U RAJSKOM OKRUŽENJU KNJIGA I SLIKA

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE MILETA TASIĆA

MILE TASIĆ, NAKON OKONČANIH STUDIJA PRAVA, ZAPOŠLJAVA SE 1980. GODINE U NARODNOM POZORIŠTU U SUBOTICI, GDE SEDAM GODINA RADI I UPOZNAJE KAKO NASTAJE „KULTURA“ IZA ZAVESE, IZNUTRA, IZVORNO, U GOTOVO SVIM SVOJIM SE­GMENTIMA. OD 1987. GODINE, RADI U GRADSKOJ BIBLIOTECI, GDE I DANAS VODI ZAVIČAJNO ODELJENJE, BRANEĆI UPORNO TVRDNJU DA KNJIGA JESTE ČOVEKOV NAJBOLJI PRIJATELJ. DEVEDESETIH GODINA MINULOG VEKA POLOŽIO JE STRUČNI BIBLIOTEČKI ISPIT I ZAPOČEO STUDIJE ISTORIJE UMETNOSTI.

SVOJE LIKOVNO OPREDELJENJE ISPOLJAVA KROZ SARADNJU SA MNOGIM ČASO­PISIMA, PIŠUĆI LIKOVNE KRITIKE I PRIKAZE, OTVARAJUĆI MNOGOBROJNE IZLOŽBE, POSTAVLJAJUĆI AUTORSKE IZLOŽBE. DO SADA JE IMAO DVADESETAK SAMOSTAL­NIH I NEBROJENO KOLEKTIVNIH IZLAGANJA U ZEMLJI, ALI I U NJUJORKU, FIRENCI, ČEŠKOJ, HOLANDIJI, MAĐARSKOJ… ZA PROJEKAT „RASPEĆE“, NAGRAĐEN JE 1998. GODINE U NJUJORKU, OD ANHEL ORENSANZ FONDACIJE, A ZA UČEŠĆE NA BIJE­NALU U FIRENCI 2001. GODINE, GDE JE IZLOŽIO SVOJ RAD „VIZUELNA JEKA DVA MILENIJUMA HRIŠĆANSTVA“, DOBIO JE DIPLOMU.

OD 2005. GODINE, NA SUBOTIČKOJ TELEVIZIJI (NEKADA „CITY“), VODI DVE AUTOR­SKE EMISIJE. „OPUŠTENO“ JE ONA U KOJOJ DOČEKUJE ZANIMLJIVE, ALI I ZNAČAJ­NE LIČNOSTI, PRE SVEGA, IZ SVETA KULTURE, ALI I IZ DRUGIH OBLASTI, PONAJ­VIŠE SUGRAĐANE, ALI I ONE KOJI SVOJIM DELOM ČINE NAŠ GRAD KULTURNIJIM I VAŽNIJIM. EMISIJA „LIKOVNI TRAGOVI“, IZ NEDELJE U NEDELJU, PRATI LIKOVNA DOGAĐANJA NA SUBOTIČKOJ SCENI, ALI I SUBOTIČKE UMETNIKE, KOJI SE PRED­STAVLJAJU U DRUGIM SREDINAMA.

ZA SVOJ RAD JE 2009. GODINE DOBIO PRIZNANJE „PRO URBE“ GRADA SUBOTICE.

ČLAN JE ULUPUDS-A, UNS-A I BIBLIOTEKARSKOG DRUŠTVA STBIJE.

S OBZIROM NA TO DA STE ODLIČNI POZNAVALAC SUBOTIČKE LIKOVNE SCENE I DA OTVARATE MNOGOBROJNE IZLOŽBE, KAKO IZGLEDA LIKOVNA PRIČA U SUBOTICI?

Subotička likovna scena je veo­ma razuđena i u njoj su se obreli mnogi stvaraoci, učeni i priučeni, diletanti i lju­bitelji. Talenata ima kao što ih je uvek bilo i kao što će ih biti. Čini se da se doajeni nikako ne predaju, već počesto iznenađuju novim delima, kao što je to Sava Halugin ili Ištvan Sajko, donoseći i neke nove i sveže umetničke vetrove. Tandem Kadirić, Edita i Emil, već su obe­ležili likovnu scenu, i to ne samo Subo­tice, ulazeći polako u zrelo stvaralačko doba. Naravno da ima i sjajnih mladih autora, kao što je nezaobilazna Nera Matijević Pletikosić, koja uz svoj ne­sumnjivi i nagrađivani talenat, ispoljava i dovoljno hrabrosti, ali i drskosti, tako neophodne u umetničkom delovanju. Pored oficijelnih institucionalnih umet­ničkih čvorišta koja egzistiraju u gradu, valja pozdraviti i „undergraund“, nazvao bih je i gerilskom scenom, koja se tu i tamo događa, donoseći nepredvidiva, ponekad i vredna umetnička ostvarenja u dosluhu sa vremenom u kojem smo, u dosluhu sa mladošću, koja će svakako obeležiti 21. vek.

U vremenu nenaklonjenom kulturi, umetnička literatura, pa i kritika je oskud­na i kreće se uglavnom u istim, čini se već dovoljno eksploatisanim arealima.

Konačno, amaterska likovna scena, često nametljivija no što bi trebalo, ostvaruje svoj te­rapijski cilj, nudeći mnogima utočište kroz dru­ženje, pa i lepotu.

Neke vredne belosvetske postavke, koje se povremeno prošetaju našom zemljom, umnogome bi obogatile i likovnu scenu Subo­tice.

RADITE NA ZAVIČAJNOM ODELJENJU GRADSKE BIBLIOTEKE U SUBOTICI. KAKO JE BITI OKRUŽEN ISTORIJOM GRADA?

Bašlar, pa i Borhes, koji je i sam bio biblio­tekar, izgovorili su da je biblioteka zbilja Raj, jer vam je na dohvat ruke i pesma i putopis, roman i esej, bajka i biografija, pismo i drama, baš svekoliko ljudsko stvaralaštvo, u koje se, po sopstvenom opredeljenju, može uroniti i uživa­ti, baš kao u Raju. Zavičajno odeljenje Gradske biblioteke u Subotici i jeste najvažniji segment ustanove, jer sve što je sabrano u tih petnae­stak hiljada publikacija je neponovljivo blago, koje svedoči o našem gradu, ali i o Subotiča­nima. S ponosom valja istaći da je najstarija zavičajna knjiga Đure Rapića „Od svakoga po malo…“, štampana u Pešti 1764. godine, jer prvu štampariju u Suboticu donosi Karl Biter­man tek 80 godina potom, u kojoj se od samog početka štampaju knjige na srpskom i mađar­skom, hrvatskom i bunjevačkom, na ćiriličnom i latiničnom pismu.

Nuditi svekoliko subotičko literarno stva­ralaštvo, pre svega đacima i studentima, ali i istraživačima i profesorima, mnogim znatiželj­nicima, jeste zadovoljstvo. Valjalo bi znanje o sopstvenom gradu sugrađanima uvećati, i to kod svakog pojedinca, oslanjajući se na prove­rene činjenice, koje se upravo nalaze u zavičaj­nim publikacijama. Tako bi se mnoge rekla-ka­zala priče predupredile, istovremeno saznala prava, a ne iskrivljena-filtrirana-jednostrana, pa čak i dnevno-politička, istina o nama. Ko­načno, Subotica ima sve preduslove da se i kao bibliotečki centar ponosi svojim izdanjima, a njihov svakodnevni priliv uskoro će svoje me­sto naći i u dvorišnom objektu, koji je upravo u izgradnji. Time će se dobiti oko 400 metara kvadratnih korisnog prostora, što će svakako rasteretiti trenutno prenatrpana odeljenja, kao što je to slučaj i sa zavičajnim.

KOJE BISTE SUBOTIČKE PISCE ISTAKLI I KO JE STVARAO POD KAPOM SUBOTIČKOM?

Pomenuli smo prvog subotičkog zavičaj­nog pisca, a nakon njega nizali su se i trenutno se nižu mnogi. Naravno da postoje publikaci­je pojedinih autora koje su traženije od strane korisnika, koje se češće istražuju i čitaju, koje čine temeljne stubove, pre svega, o istoriji na­šeg grada, oslonjene na činjenicama i argu­mentima. Istorija, koju je pre više od veka na­pisao Ištvan Ivanji, i danas je aktuelna, istina o caru Jovanu Nenadu Crnom, koju je nakon Ve­likog rata rasvetlio i iz Beča doneo Aleksa Ivić, iz godine u godinu se potvrđuje, izuzetni Dani­lo Kiš je svojim rođenjem zavičajni pisac, a u „Književnom severu“, časopisu koji je izlazio od 1925. do 1935. godine, pod uređivačkom pali­com Milivoja Kneževića, u tri je navrata obja­vio priloge i sam Ivo Andrić, potonji nobelovac. Posebno bih ovog puta istakao svekoliko stva­ralaštvo Slavka Matkovića (1948-1994), tako­đe bibliotekara, koji je svojim i literarnim, ali i likovnim stvaralaštvom, zadužio grad, sa ko­jim sam njegovih poslednjih deset godina bio nerazdvojan. Konačno, značaj Matkovićevog stvaralačkog opusa, čini se još uvek nedovolj­no istraženog, potvrđuju mnoge enciklopedije i leksikoni, u kojima se nalaze odrednice o nje­mu i njegovom tako originalnom stvaralaštvu.

Danas, nezaobilazan u literarnom svetu, svakako je naš sugrađanin Slobodan Vladušić, autor više nagrađivanih knjiga, pisac koji i svo­jim dramskim tekstovima nastavlja lepu tra­diciju postavljanja zavičajnih autora na sceni Narodnog pozorišta.

Iako nije zavičajni pisac, pomenuo bih ovog puta i Lazu Kostića, autora najlepše pe­sme u nas, koji je upravo u Subotici prevodio Šekspira, boraveći kod svojih prijatelja.

NA VAŠIM SLIKAMA DOMINIRA CRVENA BOJA. ŠTA ONA ZA VAS PREDSTAVLJA?

Mada nisam uspeo da se upišem na Li­kovnu akademiju davnih sedamdesetih, ja ni­kada nisam prestao da slikam, a lepota umet­nosti, da je za svakoga i uvek otvorena, čini još jedan rajski prostor, tako značajan u mom ži­votu. Kako svako u sebi nosi iskonsku esteti­ku, nadograđujući je potom tokom života, tako je i moja u dobroj meri zastala na rumenilu, na crvenoj boji kao simbolu i sreće i vaskrsa, između ostalog. To, rođenjem oplemenjeno estetsko opredeljenje, valja životom bokoriti, pa tako i ja nikada nisam naslikao neko delo, a da na njemu ne dominira crvena boja. Ona mi prija oku, ona mnogo govori, ona se izdva­ja, čini vas budnim, govori zapravo ponajviše o autoru, o njegovom karakteru i duši. Crvena boja je i simbol pobede, pa je tako simbolički i svojevrsna pobeda nad belinom platna, kada se slikanje okonča. Rumenilo, sa druge strane, identifikujem i sa ženskim telom i njegovom lepotom, koja je večna inspiracija, što je moja omiljena i neiscrpna slikarska tema, iako sam uspehe i priznanja dobijao na temi Hristovog raspeća. Kako god da je, figuralno slikanje je milje iz kojeg ne izlazim, a crvena boja bez koje ne mogu.

KOJA ISKUSTVA NOSITE IZ AMSTERDAMA?

Nakon mog likovnog predstavljanja u Americi i Italiji, stigao je poziv i iz Holandije. Amsterdam, Utreht i Den Helder su bila moja dvonedeljna odredišta. Međunarodno okuplja­nje umetnika, ali i teoretičara i kritičara, u zem­lji Vermera, Van Goga i inih, bilo je veliko isku­stvo. Izuzetni susreti, sjajna predavanja, nova poznanstva, ali pre i iznad svega, odnos prema umetnosti koji se gaji u Holandiji, na mene je ostavio veliki utisak. Rijks i Muzej Van Goga su bila mesta gde sam se ponajviše zadržavao i uživao. Nekako u vreme kada sam boravio u toj severnoj zemlji, snimljen je i film „Devojke sa bisrnom minđušom“, koji je širokoj javnosti pri­bližio stvaralaštvo velikog Johanesa Vermera. Ma kako da je čitava Holandija u cveću, u to vreme lale nisu cvetale, a ni brojnost bicikala me nije posebno zatekla, jer se još uvek vrlo dobro sećam prizora sa subotičkih raskrsnica, kada su se oko 14 časova, nakon posla, radnici na biciklima vraćali svojim kućama.

Fasciniralo me je poznanstvo sa prestiž­nim holandskim skulptorima i njihovim deli­ma, pokretnim skulpturama, koje su već tada zauzimale centralne gradske trgove po svetu. Zanimljiv iskorak kao refleksija doba u kojem živimo, u kojem je sve u pokretu, pa i skulpture.

Moja samostalna postavka u Den Helderu odisala je diptisima ženskih aktova u pokretu, naravno, u crvenoj boji.

RADITE KAO AUTOR EMISIJA „LIKOVNI TRAGOVI“ I „OPUŠTENO“ NA TV SUBOTICI. IZA VAS I ISPRED JE (BILO) PUNO DOBRIH STVARALACA I SAGOVORNIKA. KOLIKO STE ZADOVOLJNI PRIKAZANIM?

Sa sjajnim novinarom, ali i čovekom Vla­danom Stefanovićem, upoznao sam se pre­ko postavke jedne izložbe davnih godina, da bismo negde nakon 2000. kada se, tada još „City“ radio, preselio u centar grada, tačnije preko puta Železničke stanice. Tada smo us­postavili saradnju, ali i učvrstili poverenje, koje i danas traje. Obezbedio mi je termin i prihva­tio moju ideju za radio emisiju uživo, pod na­zivom „Opušteno“, koja se emitovala s petka na subotu od 22.00 do 01.00. Pozivao bih na tročasovni razgovor sugrađane, koji su stvorili neko delo, ostavili vredan trag, a tokom emisije se predstavljali slušaocima uz odabir prigodne muzike. Volio sam ta druženja na radio talasi­ma i istinski uživao u opuštenosti zajedno sa gostom i povremenim uključivanjem besanih slušalaca. Te 2005. godine, pored već odoma­ćenog radija, otvorena je i televizija, a Vladan mi je kao vlasnik i direktor, kao iskusni urednik i novinar, predložio da sa emisijom „Opušte­no“ pređem na televiziju i prilagodim je novom mediju. Tako je krenuo i nov živote emisije od sat vremena, kroz koju je prošlo oko 600 vred­nih gostiju. Pamtim emisiju sa Oljom Ivanjicki, u kojoj je bila kooperativna kao retko ko drugi, ili sa izuzetnom Mirom Banjac, Kornelijem Ba­tom Kovačem, Milošem Šobajićem, Jovanom Ćirilovim i mnogim drugima. Veliki broj mojih sugrađana Subotičana je gostovao u emisiji „Opušteno“, svako od njih je imao dosta toga da kaže i otkrije, da pokaže i sugrađane upozna sa svojim stvaralaštvaom. Raduje me ponajvi­še kada za goste imam nekog iz mlađe gene­racije, koji pokazuju i dokazuju da se ispunjen može biti ovde i sada i u ovakvim okolnostima, a da uspeh zapravo stvara samo vredan poje­dinac. Pored pomenute, još jedna moja omilje­na emisija „Likovni tragovi“ egzistira od samih početaka rada televizije, što za „porodicu“ li­kovnih stvaralaca u gradu predstavlja jedin­stveno svedočanstvo o tom segmentu kulture Subotice.

Sigurno da sam ponosan na obe emisije, koje se u neizmenjenom obliku emituju goto­vo deceniju i po. Znam da ih manje-više prati „korpus“ pomenutih kulturnih poslenika, a kako se danas TV Subotica razvila u značajan me­dijski centar, i može da se prati putem kablov­ske mreže i Youtube-a na baš širokom prosto­ru, pristižu mi informacije i iz mnogih udaljenih krajeva o gledanosti. Svest o tome da li su i ko­liko značajne obe TV emisije koje potpisujem nemam u potpunosti, ali baš kao što i televizija čini, i ja sam vrlo sebično čuvam diskove sa nji­ma, verujući ipak da će se u budućem vremenu potvrditi, ako ne njihova vrednost, ono doku­mentarnost svakako.

TEMA LETNJEG DVOBROJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „ŽIVOTNI ZEN“. ŠTA JE ON ZA VAS I DA LI STE GA POSTIGLI?

Neka sedmo pitanje i ovaj odgovor bude pod božanskim brojem odgovor o sopstvenom smislu života. Pre svega, valja nam živeti, ne životariti. Živeti „punim plućima“ i grabiti ga. Po onoj kineskoj, da ukoliko radiš ono što voliš, onda zapravo i nećeš morati raditi i rad doživeti kao nametnutu obavezu. Kako je mali procenat onih koji zbilja rade ono što vole i žive od toga, valja svoje slobodno vreme maksimalno tro­šiti upravo na ono što volimo. Umetnost jeste oblast koja mnoge usrećuje, pa iako od toga i ne zarađuju za egzistenciju. Negovati um koji jeste pokretač svega je obaveza svake jedin­ke, jer i on može da atrofira, kao mišići koje ne koristimo. Ali uz konstantno negovanje uma, valja negovati i telo, i to celog života. Sokolski domovi su između dva svetska rata građeni u našoj zemlji, pa i u Subotici, da bi upravo nego­vali i um ili duh, ali i telo (Mens sana in corpore sano), pa tako u tom domu imamo i pozorišta i galeriju, kulturna okupljališta, ali i mnoga vež­bališta. Moj smisao života jeste ogrnut velikom ljubavlju, pre svega prema mojim ćerkama, koje mi uzvraćaju, inspirišu me, čine jačim, i ljubav­lju prema meni najbližim dragim osobama. Biti okružen slikama (i pokretnim) i knjigama po sopstvenom izboru jeste, kao što već rekoh, rajski izbor. Eto, biti sa osobama koje voliš, u „rajskom“ okruženju, znači osvojiti sreću i, naravno, biti srećan.

Tako malo, a toliko mnogo…