičnija. I kada ljubavni magnetizam i želja za partnerom potpuno nestane, tada objekat ljubavi i sreće postaje nesretni nameštaj, šteta je da se baci.

Svaka ego reakcija probudi prvo strah u nama, nesvesni strah, jer su narušena naša očekivanja i normalan tok događaja. Na primer, zamislite da je muž pijan u društvu supruge i drugih ljudi. Zamislite sada šta oseća ta žena, oseća strah. Ona ne oseća strah zato što se muž napio, već zato što se nalazi u neprijatnoj situaciji pred drugim ljudima. Ona gubi samopouzdanje i ljuta je.

Većina ego reakcija stvara se po određenoj šemi, algoritmu: neopravdana očekivanja – strah – agresija, a od te agresije stradaju uvek obe strane. To se dešava zbog toga što agresija podjednako silno deluje i na agresora i na žrtvu.

Vreme je da zapamtite drevnu tibetansku mudrost:

“Oprostite čoveku ne zato što on zaslužuje oproštaj, nego zato što volite sebe!”

Izbor uvek postoji – ako osoba sedi na tiganju golom zadnjicom, to može biti vrlo neprijatno, ali ona ipak nastavlja da sedi. Tada neko počne postepeno da zagreva postepeno tiganj, čovek će sedeti još neko vreme. Da, to će biti veoma neprijatno, ali on će i dalje sedeti, sve dok mu ne postane nepodnošljivo vruće.Tada on neće razmišljati i procenjivati varijante, samo će skočiti sa tiganja. Dakle, besmislica je kada ljudi kažu da su žrtve okolnosti i da nemaju izbora. Dok god ne počnemo da poštujemo svoj izbor i izbore drugih ljudi, nećemo moći da izgradimo pravu vezu, nađemo prave prijatelje i izgradimo srećnu porodicu, tako nikada nećemo imati slobodu i prostor za sebe. Život u očekivanjima je život u iluzuiji.

Neophodno je da se razjasni da ne mislim da je loše imati porodicu, samo hoću da kažem da većina ljudi nije spremna da gradi i ima srećnu porodicu, nije spremna da živi sa drugom osobom, nije u stanju da prihvati i uzme u obzir sve specifičnosti svog partnera. Oni nisu naučili da žive tako, nisu tome naučeni od najranijeg detinjstva.

Kad čovek potiskuje sebe, dola­zi do stresa u njegovim ćelijama, koji vodi do formiranja mentalnih progra­ma samouništenja, ubijanja čoveka iznutra. Rezultati takvih programa su formiranje ćelija onkoloških bolesti, depresije, hroničnog umora…

Zašto ljudi rade ovo, zašto sebe toliko mrze? Plaše se da neš­to promene, mire se sa tim što ima­ju, jer im je tu sve poznato i udobno, zona komfora, imaju strah od svake promene, jer misle – život im se ne mora promeniti samo na bolje, već i na gore.

Ako čovek želi da ima sopstvenu porodicu, potrebno je da neko vreme živi sam i da upozna samoga sebe. Kada tako uradi, kada shvati šta mu se dopada, kako je život udoban i šta mi još nedostaje, onda to treba da objasni i svom budućem partneru. I ako njegov partner ima slično iskustvo samo­spoznaje, njihove želje i potrebe mogu se uspešno prilagođavati jedna drugoj i dopunjavati se.

Kada imamo saznanje da su svi ljudi različiti i da svako poseduje svoje lične posebnosti i da nam se neke os­obine neće sviđati, a one će uvek pos­tojati, neophodno je da od početka pri­hvatimo te osobine i poštujemo tuđu različitost, ne ograničavamo slobodu drugog čoveka. Onda je tu harmonija.

Ako želite trajno da održite ljubavni magnetizam u vezi, ne smete da prekoračite određene granice i povredite partnera, jer u svakom odnosu, prva reakcija Ega je – osve­ta. Veoma je lako upravljati voljenom osobom, zato što znamo gde su njene slabe tačke i možemo udariti tačno tamo gde najviše boli. Naravno, vrlo brzo, to će uništiti vezu.

Čovek može biti srećan u paru, sa drugo osobom, samo ako je zadovol­jan samim sobom, dovoljan sam sebi. Takvi ljudi stvaraju svoje savršene po­rodice, u kojima postoji ljubav, mag­netizam i zadovoljstvo. U teškim vre­menima, takvi ljudi ne razvijaju suko­be, već zajedno traže najbolji izlaz iz situacije. Važno je da u takvim vreme­nima oni ne prisiljavaju partnera da živi po njihovim standardima. Prihvataju partnera onakvim kakav on jeste.

Ako govorimo o komunikaci­ji, ne samo u porodičnim odnosima, ljudi svuda prave iste, glupe greške. Oni pokušavaju da se predstave za nešto što nisu, umesto da budu ono što suštinski, u sebi, jesu. Ne žele da pokažu svoje pravo lice, jer misle da nisu dovoljno zanimljivi i pokušavaju da stvore lažnu sliku. U takvim sluča­jevima, osoba prvenstveno obman­juje samu sebe, konstantno je pod stresom, jer mora održati stvarnom iluzornu sliku sebe. To ne može tra­jati beskonačno dugo, kad tad osoba mora pokazati svoje pravo lice. Zamis­lite kakva razočarenja doživljavaju u tom trenutku ljudi oko takvih osoba. Zbog toga izgradnja odnosa treba da bude izgrađena na poverenju i istini od samog početka. Možda ćete se zato sviđati manjem broju ljudi, ali oni će voleti vas, a ne lažnu sliku vas.

Izuzetno je važno da osoba živi zadovoljna i u prijatnom ambijentu, da je ne interesuje šta drugi ljudi misle i kažu.

Kada čovek počne da živi ozbilj­no, on postaje star, bolestan i dosadan.

Roditelji ne mogu naučiti svoju decu ljubavi i razumevanju samih sebe ili uspešnom životu, ukoliko i sami nisu isto to naučili i ne žive to.

Čovek je dužan prvo da nauči da voli i razume, pa tek onda da voli i ra­zume svet oko sebe. Ljudi koji ne vole same sebe, nisu u stanju da daju ljubav drugima i postepeno postaju emocio­nalno impontentni.