KREATIVNOST KAO IZVOR ŽIVOTA

RAZGOVOR VODILA: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: VOJISLAV JOVANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

MR VOJISLAV JOVANOVIĆ, AKADEMSKI FOTOGRAF, DIREKTOR MODERNE GALERIJE VALJE­VO, MOJ GOST I MOJA PRIČA U RUBRICI ON OSTVAREN I USPEŠAN. KAKO TO ŽIVOT VOLI DA UREDI, G-DIN JOVANOVIĆ MI JE POSLAO MONOGRAFIJU I POZVAO NA IZLOŽBU JEDNOG JESENJEG DANA 2021. GODINE, ALI KROZ RAZGOVOR SAM SHVATILA DA JE TO ČOVEK KOJI JE POSTAVIO ZA MENE NAJBOLJU IZLOŽBU KOJU SAM U ŽIVOTU POGLEDALA, A BILA JE TO IZLOŽBA LJUBE POPOVIĆA 2003. GODINE U TADAŠNJOJ GALERIJI LIKOVNOG SUSRETA, DA­NAŠNJOJ SAVREMENOJ GALERIJI U SUBOTICI.

DANAS NAKON TOLIKO GODINA, POSTOJI TA NIT KOJA NAS POVEZUJE, A TO SU IZLOŽBE, G-DIN VOJISLAV JOVANOVIĆ AKO NE 2003. LIČNO TADA, ONDA SADA 2021. GODINE KROZ REČI I FOTOGRAFIJU, KROZ DELA KOJA GOVORE O NJEMU REKAO JE NEŠTO VIŠE O SEBI.

VAŠ ŽIVOT…

Moj iskreni život počinje u drugom razredu va­ljevske gimnazije kada sam prvi put otišao na Durmitor na skijanje sa foto-aparatom. Od tog trenutka, menjaju se moje ambicije, moje želje i fotografija postaje pravi smisao mog života. Bavljenje fotografijom bilo je i deo porodične tradicije i deo mog detinjstva i pre ovog mo­menta. I kako to nekada biva u životu da se karte slože, u trenutku mog opredeljenje za fotografiju u Valjevu je ponovo osnovan fo­to-klub i duh fotografije postaje nešto po čemu je Valjevo prepoznatljivo. Đorđe Bukilica, maj­stor jugoslovenske fotografije, prepoznao je u meni ljubav prema fotografiji, energiju i talenat, koji je već sledeće godine počeo da na izlož­bama umetničke fotografije širom Jugoslavije daje rezultate. Uloga Đorđa Bukilice bila je pre­sudna i za moj odlazak na studije na FAMU u Pragu, na katedru za fotografiju. Oduvek sam smatrao da je fotografija trenutak sadašnjosti ukraden i sačuvan za budućnost. (podvukao V. J.) Moje prve fotografije napravljene su na va­šarima stočnih pijaca i drugih mesta gde se na­rod okupljao. Tokom studija u Pragu, za mnoge vežbe i ispite birao sam fotografije sa jugoslo­venskim i valjevskim temama. Prizori livnice Ljig, stočne pijace Valjeva, arhitekture Babinog Kuka u Dubrovniku, valjevskih planina, građana Valjeva, podzemnih prolaza metroa u Pragu, bili su važna tema mojih fotografija za ispite. Sam dolazak na prijemni ispit u Prag svedo­čanstvo je koliko su životni prizori bili stalna inspiracija za mene. Na prijemnom ispitu sam se pojavio zajedno sa domaćinom kušet kola jugoslovenske železnice kog sam tog dana upoznao u vozu. Dok je on bio podrška na pri­jemnom, ostale strance i naše pratili su amba­sadori i atašei za kulturu. Fakultet iz vremena profesora Šmoka pred nas je postavljao zahte­ve za marljivim radom, ljubavlju prema fotogra­fiji i osećaj za zadatke, što je na kraju davalo rezultate. Život ne bi bio bogat a da nekome ne omogući da po završetku studija spoji ljubav i profesiju i da živi svoje snove. Moj povratak u Valjevo, veza sa Istraživačkom stanicom Pet­nica, JAT-om i Spektrom bili su pet-šest godina života i snova. JAT-ovi kalendari štampani su u tiražu od 100.000 primeraka, brošure Jugo­tursa, London, Pariz, Njujork i svi fotografski projekti bili su slika uspešne agencije. Tih pet godina proveo sam sa foto-aparatom, sa foto­grafskim ciljevima, u helikopteru između 500 i 600 sati, što je za mene i danas značajno život­no iskustvo i izvor inspiracije. Nažalost, izbija­njem rata na prostoru bivše Jugoslavije završi­la se ta uspešna i kreativna priča sa Spektrom, a fotografska arhiva iz helikoptera završila je u Londonu i Dubrovniku. Život se preko noći pretvorio u samostalne pokušaje da se sačuva profesija, a kreativnost da bude izvor života. Tako je nastala Agencija Valjevac. Tokom de­set godina svog poslovanja, agencija je radila za farmaceutsku, konditorsku i druge industri­je, kao i za različite oblasti uslužnih delatno­sti poput bankarskih, što ju je činilo, barem po prometu, jednom od najuspešnijih agencija u zemlji. Bila je prepoznatljiva i po izdavaštvu monografija umetnika Ljube Popovića, Milana Tucovića, Vladimira Dunjića, Vase Dolovačkog; po zidnim kalendarima B1 formata sa delima Ljube Popovića, Katarine Zarić, Tikala, Dunji­ća, Tucovića i drugih autora koji su izlagali u Modernoj galeriji Valjevo. Osnivanje Moderne galerije Valjevo bio je još novi početak u mom životu i moje vezivanje za ovu instituciju kultu­re i njenog osnivača Ljubu Popovića.

KAKO JE BILO BITI PRAŠKI STUDENT FOTOGRAFIJE? NA ČEMU STE MAGISTRIRALI?

Na apsolventskoj izložbi u Pragu, šef katedre profesor Šmok predložio me je za asistenta i da oblast mog daljeg usavršavanja bude life fotografija, fotografske studije stočnih pija­ca, prostora u kom sam otkrio komunikaciju i toplinu između čoveka i životinja. Okončanje studija u Pragu podudaralo se sa izborom life fotografije. Naziv tog projekta bio je „Liturgi­ja za stočicu božiju“. Autor tog naziva bio je Radovan Beli Marković, književnik Kolubare i brda, autor teksta za izložbu priređenu u tu čast.

PROJEKTI KOJIH SE RADO SEĆATE?

Moja izložba fotografija 1986. godine u Sitar­du (Holandija), izložba u Narodnom muzeju u Valjevu 1990. godine, kojoj je prisustvovala i Desanka Maksimović, JAT-ovi kalendari, mar­kentiška kampanja za Zorka Farmu, monogra­fija Drine, časopis Futura, izdavački projekti monografija i kalendara, osmišljavanje revita­lizacije Kulturno-istorijskog kompleksa u Bran­kovini, projekat prve postavke muzeja Vladike Nikolaja, učestvovanje u osnivanju Istraživač­ke stanice Petnica i Moderne galerije Valjevo, opremanje različitih hotela mojim fotografija­ma na Jadranskoj obali, od Portoroža do Ul­cinja.

KADA I ZAŠTO STE OKAČILI, KAO FUDBALERI KOPAČ­KE, FOTO-APARAT „O KLIN“ I POSVETILI SE NEČEM DRUGOM?

Osnivanjem Agencije Valjevac, mislio sam da ću ostati na svom fotografskom putu, ali na moju žalost to se nije desilo. Kako je Agencija Valjevac rasla, tako je bavljene fotografijom za mene bilo dalje. Mnogo je lepše biti fotograf u Spektri nego neko ko mora da obezbedi eg­zistenciju i za druge ljude. Ljubav prema foto­grafiji nikada nije nestala, ali uzajamni suživot jeste. Na moje odluke uticalo je i moje bavlje­nje politikom koje je nastalo iz druženja sa Va­ljevcima pod okriljem Pokreta za Valjevo.

SEĆAM SE VAŠE POSTAVKE IZLOŽBE LJUBE POPO­VIĆA U TADA LIKOVNOM SUSRETU 2003. GODINE U SUBOTICI. NEŠTO NAJBOLJE ŠTO SAM IKADA DO SADA VIDELA, A VIDELA SAM DOSTA TOGA U SRBIJI I SVETU. MISLIM DA JE MNOGI PAMTE.

Slažem se da je izložba u Subotici bila sjajna. Iako je Ljuba u početku bio protiv te izložbe i nerado je prihvatao pozive za izlaganje, nje­na realizacija se dugo pripremala i postala je važna referenca. Ta izložba je nastala za­hvaljujući upornosti Subotičana Vide Zoltana i podrškom, u svakom smislu, subotičkog bi­znismena Lajoša Čakanja. To je bila izložba gde se na jednom mestu mogao videti veliki broj dela iz Jugoslovenskog perioda i kasnije Pariske faze. Naravno da nas je sve inspirisao i predivan prostor galerije. Menadžer izložbe bio je Moma Pavlović, autor teksta za katalog bio je Milenko Radović. Svi učesnici su učinili da ta izložba bude praznik za oči samom au­toru, organizatorima i svakom posetiocu gale­rije. Ja sam i danas zahvalan Ljubi što je pri­stao na izložbu, Vidi Zoltanu i Lajošu Čakanju na svemu što su učinili da se ta sjajna izložba desi.

KAKAV JE BIO VAŠ ODNOS SA LJUBOM POPOVI­ĆEM?

Ideja o osnivanju Moderne galerije Valjevo nastala je 1965. godine. Grupa valjevskih in­telektualaca bila je pokretač. Ljuba Popović je 1985. zajedno sa grupom Valjevaca uspeo da realizuje tu ideju. Uz galeriju sam bio od osni­vanja i kasnije u kriznim trenucima bio sam onaj koji, u okvirima svojih mogućnosti, reša­va probleme. Preko Moderne galerije Valjevo uspeli smo da pronađemo vezu. Razlika izme­đu nas u godinama je velika, on je bio smiren i staložen, a ja energičan. Ljuba je po prirodi bio nepoverljiv i teško je pristajao na kompromise. Bio je ekscentrik, in­telektualac, slikar, filmofil, bibliofil, mudrac, jednom rečju Veliki Ljuba. Ja sam gajio ljubav prema umet­nosti, spreman da sve njegove zamisli, u okviru mogućnosti, rea­lizujem, ali često i neko ko je žurio sa idejama, pomalo ishitren. I po­red razlika, tokom naših četrdeset godina saradnje uspeli smo da re­alizujemo brojne projekte. Kao ilu­straciju naveo bih priču sa početka uspona Agencije Valjevac kada je napravljena moderna novogodiš­nja čestitka koja je trebalo da bude primer kreativnosti agencije. Ona je stigla do Ljube i ateljea u Pari­zu. Neku od svojih pauza iskori­stio je i preko čestitke naslikao je detalje bliske njegovom likovnom jeziku. Sledeće godine ta čestitka bila je ideja za novu čestitku i kada je stigla do Ljube on ju je ponovo dopunio prepoznatljivim motivima njegovih slika. Nikada nisam izdao knjigu ili kalendar, a da on za to nije dao blagoslov. Kada je bio protiv mojih ishitrenih ideja, njegov kaži­prst je bio odgovor.

IZA VAS JE 36 GODINA MODERNE GA­LERIJE VALJEVO, JEDAN OZBILJAN PERI­OD U IZGRADNJI INSTITUCIJE. SVETSKI POZNATA I PRIZNATA GALERIJA KOJA U SVOJOJ KOLEKCIJI IMA DELA NAJZNA­ČAJNIJIH SLIKARA 20. VEKA. U NJENE TEMELJE STE UGRADILI ZNANJE, LJUBAV PREMA UMETNOSTI, VOLJU, ŽELJU.

Put osnivanja Moderne galerije Valjevo nije bio lak i samo Ljubina istrajnost i doslednost u osmišlja­vanju programa izlaganja uticali su da galerija dobije temelje na koji­ma je gradila svoju istoriju. Hete­rogene teorijske postavke članova grupe Mediala, teorijske postavke neofigurativnog slikarstva i savre­mene interpretacije nasleđa mo­dernizma okosnica su izlagačkog programa galerije. Mislim da je važan podatak za održavanje izla­gačkog kontinuiteta galerije da je galerija tokom 36 godina postoja­nja imala samo tri direktora. U po­četku su izložbe bile skromnije, a kasnije su dobijale okvire koji se i danas slede. Kada uđete u hol Mo­derne galerije, možete videti isto­rijat izlaganja, imena autora čija dela su se nalazila na zidovima ga­lerije i imena autora tekstova što je važno svedočanstvo o jednoj galerijskoj porodici i njenoj snazi. Ne sme se izgubiti iz vida da su ko­lekcionari bili bitni za život i uspeh galerije. Ljuba, Dada, Vlada, Šejka, Tikalo, Siniša Vuković, Jale i drugi umetnici, Milenko Radović, Dragoš Kalajić, Ljubodrag Simović, Peter Handke, Svetislav Basara, Nataša Kristić, da spomenem samo neke od autora tekstova za katalog, svi oni su ostavili neizbrisiv trag. Kolekcionari porodica Popović, Ćurković, Perić, Drakulić, Edrenić, Milićević, Biro čine važan stub Moderne galerije Valjevo. Galerija je kako za etablirane umetnike tako i za zaboravljene uvek bila odskočna daska, a danas je to za mlade autore. Jedna je od najposećenijih galerija u Srbiji.

KOJA JE VAŠA VIZIJA DALJEG RAZVOJA I ŽIVOTA MODERNE GALERIJE VALJEVO?

Moderna galerija Valjevo mora ostati ba­štinik figurativnog i slikarstva fantastične orijentacije i mora postati podrška mla­dim autorima nastavljačima medijalnih tendencija i figuracije. Zbirka savreme­ne umetnosti Moderne galerije je temelj za dalje širenje kako bi u njenom okviru izrasla stalna postavka autora čija su dela izlagana u galeriji. Grad Valjevo ima volju i želju da se ta ideja realizuje, a verujem da i mi u Modernoj galeriji, zajedno sa sarad­nicima, možemo učiniti da galerija bude važno mesto hodočašća.

BIBLIOTEKA, SLIKE, CRTEŽI I LIČNI PREDMETI LJUBE POPOVIĆA IZ NJEGOVOG PARISKOG ATE­LJEA NALAZE SE NA SPRATU MODERNE GALERIJE U PROSTORU KOJI JE ZAHVALAN ZA MALE I INTI­MNE IZLOŽBE.

Zahvaljujući prvim knjigama koje je Ljuba doneo u galeriju formirana je biblioteka, a dolaskom Ljubine biblioteke iz Pariza ona je postala važan čuvar literature o umet­nosti. Spomen soba je zamišljena da po­kaže širinu i raznolikost Ljubinih intereso­vanja, njegovu ljubav prema knjizi, stripo­vima, filmovima. Od knjiga Ave Justina i Nikolaja Velimirovića, monografija posve­ćenih velikim svetskim umetnicima, onih posvećenih psihoanalizi do erotskih stri­pova, predmeta iz ateljea, sve se to danas nalazi u Valjevu. To je prostor koji svedoči o Ljubinom životu, interesovanjima i zato se često koristi za časove likovne kulture učenika osnovnih i srednjih škola Valjeva. Često u tom prostoru menjamo postavku fotografija, crteža i slika, tako da svaki ulazak u njega bude za posetioca novi do­življaj Ljube. Trenutno je u Modernoj gale­riji izložba iz kolekcije porodice Biro, a u Ljubinoj spomen sobi nalaze se njegove slike iz ove kolekcije.

VAŠA FORMULA USPEHA KAO DIREKTORA?

Mislim da je bilo prirodno da posle Ljubi­ne smrti postanem direktor, s obzirom na to da sam u radu galerije učestvovao od njenog osnivanja u brojnim projektima. Da biste bili direktor Moderne galerije mo­rate biti emotivni prema slikarstvu koje galerija izlaže, morate se prema slikama odnositi sa puno ljubavi, morate poštovati sve autore i saradnike i morate voditi ra­čuna da se pred vašim očima ne pojavi Ljubin kažiprst.

TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MA­GAZINA NOSI NAZIV „KORACI KO LAKI OBLACI“. BAJAGINI STIHOVI. KAKVI SU VAŠI KORACI?

U duhu Ljube Popovića, korak po korak do jedne od najboljih stalnih postavki u zem­lji.