SVAKI POROĐAJ JE ORIGINALAN

PIŠE: CHRISTINA CZETTL
FOTOGRAFIJE: ZLATKO ĐORĐEVIĆ

Ovo pitanje sam sebi postavila minimum sto puta. Da li je porođaj carskim rezom originalan? Mislim, zašto bi trebalo da bude „originalan“? Lekar ili hirurg otvora stomak, preuzima dete i zatvara stomak – gotovo, zar ne?

Da li je stvarno tako jednostavno? Za lekara i ceo hirurški tim je to sigurno rutina, ali da li je isto tako jednostavno za majke? Ovim tekstom hoću da ispričam svoju priču o carskom rezu. Da, ja sam majka koja je rodila tri ćerke carskim rezom.

Pre tačno deset godina sam bila trudna sa svojom prvom ćerkom. Moram da priznam da se tad nisam baš pripremila za porođaj. Misleći da će ceo proces oko porođaja biti lagan i prirodan, imala sam poverenje u sebe i dete da ćemo to zajedno sa babicom bukvalno da „izguramo“ bez problema. Iz tog razloga nisam išla na prenatalnu jogu, niti sam se bavila „hypnobirthing“, ni meditacijom, nisam probala druge vrste priprema za porođaj.

Zanimljivo je da se dan-danas sećam šta sam sanjala noć pre termina: sanjala sam da je ginekolog rekao da potrebno uraditi carski rez, a ja mu u snu samo kažem „neću“ i bežim iz ordinacije. Dvanaest sati kasnije sam stvarno legla na operacioni sto, a sve što se dešavalo pre toga sam doživela kao u magli. Došla sam na CTG i medicinska sestra primećuje da bebino srce ne kuca kako treba, ona nas šalje u bolnicu, gde su uradili stres test sa bebom. Dobila sam injekcije da bi krenule kontrakcije, na koje je moja beba jako loše reagovala. Bile su to kontrakcije koje čak nisam ni osetila. Babici i lekaru je sve bilo jasno – ovo dete mora da se rodi carskim rezom. Meni ništa nije bilo jasno. Zar nisam sanjala da neću dozvoliti carski rez? Zar nisam drugačije „planirala“? Zar nije bilo planirano da moj muž bude prisutan, a otišao je kući pošto je lekar rekao da ne brine i da ima još dovoljno vremena da pokupi moje stvari? I sad me pripremaju bez njega (doduše, on se kasnije pojavio na vreme). Nisam imala vremena da budem tužna, nisam imala vremena da budem srećna što postajem majka za koji minut, niti sam bila nervozna. Za mene je ta situacija (to stanje?) bila potpuno nerealna. O ovakvim situacijama ne piše ni u jednoj knjizi. Svi pričaju samo o prirodnim porođajima, o tome kako možeš da se pripremaš da se porodiš čak i kod kuće, o tome kako porođaj može da bude događaj za celu porodicu – plešeš dok beba ne izađe u tvoje ruke ili sediš u kadi, sve je lepo pripremljeno, možda su čak i svećice postavljene. A ja? Gde se ja sad nalazim? Na pripremnom kursu za porođaj, carski rez se samo spominje kao neka opcija i to je to. Sve prisutne trudnice misle istu stvar u istom trenutku: carski rez je protiv prirode i ne dolazi u obzir. Niko ih ne priprema za tu opciju, koja može i te kako brzo postati njihova lična opcija. Pošto se carski rez tumači kao opcija protiv prirode, puno žena koje se porode carskim rezom se osećaju kao da su manje vredne. Ja sam se tako osetila. Čoveče, dato mi je kao ženi da rodim dete, a nisam uspela. Ali dobro, planirano je da dobijemo još jedno dete, pa ću valjda dobiti još jednu šansu…

Tu šansu sam dobila dvadeset meseci kasnije kad sam trebala da se porodim drugi put. Moj ginekolog je tad rekao da mogu da probam da se porodim prirodnim putem, ali da budem svesna toga da to moram da uradim bez anestezije/epidurala i sigurno bez indukcije. No, da skratim priču: deset dana posle termina smo odlučili da ću se ponovo poroditi carskim rezom, pošto se moja beba u stomaku nije spustila kako treba. Drugi put mi je bilo lakše, jer smo danima razgovarali sa lekarom. Na kraju sam se dogovorila sa bebom u stomaku i pričala joj da će se uskoro roditi i da ćemo se uskoro videti. Sav taj proces razgovora sa bebom je meni i bebi puno pomogao. U odnosu na prvu, moja druga ćerka je bila dosta aktivnija i mirnija kad je došla na ovaj svet. A da ne pričamo kako je moja treća ćerka tek bila spremna i radosna kad se rodila. Znate da u operacionoj sali svetli jako belo svetlo, koje čak i nama smeta, ali me je ona uprkos tom svetlu gledala potpuno otvorenim očima. Tad sam naučila koliko je važno biti u dobroj vezi sa bebom u stomaku. Tu vezu sam, moram da priznam, sa prvom ćerkom izgubila kad sam doživela šok u trenutku kad su mi rekli da je carski rez potreban.

Dobila sam tri slatke ćerke, ali nešto u meni je reklo da tu nešto ne štima, nešto fali. Šta to nedostaje? Šta je to tačno o čemu niko ne govori, čega se mi majke koje smo imale carski rez stidimo da izgovorimo? Najpre nedostaje da majke kao prve osobe dobiju dete u svoje ruke. Devet meseci nosiš bebu u sebi, a onda neka druga osoba preuzima dete i da je tati u ruke. Naravno da je tatama velika čast što oni mogu da preuzmu svoju bebu (u Austriji i drugim zemljama je tatama dozvoljeno da prisustvuju operaciji, ako majka nije dobila totalnu anesteziju), ali moram da priznam da tu postoji neka vrsta ljubomora. Drugo, imam utisak da ljudi imaju manje poštovanja prema ženama koje se nisu porodile prirodnim putem, u smislu da se nismo previše mučile (osim ako nije u pitanju neka baš akutna situacija). A treće je da kad slušaš tuđe priče o prirodnim porođajima, ti samo ćutiš pošto nikad nisi doživela kako je to kad izguraš bebu iz sopstvenog tela. Kao ženi ti nedostaje jedan bitan momenat u životu.

Meni je na kraju jako puno pomoglo što sam mogla da prihvatim ono što je bilo, što sam bila zahvalna za svu novu tehnologiju, pošto bih u prošlosti možda već umrla sa prvim detetom u stomaku. Sada sam dobila mogućnost da rodim još dve predivne devojčice. Isto je bitno da žena uđe u proces samoopraštanja. Prvo prihvatiš ono što je bilo, zagrliš ga s ljubavlju i pustiš. Takođe, mislim da svako dete, odnosno svaka duša sama odlučuje, pre nego što stigne na ovaj svet, kako hoće da se rodi. To je sve deo velikog plana, koji postoji za svakog od nas. Plan za moje ćerke je da se rode carskim rezom, isto kao što je meni bilo suđeno da se tako porodim. Čvrsto verujem u to da svi možemo nešto da naučimo iz svake situacije u našem životu i da su nam neke stvari suđene, odnosno neke stvari se dešavaju sa razlogom.

Da nisam doživela sve ono što jesam, ja ne bih mogla da ohrabrujem žene ovim tekstom i da im kažem da je svaki porođaj carskim rezom isto tako težak kao i svi drugi porođaji. Bile ste hrabre što ste dale vaše telo u ruke druge osobe, odnosno lekarima, otvorile ste bukvalno donji deo tela i posle operacije ste obavile sve poslove majke koje su potrebne da radite sa malom bebom, iako ste imale bolove u stomaku.

Meni je takođe bitno da lekari, babice ili dule (žene, koje podržavaju trudnice tokom porođaja) shvataju da je svaka trudnica jedinstvena i da poštuju njihove odluke. Ako žena hoće da se porodi kod kuće, neka se porodi kod kuće. Ako trudnica hoće da se porodi u bolnici, neka bira bolnicu. Ako žena hoće ili mora da se porodi carskim rezom, neka bude tako. Ne samo u trudnoći, nego u bilo kojoj situaciji u našem životu ne postoji samo crno ili belo, nego sve nijanse između. Sve te nijanse su originalne, kao što je svaki porođaj (carski ili prirodan) originalan.

Živele naše hrabre i originalne majke!