URAMLJENI DELOVI DUŠE

PIŠE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: GORDANA TOMIĆ

FOTOGRAFIJE: ALEK ŽIVKOVIĆ

GORDANA TOMIĆ, SLIKARKA APSTRAKTNOG EKSPRESIONIZMA, AKTIVNA U MENADŽMENT KONSALTINGU, OSNIVAČ ART PARLAMENTA, ČLAN SRPSKE ASOCIJACIJE MENADŽERA, AUTOR PROGRAMA KREATIVNE MOTIVACIJE ZAPOSLENIH, IMPLEMENTATOR UMETNOSTI U BIZNIS, KAO SERVISA I HR ALATA U KOR­PORATIVNI ŽIVOT ORGANIZACIJA, TAKOĐE I MENADŽMENTA U UMETNOST. TO JE ONO ŠTO JE RAZLIKUJE OD TIPIČNE UMETNIČKE SCENE.

STRAH ILI RADOST OD VELIKOG BELOG PLATNA?

Uvek se pomolim pred početak rada. I Bogu ver­nika i Bogu filozofa. Još dok pripremam platna, počinje odnos pun respekta i odgovornosti. Za ciklus slika «Umeće mira», kod kojeg je 80 % stvaranja bio misaoni proces, a samo 20 % teh­nički, dešavali su se «dijalozi» sa platnom, mnoš­tvo njih, mnoštvo monologa, oslobađanja i sebe i njega. A gde ima slobode, tu nema straha. Stvari ne umem da držim jednostavnim. Pitate strah ili radost – generalno nije tako jednostavno, bar ne kod nas ekspresionista, kada se radi bez predloš­ka i bez zadatka, kada su emocije osnovna skica. Konačno, ja upravo do jednostavnosti, mira i ra­dosti treba da dođem na tom platnu, baš tome težim.

KAKO DOLAZIŠ DO INSPIRACIJE?

Uvek sam inspirisana. Najviše iz literature, ali i lju­dima i savremenim odnosima. Na početku svog stvaralaštva, direktno sam se bavila sobom, tra­govima mojih složenih iskušenja, koji su ostavili dubok otisak na ceo rad. Ponekad psihološke re­fleksije izražavam poluapstraktno i asocijativno raznim motivima, neretko i pojavama iz prirode, trešnjinim cvetom, Suncem, osvitom, sumrakom, snagom vode, lepotama bezdana. Sile prirode i silu bića svodim na isto – život i emociju. Tu se postavlja pitanje granice ekspresije i impresije, a ja volim da postavljam pitanja, ona su mi inspira­tivna.

KOLORIT KOJI DOMINIRA NA TVOJIM SLIKAMA?

Mojim slikama ne dominira neki određeni kolorit, ali moram priznati da na nekim određenim slika­ma ume da dominira jedna boja. Imam priličan broj monohromnih slika, u različitim svetlosnim vrednostima jedne boje… crvene, plave, ili samo valeri zelene na formatu od četiri metra, koji «zvone» podslikani crvenim pigmentom. Uzbud­ljivo mi je savladati sliku u paleti mnoštva tonova jedne boje. Sa druge strane, uzbudljivo mi je po­staviti dinamičnu izložbu koja čini jednu celinu, dok obiluje raznim bojama na mnoštvu slika, ra­zličitih boja, dimenzija i formi, čak sa različitim motivima i akcentiranim elementima. Na nekoj ističem igre svetlosti, kontrasvetlo, kontrast, neg­de liniju, figuru, simbole – momente crteža. Takve slike imaju svoj jezik, svoj jezik unutar slike i taj, meni posebno uzbudljiv, jezik međusobno. One komuniciraju svim tim i imaju dinamiku unutar svoje postavke, i moja raskošna intenzivna i vi­brantna paleta egzistira kao celina.

DA LI SVOJ ŽIVOTNI STIL PRENOSIŠ I NA SLIKE?

Ako bih se protiv nečega borila u izlagačkoj pro­dukciji, borila bih se protiv homogenosti, a ako bih se protiv nečega borila u savremenoj likovnoj umetnosti, borila bih se protiv predefinisanosti i igre na sigurno. Shodno ovome, pre bi se mo­glo reći da su to sastavni delovi moje suštine, te da se moja dela i moj život preklapaju i, na neki način, slike predstavljaju prozor u moj život, moj svet, moje emocije. Rekla sam 2015. godine za magazin Wall Street International da su moje sli­ke uramljeni delovi mene. I zaista, na jednoj izlož­bi slika vi zapravo imate umetnika, razapetog na platnu i izloženog na tim zidovima.

POSTAVKA KOJA TI JE DONELA NAJVIŠE RADOSTI I UZBUĐENJA?

Eksponiranost umetnika na postavci i naša ko­relacija sa istom je višeznačna i predstavlja kul­minaciju procesa, baš svaki put, pa je nezahval­no izdvojiti neku od njih, jer svaka postavka nosi specifične emocije tog trenutka i geografske kote na kojoj se dešava, a svakako i ambijenta i publike. Najveću radost mi donosi kada publi­ka zagrebe malo dublje, «uđe» u temu, kada se bave detaljima i pitanjima, verujem, jednako kao i ja. To se desilo više puta, a najintenzivnije na po­stavkama «Umeće mira» i «Sva su mora moja» u Porto Montenegru, gde su AIKIDO majstori kluba CENTAR, sa senseijem Denisom Rekovićem iz Podgorice, dočarali veštinu umeća mira, medita­cijom uveli prisutne u harmoniju sa ambijentom i umetničkim slikama, koje pripadaju ambijental­nom zen slikarstvu i dugo su rađene upravo na naslovnu temu. Bilo je tako uzvišeno, mislim da su svi u publici isto disali, a epilog je bio jak ose­ćaj sreće i čiste ljubavi. Bilo je to duhovno isku­stvo za koje posetioci nisu bili pripremljeni.

Smatrali smo da se sveukupno zapravo dogodi­la kamiwaza (izraz iz japanskog jezika) – to bih najkraće mogla objasniti kao kada u umetnosti i borilačkoj veštini, a generalno u bilo kojoj veštini, duhovno nadmaši fizičko.

KAKO REAGUJEŠ NA KRITIKU PUBLIKE I KRITIČARA?

Kritika je deo senzibilnosti vremena. Po meni, može se posmatrati kroz stvarnu kritičku svest i šabloniziranu kritiku. Ovo drugo je površnost, ma kakvog da je karaktera i nije mera. Dok je kritič­ka svest, kao i sama umetnost, univerzalna vred­nost, za moj i svačiji respekt, i upravo taj respekt bi trebao da dominira u kulturnoj sferi.

NA ČEMU TRENUTNO RADIŠ? KADA ĆE NOVA IZLOŽBA?

Trenutno radim na budućoj izložbi, jednom ciklusu dela koji bi se trebao zvati Solilokvijumi, pišem, crtam. Reč je o mojim unutrašnjim monolozima, nastalim na emocionalnim skicama dok sam čekala bebu i posta­la majka. Kada se malo distanciram od tog iskustva i objektivno budem mogla da sagledam svoje snage u tom radu, po postojećem dogovoru, izlagaću u Nju­jorku i dešavaće se pojavljivanje na nekoliko svetskih sajmova tokom 2020. godine, sa slikama iz prethod­nih ciklusa. Trenutno je aktuelna izložba «Sakura će opet cvati», u poslovnom okruženju, na lokaciji Ge­neks apartmani na Novom Beogradu.

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „NEKA SVEMIR ČUJE NEMIR“. DA LI TE TVOJ NEMIR POKREĆE ILI BLOKIRA? KAKO UZ UNIVERZUM REALIZOVATI IDEJU?

Ideje su kinetika svemira, damar Univerzuma, pa i umetnika, jer mi smo uvek na neki način pokretači, revolucionari. Bogati idejama, pravimo osvrt i dajemo tom istom Univerzumu, koji daje nama. Ne blokira me nemir, blokada bi za svakog umetnika bila klinička smrt, ali je se ne plašimo, jer je umetnička definici­ja neustrašivost, ona ima frekvenciju stvaralaštva. Kroz svoju veliku ljubav, fiziku, znam da svaki sistem teži nižem stanju entropije, a ja verujem da smo mi upravo tu da ga dovedemo u stanje veće uređenosti i ravnoteže. I da zatvorim krug sa početka priče, nemir je moje polazište. Za nas koji lepotu ne preslikavamo samo tehnički, stanja permanentnih zapitanosti su inspiracija, ne samo za umetnost, nego i za rad na sebi, razvoj, a ja na tom putu težim odgovorima, miru i harmoniji, istini kao obliku ljubavi i skladu sa Univer­zumom.