PRIČANJE JE PLOVIDBA DOŽIVLJENOG I SNEVANOG

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: NIKOLA POPOVIĆ

FOTOGRAFIJE: BORJAN ČAMO, MILAN MILOŠEVIĆ

NIKOLA POPOVIĆ (SARAJEVO, 1979), ITALI­JANISTA I PISAC, AUTOR JE KNJIGA PUTO­PISNE PROZE „PRIČA IZ LIBANA“ (CENTAR ZA KULTURU „GRADAC“, RAŠKA, 2016) I „SKICE ZA PLOVIDBU“ (BEOGRAD, AGNOSTA, 2019). U KNJIZI „SKICE ZA PLOVIDBU“, ČIJA JE PRO­MOCIJA ODRŽANA 13. DECEMBRA 2019. U NARODNOJ BIBLIOTECI SRBIJE, GOVORILO SE O DOŽIVLJENOM I SNEVANOM U PUTO­PISU, O SAMOSVOJNIM ŽIVOTIMA I RITMU PUTOVANJA, TE MUZICI, GASTRONOMIJI, SVETU PRIRODE KOJI PRATI PRIČE. PUTOPISI OBUHVATAJU ŠIROK PROSTOR – OD AFRIKE, SEVERNE AMERIKE DO EVROPE. NA SVAKOM MERIDIJANU DILJEM ZEMLJINOG ŠARA, AU­TOR OŽIVLJAVA KULTUROLOŠKE I PRIROD­NE ASPEKTE PROSTORA – UŽARENI AFRIČKI PESAK, BRZI RITAM BUBNJEVA I VATRENO NEBO U TOGOU, GANI, KONGU, OKEANSKE PLAŽE I TIRKIZNO NEBO U KALIFORNIJI, VRE­LI RITAM DŽEZA I LJUTA, ZAČINJENA HRANA I SOSOVI U AMERIČKIM GRADOVIMA NJU OR­LEANSU I BAFALU, MEDITERANSKE LUKE U LI­BANU, ALPSKE VAROŠICE, SNEŽNI PREVOJI I VRHOVI. AUTOR OPISUJE ISTORIJU, MUZIKU, PEJZAŽ, ALI POSMATRAJUĆI I DOŽIVLJAVA­JUĆI AMBIJENT, USMEREN JE UVEK NA PO­JEDINCA, JEDINSTVENE SUDBINE I PLOVID­BU KROZ ŽIVOT.

ŠTA ZA TEBE KAO PUTOPISCA ZNAČI SNEVANJE?

Putopisac otkriva ljude koji nalaze sebe u obič­nim životnim situacijama i govore jezikom sva­kodnevnica svog podneblja. Govore međutim jednako i iskonskim iskustvom sentenci o životu, mešajući sa svojim iskustvom mitske elemente utkane u priču koja se vekovima sliva u sneva­nje, spontano kao što talasi udaraju u obale, kako oblaci putuju nad pustinjama i morima, onako kako dišu gradovi, megapolisi, sa uzdignutim mostovima i raskršćima. U pričama sam opisao različite ljude, one nemale čiji su životopisi pratili tokove istorije i prepleli se sa životima protagoni­stima naše istorije i vremena, ali još više, „male“, obične ljude, zagledane u svoje poslove, strasti, snove. Junaci u mojim pričama žive u dimenzi­jama svog prostora i vremena. U tim prostorima, njihova misao vraća ih u prošlost, koja ide upore­do sa njihovim stvarnim životom, željama i am­bicijama, pa su istovremeno u prošlom i sadaš­njem trenutku a tok snevanja poprima dimenziju sudbonosnog. Krenuo sam tako tragom poeme persijskog Feridudina Muhameda Atara, o puto­vanju svekolikih ptica sveta koje „na putu ostavi­še pola svog života“; to je velika istočnjačka priča o čovekovoj potrazi za mirom i srećom. Ptice su, zapisao sam u priči o pelikanima u libanskoj luci Sidon, rukopis sveta i alegorija čovekovog nasto­janja da se odupre vetru i strujama koje ga nose i da, kao što lete sve ptice sveta u orijentalnoj le­gendi, pođe u susret suncu, toplini, smislu.

KAO I U VAŠOJ PRVOJ KNJIZI, „PRIČE IZ LIBANA“, O KOJOJ SMO TAKOĐE GOVORILI ZA NAŠ ČASOPIS, ČINI SE DA KLJUČNE REČI PRIPADAJU SPEKTRU TEMA KOJE SE ODNOSE NA MEDITERAN I PLOVIDBU?

Svoje putovanje nastavio sam tako gde sam stao, osluškujući zvuk levantskih makama na lut­nji i lepet ptica, galebova i pelikana, u libanskoj luci. Tu sam, u duhu i ambijentu Mediterana, napisao prve krokije za dalje putovanje. Pisanje je plovidba doživljenog i snevanog, metafora poni­ranja u unutrašnje biće, otkrivanje duboko ukore­njenog u čoveku, žala za mladošću i idealima, ali i rezignacija, odnosno sabrana mudrost vekov­nog čovekovog iskustva u brodolomima i kata­strofama. Veliki okviri, međutim, nisu tema mog putopisa; pred mojim očima iskrsavali su ljudi i njihove reči, sabrane u lične sudbine. U pogledu literarne forme, ostao sam kao u prvencu veran fragmentu, krokiju – skici, pa sam tako i odabrao naslov „Skice za plovidbu“. Kuda ću u pogledu forme kao pisac, dalje krenuti, ne znam, ali sigu­ran sam da ću se vratiti likovima iz prethodnih knjiga. Plovidba traje a mi, pod golemim talasom, kao Jona u trbuhu kita, u zatišju, tražimo smiraj i tu nastaje književna reč i zapis na hartiji, koje će ostati kao amanet onima posle nas. U jednom od mojih omiljenih filmova, „Poslednji samuraj“, ja­panski ratnik i pesnik Kacumoto, umoran od rata, kaže: „Savršen pupoljak retko se rađa. Može se provesti ceo život tragajući za takvim pupoljkom, i to ne bi bio uzalud utrošen život.“ Svaka sudbina je pojedinačna i kroz svaku progovara jedan svet dosegnut budnim snevanjem.

NA BEOGRADSKOJ PROMOCIJI KNJIGE, ODRŽANOJ U NARODNOJ BIBLIOTECI SRBIJE, ODELJKE IZ KNJIGE ČITALI SU NE IZVORNI GOVORNICI, VEĆ ONI KOJIMA JE MATERNJI JEZIK DRUGI A KOJI SU NAUČILI SRPSKI JEZIK?

Moja želja bila je da odlomke čitaju oni koji su ve­zali sudbinu za naše krajeve i spustili sidro u Be­ogradu, Singidunumu, gradu na dve reke, uploviv­ši i u – novi jezik. A reči, u potpalublju, ogrnute u plašt prijateljstva i ljubavi, gube strani naglasak. Moje nastojanje kao pisca videti dobrotu na licu čoveka i tragove samosvojnog života, koji se pro­bija poput trave na poljima, lista na grani, poput krošnje nad sudbinom, lutanjima, zanosima, ka suđenoj plovidbi. Nekad su obale i kopno pod no­gama, nekad je nebo visoko i nisu plovne vode. Ali, plovidba je snevanje, opire se mrtvilu i mrtvaji svakoj, treba se prepustiti i osetiti čar putovanja, bez prtljaga i tegobe što sputavaju, tragajući za svojim snom. ­