SIZIF U SNOVIMA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: NEBOJŠA ĐOKIĆ, FOTOGRAF, LEKTOR, PISAC

Puštam da me vodi intuicija, verujem da je fokus mog života u mojim rukama, ne utrkujem se s događajima, ne nosim sat, ne gledam vesti, ali gledam svoja posla. Sanjar sam. Snovi su možda jedina situacija u kojoj uživam u ulozi Sizifa.

Upoznajemo se, rukujemo, sedamo, biramo piće, pogledamo se i onda čujem – izgledaš mlađe i nežnije nego na fotografijama, kao da nemaš 48, dobro ti stoje sede, tvoj osmeh opušta… Zahvalim se, uvek mi je lepo da čujem da nekome prija moje prisustvo. Pitaju me kako to, kako u suludom vremenu i okolnostima u kojima živimo mogu da budem vedar, nasmejan, optimista. Odgovor je uvek isti – sve ide iz glave. A onda naširoko objasnim da može da mi bude dobro skoro bilo gde i bilo kada jer uvek nađem neku zanimljivu tačku u svemu što me okružuje, a da okruženje pažljivo biram. Da puštam da me vodi intuicija, ta čarobna, a zapostavljena, veština koju neki nazivaju i osećajem u donjem stomaku, da verujem da je fokus mog života u mojim rukama i u mom polju odgovornosti, da se ne utrkujem s događajima, da ne nosim sat, da ne gledam vesti, ali da gledam svoja posla. I da sam sanjar.

Ovo poslednje je možda ključno – sanjanje i sanjarenje, sama činjenica da imam snove, da imam želje, da se trudim da ih ostvarim, da uživam dok putujem ka njima i dok ih gledam kako poprimaju oblik ostvarenja, makar i nepotpunog. Mnogo ih je, na moju sreću. I nisu na bilo kakvom spisku koji ću jednog dana da spakujem u neku fioku zajedno s ostalim obavljenim obavezama. Nisu mi cilj konačnost i zaokruženost, lepo mi je upravo suprotno – da imam snove i da uživam što ih imam ili pokušavam da ih dosanjam. Puštam ih da se množe kako žele i kako mi padnu na pamet, da mi se stvore u mislima i da me obuzmu kako im drago. U tim snovima nema luksuza bilo koje vrste. Oblačim se neupadljivo i obično, auto koji vozim je prosečan, omanji, ne treba mi ni veći ni lepši. U skupe restorane ne idem, dovoljno dobro kuvam i sam, kao što umem da odaberem dobro, ali ne i precenjeno, crveno vino. Fotografišem kamerom koja nije nova, čak su mi i objektivi polovni. O čemu onda, zaboga, sanjaš i sanjariš? – pitaju između dva gutljaja.

O svemu i svačemu. Voleo bih, na primer, da organizujem izložbu svojih fotografija i kolaža. Da napravim fotografiju koja će jednog dana biti toliko očigledno moja da neću morati da je potpišem. Da objavim knjigu svojih kratkih priča i pesama, ilustrovanu mojim fotkama, da napišem scenario koji već dugo imam u glavi i da po njemu naprave predstavu. Da se provozam lisabonskim tramvajem, ali i onim u San Francisku, i da, kad sam već tu, makar do kolena ugazim u Tihi okean, koji spaja dva sveta. Da se popnem na neku gibraltarsku stenu i sa nje gledam obrise Afrike, tu, na dohvat ruke. Da mi neki francuski seljak pruži čašu vina koje je sam napravio i koje je dobro, iako za njega znaju samo on, njegovi seljani i zalutali turisti. Sanjarim da zauvek mogu da nastavim da biram šta hoću, a šta neću, da radim za novac. Sanjam da moja ćerka odraste i sazri i da sanjari kao i ja, ali na svoj način, da ima stav i da ne da na sebe…

Snovi su možda jedina situacija u kojoj mogu sa zadovoljstvom da kažem da uživam u ulozi Sizifa. I taj kamen i to brdo i ta dolina i to večno kotrljanje uz i niz san, scenario koji je uvek otvoren za nove scene, režija koja ne zavisi od tamo nekog, već, makar najvećim delom, od mene samog – taj film bih voleo da gledam zauvek. I zato su moji snovi najveća, a sigurna, investicija. Stvaraju se i rađaju svaki dan, uporno, neumorno i neupitno. Ne plašim se da bi moglo da mi ih ponestane – uvek ih je mnogo više nego što bih mogao i da sanjam da je moguće ostvariti. Meni taman.