SVUDA SAM GDE SU MI TRAGOVI

PIŠE: DR SRĐAN SIMIĆ, NEUROPSIHIJATAR
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PAULA MAY UNSPLASH.OM

Život se sastoji iz naših tragova.

Možemo živeti po tragovima sopstvene prošlosti ili živeti za tragove koje tek želimo sami da ostavimo. Čovek ne može da pobegne od samog sebe. Čak i ako proba da beži, taj beg postaje mrcvarenje i vraćanje unazad. Takvo mrcvarenje oduzima mogućnosti stvaranja novih tragova kojima ipak moramo biti okrenuti. Mi možemo slediti nasleđene tragove koji donose dobro i progres našem životu, ali i oslobađati se svega nasleđenog što nije u skladu sa nama samima. Važno je da budemo dosledni sebi i svojim potrebama. Najbolje je kad čovek pronikne u ono što je on sam. Da njegovo JA ne ometa ono što je njegova suština, jer tom suštinom ostavlja najbolje tragove kojima mogu i drugi ići i stvarati svoje sopstvene. Tako da je Mika Antić, s obzirom na to da asocijacije na ovaj tekst idu direktno od njega i njegove pesme, očigledno ubio samog sebe. On je išao sopstvenim tragovima i svaki novi trag je bio podjednako destruktivan kao prethodni.

Za mene, moje JA je nadogradnja. Smatram da sve što proizvodim prema spoljnoj socijalnoj sredini, prema bilo kojoj situaciji van mene, obogaćuje moje JA. Moje JA i Srđan Simić su u dograđujućem sistemu. Bio bi to dobar model za svakoga. Da nadograđujući sebe, ostvarujemo nove tragove.

Ako uđemo u psihoanalizu, oni koji dođu na psihoanalizu pokušavaju da ne idu dosadašnjim tragovima, a pitanje je koliko uspevaju da naprave nove. Oni žele da se oslobode tragova koji ih ometaju u stvaranju sebe, te zato i ne uspevaju da stvaraju svoje lične. A žele. Postoje oni koji lutaju tragovima nasleđenjih tradicijom i vaspitanjem, i dosledni su u tome, ali i nezadovoljni, jer to doživljavaju kao sudbinu (a sudbinu kao neku vrstu optužbe, presude i krivice). Često oni koji su nas odgajili nam naređuju kojim tragovima da idemo, i ako mi ne uspemo da izađemo iz zadatog, ubijamo suštinski deo sebe. Ako nas onaj ko nas vaspitava osujećuje u sopstvenom određivanju, prekida nam razvoj od detinjstva, pa nadalje. Paradoks negacije je da nećeš da budeš kao tvoji roditelji ili si pak suviše kao tvoji roditelji. Paradoks je da u oba slučaja mi zapravo negiramo sebe. A onda i oduzimamo mogućnost stvaranja sopstvenih tragova. Realizacija sebe je između „neću“ i „moram“. Ja sam išao svojim putem. Kada sam izašao iz braka, prekinuo sam trag koji je bio nepouzdan na mene. Iskoračio sam i počeo da pravim novog sebe. Došavši na raskršće, izabrao sam novi put, hodajući dalje tragovima koji su dobri za mene. Jedan od tragova je i pravoslavna religija kao generacijski kontinuitet preuzet od mojih predaka. Takođe, od samog početka psihijatrijskog rada sam integralno povezao svoj sopstveni život sa životom pacijenata i do dan-danas ostao sam dosledan ovom izabranom tragu.

Da li sam ja svuda svuda gde su mi tragovi?

Da, jesam. Jedino onaj ko negira sebe ih nema.

Dobro je znati kojim tragovima idemo, da ne poništavamo ništa prethodno, jer i ako smo grešili, i to nas je izgradilo.

FOTO: MOR SHANI KUG UNSPLASH.COM

Nama je potrebna doslednost u onome što mi jesmo. Doslednost kao crta ličnosti je važna, jer je potrebna za stvaranje. Treba reći da ukoliko se sagleda da je prethodni put bio štetan po nas, onda je potrebno da ga menjamo kreativnim usmeravanjem. Doslednost je dobra samo kroz strukturu koja potvrđuje univerzalne ljudske vrednosti. Treba biti dosledan odgovornosti, oslobađanju od krivice i prepoznavanju vlastitih strahova. Socijalna značajnost, matrerijalno blagostanje, ne čine čoveka. Čovek je onaj koji unutar svojih granica određuje svoju vrednost, ne upuštajući se u tržišnu vrednost samog sebe. Za mentalno zdravlje potrebno je da proizvedemo Sebe, a ne zabludu sebe. Dok živimo zabludu, takvi su nam i tragovi. U današnje vreme modernih socijalnih mreža, nemojmo se baviti brojanjem fanova, jer to nisu adekvatni tragovi.

Čovek mora da napiše svoj trag, da to bude njegov izbor, a ne izbor njegovih roditelja ili sredine.

Čovek pre svega mora da izgradi sebe u skladu sa sopstvenim kapacitetima, ciljevima i odgovornošću sa izabranim putem koji će činiti njegove tragove.

Na tome radim svakodnevno sa pacijentima proteklih trideset godina.