POGLED IZ BALONA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: BILJANA ĐURIĆ

Iznenadna promena planova za godišnji odmor odvela me je u Alanju. Aranžman uplaćen u poslednjem trenutku, brzinsko pre­traživanje atraktivnih lokacija, koje najbolja prijateljica i ja mo­žemo posetiti i njena entuzijastična poruka: „Biks, moramo ići u Kapadokiju!“ Nakon dolaska u Alanju i neizostavnog cenkanja sa predstavnikom jedne od lokalnih turističkih agencija, naš dvod­nevni izlet u Kapadokiju je najzad mogao da se realizuje.

Putovanje smo započele pre svitanja, u pratnji vodiča ukrajinskog porekla, koja je sve informacije saopštavala na ruskom, engle­skom i nemačkom jeziku, budući da je grupa bila multinacional­na. Nakon 500 pređenih kilometara, došli smo do prvog odredišta, podzemnog grada Kajmakli, koji se nalazi 20 km od grada Nevse­hir. Reč je o gradu koji je služio kao sklonište proganjanim narodi­ma tokom istorije (uključujući i hrišćane, tokom velikog progona), u kome je moglo boraviti i do 3500 ljudi. Nakon obilaska lavirin­ta prostorija, koje su služile kao štale, skladišta, velike kuhinje i stambene jedinice, nastavili smo panoramično razgledanje Kapa­dokije, uz povremena zaustavljanja kako bismo uživali u pogledu i napravili fotografije.

Sledeća stanica bio je muzej na otvorenom – Goreme, centar hri­šćanstva u srcu Turske. Ovaj kompleks su do 1920-ih naseljavali hrišćanski monasi i monahinje, koji su u zapanjujućim reljefima izgradili nekoliko pećinskih crkvi ukrašenih vizantijskim freska­ma. Nakon posete muzeju Goreme, uputili smo se u hotel, kako bismo se odmorili i pripremili za najveću senzaciju Kapadokije – let balona!

U ranim jutarnjim časovima, zainteresovani članovi grupe su se uputili ka mestu sa kojeg poleću baloni. Nismo želele da uplati­mo vožnju preko agencije, jer smo smatrale da ćemo postići bolju cenu uz tradicionalno cenjkanje. Kada smo stigle na mesto de­šavanja, želju za letenjem umanjila je činjenica da u prlično malu korpu ukrcavaju između 20 i 28 ljudi, tako da smo se odlučile za posmatranje ove senzacije sa tla. Vatra je polako tinjala, baloni su se uspravljali i polatali jedan po jedan. Uskoro ih je na stotine bilo u vazduhu, svuda oko nas, oslikavajući zajedno sa pejzažem Kapadokije nestvarnu sliku. Svetlo se menjalo iz minuta u minut, vodeći ka najveličanstvenijem trenutku u kom su zraci izlazećeg sunca obasjali balone, ističući jarkost i igru njihovih boja. Trenu­tak koji ću doživotno pamtiti!

Oko 7 časova smo se vratili u hotel i, nakon doručka, uputili u obilazak galerija nakita i brojnih lokalnih rukotvorina. Usledio je ručak u gradu Konja i lagani povratak u Alanju. Rezultat ovog pro­putovanja bio je hiljadu pređenih kilometara, preko 500 fotografija i neizbrisiva impresija u pamćenju.