NEMIR UNUTAR STRANICA KNJIGA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: MIOMIR PETROVIĆ, GORAN STOJIČIĆ, VLADA ARSIĆ

DAN PRED VELIKI PETAK, BEOGRAD, HOTEL RADISSON COLLECTION OLD MILL, ČEKAM ZA DORUČKOM TROJICU VITEZOVA PERA, KOJI SVOJIM MISLIMA, STAVOVIMA, RADNJA­MA, ZAPLETIMA, SUDBINAMA, DRŽE U FOKU­SU ČITAOCE BALKANA. MIOMIR PETROVIĆ, GORAN STOJIČIĆ, VLADA ARSIĆ. SVAKO NA SVOM POLJU KAZUJE NAJBOLJE. SVA TRO­JICA SU TAČNI, POKLANJAJU MI PRIMERAK SVOJIH POSLEDNJIH ROMANA, A JA SAM PRESREĆNA, JER IMAM PRILIKU DA RAZGO­VARAM SA INTELEKTUALCIMA 21. VEKA KOJI POKREĆU SRBIJU.

DA LI PISANJE SMATRATE KAO DAR BOGO­VA, TALENAT ILI ZANAT?

MIOMIR PETROVIĆ:

Pisanje, kao i uopšte umetničko stvaralaštvo, po pravilu je i jedno i drugo. Neću reći i treće, jer je talenat sam neka vrsta dara (možda previše če­sto i kazne) bogova. Međutim, onoliko koliko ne postoji nijedna umetnička škola ili majstorska radionica koja od neumetnika može da napravi umetnika, tako isto samo dar, ta čuvena barbaro­genijalnost, bez zanata, rada na sebi i materijalu istovremeno, ne može ostvariti ozbiljno umetnič­ko delo. Pod uslovom da čeznete da kao stvara­lac stvorite nešto što je ozbiljno delo. Dakle, samo se ustrajnim radom može stvoriti forma u umet­ničkom delu koja je organski povezana sa tom, recimo, genijalnom i darovitom mišlju. Hoću da kažem da dar bez zanata u književnosti ne stva­ra umetničko delo, već eventualno samo snažnu filozofsku misao. Bez oblika. I time bez estetske komunikativnosti. A delo koje ne komunicira ne možemo zaista nazvati umetničkim. Isto koliko i lepa forma, bez supstance sadržaja (a to je dar), može biti zanimljiv ornament, nekakva arabeska, dizajn, ali ne i umetničko delo.

GORAN STOJIČIĆ:

Zanat se uči na fakultetu i neprocenjiva je pod­loga za pisanje, koja, s druge strane, može biti i teret, jer se pisac može preispitivati čitav život da li je na dobrom putu posle svega naučenog. Takođe, zanat se može steći i od drugih, ali se do njega može doći i samoukim radom. Bez talenta, ili dara od Boga (mislim da su te dve stvari zapra­vo jedna, samo posmatrane iz dva ugla), nemo­guće je stvoriti umetničko delo, uz, naravno, prvu reč iz ovog pasusa, stečenu na bilo koji način.

VLADA ARSIĆ:

Pisanje, kao i svaki drugi talenat, jeste dar od Boga koji se mora razvijati, usavršavati i multi­ciplirati tek da se ne biste vratili tvorcu samo s onim što ste od njega i dobili. Rečju, nužan je, ali ne i dovoljan. Da biste bili uspešan pisac, podra­zumeva se, najpre, da imate šta da kažete, da ste stekli određeno životno iskustvo ili mudrost, ili da ste se upoznali s tuđim iskustvima. A do njih se, opet, stiže čitanjem i/ili slušanjem. Ako niste radoznali, ako su vam čula zatvorena za spoljne nadražaje, ili ste mahom zaokupljeni sobom i svojim fantazmagorijama, teško da ćete stvoriti nešto što bi zavredelo pažnju čitalaca.

LJUDI PIŠU 2750 GODINA, AKO GLEDAMO OD HOMERA, JER SU NEZADOVOLJNI ŽIVOTOM. KOJA JE VAŠA POBUDA DA PIŠETE? I ŠTA ĆE BITI OPSESIJA ILI STRAHOVI PISACA NAREDNIH 100 GODINA?

MIOMIR PETROVIĆ

MIOMIR PETROVIĆ:

Čovek se svakako na emotivnom, duhovnom, an­tropološkom, pa čak i političkom planu, nije mno­go izmenio za dva i po milenijuma. Dokaz za to je tehnološka promena spoljnog i materijalnog sve­ta i nepromenljivost duhovnog prostora. Sledeći dokaz za tu tvrdnju je činjenica da ljudi dva i po milenijuma, koliko znamo, proizvode književnost i čitaju književnost. Da je čovek evoluirao poput njegove tehnologije, onda bi se transformisala i duhovna potreba, pa bi književnost nestala. A, vidite, nije. Mi sa istom strašću i danas čitamo „Ilijadu“, „Cara Edipa“, „Makbeta“, „Fausta“, „Rat i mir“, „Čarobni breg“… a pisci sa istom strašću žele da ispričaju ono što smatraju da ne tišti samo njih, već svakoga. Jer pravi pisac ne pripo­veda zato što može, već zato što ne može a da ne ispripoveda svoju priču. Za koju uvek tvrdi da je univerzalno važna. Ili u to želi da veruje.

GORAN STOJIČIĆ:

Da, složio bih se s tim. Mislim da se u svakom na­pisanom delu upravo to i „krije”, nezadovoljstvo životom. Na mikro ili makro planu, malo ili veliko, vezano za ljubav, društvo, istoriju, nepravdu… ži­vot uopšte. Menjanje sveta nastaviće se smešta­njem rečenica između korica i u narednih 2750 godina, a ne samo u sto. Moja pobuda se ne ra­zlikuje od toga, a opsesija i strahovi su smešteni u sve što sam prethodno nabrojao.

VLADA ARSIĆ:

Mislim da imam dar za naraciju i suština mog pisanja je da se ispriča priča koja to zavređuje. Nisam ljubitelj mentalne masturbacije, a prime­ćujem da upravo to poslednjih godina privlači najveću pažnju književne kritike. Zadovoljstvo i nezadovoljstvo su individualna stvar, zavisi od percepcije samog posmatrača. Mislim da je ži­vot dar od Boga, nešto što je samo po sebi lepo i jednostavno, a ono što ga uistinu komplikuje smo mi sami. U redu, volimo da se poredimo, ali se malo ko osvrće iza sebe, prema onima koji su na nižem stupnju društvene lestvice. Mahom se ugledamo na one iznad nas, a to se veoma često pretvara i u izvor svakojakih frustracija, depresi­je, zavisti ili nezadovoljstva. Rečju, sami pravimo pakao od života. Možda je to dobro za književ­nost, ali svakako nije na našu korist.

DA LI IMATE STRAH OD BELOG PAPIRA?

MIOMIR PETROVIĆ:

Uvek. Ni posle dvadeset objavljenih bibliograf­skih jedinica, da se poslužim tom pravno-for­malnom odrednicom, ne osećam veću moć pred belim papirom ili, češće, belim ekranom. Ili manji strah. A opet pišem. Uvek iznova, uvek malo bo­lje nego prethodni put. Nadate se da je tako. U tome jeste lepota, možda čak i izvesna erotika pripovedanja: stalno sukobljavanje sa sopstve­nim ograničenjima i prevazilaženje. To je ono što sportistu čini sportistom i ono što stvaraoca čini stvaraocem. Za razliku od rekreativca u sportu ili umetnosti. Veoma bih se uplašio kada bih osetio nadmoć nad pričom koju želim da ispričam, neku vrstu demijurške superiornosti. I možda će mi se to u nekom momentu dogoditi. Tada, kada ne bude straha, kada ne bude prevazilaženja sebe, onda će zaista postati bespredmetno pisati. Na početku strah od beline, na kraju romana olakša­nje, jer se prebrodilo sve što se moralo prebrodi­ti. I tako je uvek.

GORAN STOJIČIĆ:

Pišući o ljubavi, inspiracija je nepregledna. Ne bih to nazvao strahom, više je briga da se ne bavim opštim izrazima i mestima, onim toliko puta već napisanim o ovoj temi. Imam puno toga napisa­nog ili snimljenog na diktafon. Sve je to nastalo u najrazličitijim uslovima i na najčudnijim mesti­ma. Belina papira, iz tog razloga, kratko opstaje, ali sam ja atipičan pisac, moj „problem” je dru­ge prirode, jer pokušavam da sa što manje reči kažem što više, da čitaocima podarim dodatno maštanje i smestim ih između svojih redova.

VLADA ARSIĆ:

Ne. Retko kada sedam za računar, a da prethod­no, u glavi, nemam barem osnovne konture pri­če. Pre nego što i pristupim „izvođenju pisačkih radova“, mnogo vremena potrošim u sakupljanju građe i rudarenju po arhivama, tako da se već tada stvara neki kroki, neka skica u kojem će se smeru odvijati radnja. Dešava se, međutim, da „zabagujem“, da na samo jedan pasus izgubim čitavu noć, a da ništa ne uradim. Po pravilu, na­kon pauze i sna, kao da se sve odjednom provali i krene po dobru. Što se tiče tema, posle tri de­cenije novinarstva, gde sam mahom radio kao reporter, pešačeći i upoznajući ljude i događaje u Srbiji, mnogo toga se sabralo što zavređuje da se pretoči u literaturu.

U 21. VEKU I BRZOM TEMPU ŽIVOTA, KADA USPEVATE DA BUDETE BAŠ ONAJ PISAC IZ FILMOVA, KOJI JE U FOKUSU, MIRU, MEDITACIJI I SAMO PIŠE? DA LI JE VRSTA LUKSUZA BITI PISAC DANAS? I KOJI SU VAŠI RITUALI KADA STVARATE?

MIOMIR PETROVIĆ:

U današnje vreme, možda samo na azimutu na kome živimo i trajemo, mislim da nijedan pisac ne može imati onaj luksuz koji viđamo u petpa­račkim filmovima. Često studentima govorim da prosečni Amerikanac, zahvaljujući medijima i filmovima, smatra da pisac piše roman samo u iznajmljenoj mansardi s pogledom na Monmartr, u zaflekanoj atlet majici, pred pepeljarom punom cigareta i pod erotskom bukom koju proizvodi par sprat ispod njega… On više baca u pisaćoj mašini „načete“ listove u koš, i ispijajući neviđe­ne količine jeftinog vina, pokušava da dosegne nadahnuće! To je, naravno, smešno i pogrešno. To je opšte mesto. Pisac piše svuda, jer je u sa­vremenom načinu života vreme resurs koji je naj­važniji. Često se prisetim reči Zuka Džumhura koji je govorio: „Nemaš pisaću mašinu, nemaš penkalo, uzmi papir, nacrni nečim vrh svog nokta, pa piši!“ Ne postoji kancelarija u kojoj sam u ne­kom trenutku radio nešto drugo, bilo kao drama­turg u beogradskim pozorištima, kao copywriter u marketinškim agencijama, kao profesor u uni­verzitetskom kabinetu, a da je se ne sećam i po pisanju ovog ili onog svog romana. Dakle, piše se ponekad i na tabletu na krilu, dok čekate red na benzinskoj pumpi. Piše se svuda, ili se ne piše nigde, jer nikako da sebi upriličite one izuzetne uslove.

GORAN STOJIČIĆ:

Luksuz ili nešto sasvim suprotno, pitanje je sad? Da, rituale imam. Neophodan mi je mir, mrak (koji remeti svetlost ekrana i lampa sa slabim osvet­ljenjem), tišina narušena muzikom iz slušalica, predmeti na radnom stolu slično raspoređeni kao Nadalove flašice na terenu, uz pepeljaru i ci­garete, od kojih je jedna često upaljena. Ako je luksuz da se smejem, plačem, budem namršten i doživljavam sve situacije u kojima su moji likovi – onda ga imam.

VLADA ARSIĆ:

Sloboda je i luksuz i skupa igračka, naročito u naše doba. Postali smo kolektivna žrtva global­ne potrošačke groznice, u kojoj nas permanen­tno zasipaju novim potrebama. Na nama je da odlučimo da li ćemo kaskati za šargarepom koja nam stalno izmiče, ili ćemo se resetovati i odlu­čiti šta nam je uistinu važno, a šta ne. Lično, u odnosu na novac, uvek sam davao primat slo­bodnom vremenu, mogućnosti da radim ono što želim. Naravno, svestan sam da mnogi i nemaju previše izbora. Što se tiče rituala, nemam neke posebne, osim što knjige mahom pišem leti, na planini, ili tokom ranog proleća u Herceg Novom.

SARADNJA I ODNOS IZDAVAČ – PISAC. KAKAV JE TO BRAK?

MIOMIR PETROVIĆ:

To je brak u kome je ponekad neko zadovoljan, onaj drugi ne toliko; onda obrnuto; desi se da su i obe strane nezadovoljne, i najzad… retko, ali pre­divno: oboje su zadovoljni. To traje kratko, ali je prijatno. Mislim da mogu to da kažem, jer sam u proteklih 25 godina objavljivao uvek u značajnim i velikim izdavačkim kućama (Prosveta, BIGZ, Geopoetika, Laguna, Zavod za udžbenike…), u socijalizmu i u nazovi (tranzicionom) kapitaliz­mu. Nikada nisam imao neku nesreću sa izdava­čima, mislim da je to deo ličnog, ljudskog stava koji pisac unese u komunikaciju sa izdavačem. Hoćemo ili nećemo. Prepoznajemo se ili ne. Čini mi se da znam koliko vredim i ne dozvoljavam da druga strana previše polemiše sa tim. Dugo sam sebe gradio. Intelektualno, a i kao pripove­dača. S druge strane, obraćam se izdavačima sa punim poštovanjem i razumevanjem. Intenzivno sam pekao zanat kao predstavnik pozorišta sa umetnikom (rediteljem, gostujućim glumcem, piscem), pa znam i kako je drugoj, mecenarskoj strani. Gospodin ste ili dama, onoliko koliko to umete da nosite.

GORAN STOJIČIĆ

GORAN STOJIČIĆ:

Brak kao i svaki drugi. Naravno, ne pričam o auto­rima koji sami finansiraju objavljivanje svoje knji­ge, mislim na ozbiljne izdavačke kuće koje ulažu novac, otkrivaju nove autore, a uz to privlače i one koji su već postali imena. To nije lako u da­našnjoj hiperprodukciji, iz tog razloga nemam ni­šta protiv ni samofinansirajućih udavača, jedino mi smeta što se, iz tog razloga, srozava kvalitet. Ipak, neka se piše, a da li će dete iz tog braka po­rasti, reći će čitaoci. I kod velikih, srednjih i malih izdavača nalaze se odlični pisci, ali i oni drugi. Za uspeh je neophodan kvalitet obe strane, kao i u ljubavi, životu uopšte.

VLADA ARSIĆ:

Kao i svaki brak, malo ljubavi, malo više računa. U suštini, neophodni smo jedni drugima i imamo zajednički cilj. Veliki izdavač vam omogućava da vaše delo bude dostupnije širem krugu čita­laca, dok se manji više trudi tokom promocije i predstavljanja, premda ne znači da je uvek tako. Piscima na početku karijere samo ime velikog iz­davača može pomoći da se lakše profiliše na tr­žištu, ali kasnije, kada je već stekao mesto, ugled i brojnu publiku, to više i nije toliko važno.

KNJIGA NE PRIPADA VIŠE PISCU KADA SE PREDA IZDAVAČU. DA LI STE ZADOVOLJNI DALJIM TOKOM KOJIM KNJIGA STIŽE DO ČITALACA?

MIOMIR PETROVIĆ:

Rekao bih da, u stvari, kada je objavljen, roman pripada samo čitaocima. Ne više toliko ni izda­vaču. Piscu više uopšte i ne pripada. Objavljiva­nje romana je kao kada punoletno dete ispraćate na životni put: sve ono što ste mogli i verovali da je najbolje, ugradili ste u dete, sada vam ostaje samo da mu poželite „buona fortuna“ i da moli­te Boga da će se njegovo delo ugraditi u nečije duše.

GORAN STOJIČIĆ:

Knjiga sama krči put do svojih čitalaca. Neop­hodno je da izdavačka kuća upozna čitaoce sa novim naslovom, ali se i pisac mora donekle po­truditi. Živimo u vremenu hiperprodukcije (mo­ram da je spomenem ponovo), te nije dovoljno samo napisati knjigu. Od autora se očekuje da, u kontekstu marketinga, bude aktivan. Društvene mreže su platforma gde je to moguće. Naravno, u granicama mogućnosti i talenta pisca. Dodao bih još nešto – knjiga nakon objavljivanja više ne pripada ni piscu, ni izdavačkoj kući, već čitaoci­ma.

VADA ARSIĆ:

Činjenica je da nijednu svoju knjigu nisam proči­tao u koricama, nakon objavljivanja. S te strane, moj proces stvaranja zaista podseća na neku vrstu trudnoće gde se sve završava porođajem. E, sad, nisam se trudio ni deci da utirem životne puteve, više sam se trudio da im omogućim širok životni koridor i pratim da ne pređu unapred utvr­đene granice. Imali su slobodu da sami stvaraju svoj svet i biraju kojim će pravcem krenuti, bez pritisaka i suvišnih saveta. Sličan mi je odnos i sa knjigama. Dok radim na njima, dajem sve od sebe, a potom ih prepuštam čitaocima. Zvanič­ni podaci Narodne biblioteke Srbije govore da su moji istorijski romani u samom vrhu čitanosti u bibliotekama širom zemlje, a roman „Kad zvona zaneme“ je tokom 2017. godine bio na šestom mestu najčešće pozajmljivanih knjiga. Moram biti zadovoljan.

VAŠI POSLEDNJI ROMANI IZAZVALI SU VELIKU PAŽNJU. ŠTA MISLITE ČIME STE TO U AKTUELNIM DELIMA OSVOJILI SVOJE ČITAOCE? GDE JE TA KOPČA ZA KOJU SU SE ZAKAČILI?

MIOMIR PETROVIĆ:

U ne tako dalekoj budućnosti, nakon neslavno ugašene svetske revolucije protiv korporativizma i globalizacije, jedan veteran pobunjeničkog Oslo­bodilačkog fronta po kazni je vraćen u svoj rodni, sada apokaliptični Beograd, razdvojen od svoje porodice i nekadašnjeg života. Lasica je bivši fizi­čar, stručnjak za svetlost, kome je zabranjen dalji naučni rad, bivši čovek koji deli sudbinu ostalih poraženih pobunjenika. Beograd budućnosti, ta Vavilonska kula po kojoj gamižu milioni emigra­nata svih rasa i vera – gde red sprovodi nekoliko milicija i vojnih jedinica – podeljen je u kvartove među kojima nema prave komunikacije, Evropa je rasparčana u kantone, tim Novim srednjovekov­ljem upravlja centralizovana svetska vlada. Više praktično nema rada i proizvodnje, ljudi su pre izdržavana lica nego građanstvo, stanovništvo većeg dela sveta živi život sličan logoraškom, tu i tamo se snalazeći u iskonskoj potrebi da osujeti represivnu globalnu vlast i pronađe rupe u repre­sivnim zakonima. „Black Light“ je gorka i cinična, ali svečana vizija našeg mogućeg i skorog pada.

GORAN STOJIČIĆ:

Svako od nas trojice napisao je knjigu koja se ra­zlikuje od onoga što smo prethodno stvorili. Moj roman je napisan u atipičnoj formi, tj. sastavljen je od 62 kratke priče koje putuju paralelno, do­diruju se, ukrštaju, otkrštaju, ponovo dodiruju i stvaraju film u glavama čitaoca, u kojima oni po­staju glavni likovi. Komentari koje dobijam potvr­đuju to o čemu pričam. Pisao sam ga dve i po godine, a čita se za jednu, do dve noći. Kopča? Ljubav u svim oblicima.

VLADA ARSIĆ

VLADA ARSIĆ:

Volim da istražujem i trudim se da toj fosilizova­noj, neretko i suvoparnoj istoriji, ulijem nov dah i time je približim savremenim čitaocima, pre svega mlađim naraštajima. Iako se ne libim da koristim fikciju u opisivanju svojih junaka, često i poznatih istorijskih ličnosti, želeći i time da ih predstavim kao ljude koji su trajali u određenom vremenu, sa svim onim vrlinama, manama, stra­hovima, ljubavima, nadama, snovima i inim što čini život jednog čoveka, trudim se da „ne brljam“po istorijskim faktima. Ne želim da čitaoca do­vedem u zabludu da je čitajući moje štivo nau­čio nešto novo, a da je, zapravo, reč o pukoj iz­mišljotini. Dakle, trudim se da sve što je važno s aspekta istorijske nauke, a to su datumi, lica i okolnosti koje su dovele do određenih događaja, ne menjam i iznesem ih onako kako smatram da su se zaista i desili. A čime to osvajam svoje či­taoce? Možda se odgovor krije u primedbi jedne čitateljke, vremešne gospođe, koja mi je prišla nakon književne večeri na Zlatiboru i s odušev­ljenjem rekla: „Gospodine, vi tako jednostavno i lako pišete!“ Shvatio sam to kao kompliment, ali nažalost nije tačno. Ne, ne pišem lako, ali se tru­dim da čitaocu pružim zadovoljstvo čitanja, da ga lišim nepotrebno dugih i složenih rečenica, ponajmanje da ga suočim sa pitanjem – šta je to, zapravo, autor želeo da kaže? Ono što sam želeo da kažem sam i napisao.

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „NEKA SVEMIR ČUJE NEMIR“. DA LI SU AKTUELNI NEKI NOVI RUKOPISI I DA LI TAJ NEMIR I KREATIVNOST U VAMA PODRŽAVA UNIVERZUM?

MIOMIR PETROVIĆ:

Uvek stvaram nešto novo. Tako je bilo bar do sada. Već tokom ispisivanja romana, stvara se ideja za sledeći. Trenutno je u procesu izrade roman koji ima radni naslov „Krotitelji vremena“. Vraćam se tematski u epohu kraja tridesetih go­dina prošlog veka, ali na sasvim neobičan način. To je sve što smem da kažem.

GORAN STOJIČIĆ:

Nemir? Da, baš tako. Pišem dve knjige uporedo. „Besani 2” (zbirka kratkih priča) i „Ona” (roman). Univerzum podržava moj nemir. Miran ću postati onog dana kad me više ne bude bilo. Nemir će zauvek ostati između korica – da smiruje moje čitaoce.

VLADA ARSIĆ:

Biti pisac istorijskih romana u Srbiji slično je kao da ste drvoseča koji živi u šumi. Gde god da se osvrnete, u koji god vremenski period da zagrebete, uvek ćete naći nešto novo i inspira­tivno. Trenutno završavam zbirku pripovedaka s radnim naslovom „Priče uz ognjište“. Reč je o doživljajima iznetim u prvom licu, a na osnovu jednog ili više istinitih događaja koji su na rubu naučne spoznaje ili se, jednostavno, mogu svr­stati u red folklorne fantastike. Drugi rukopis je pipaviji i zahtevniji, a da li će i kada izaći iz štam­pe zavisi od mnogo toga, ponajviše, možda, od višnje sile. Naime, u delu „Osinje gnezdo“ tragam za moštima Svetog Save i gotovo sam uveren da sam ih pronašao. Premda deluje da je reč o nekoj vrsti alternativne istorije ili SF književnosti, uve­ren sam da nije tako i da je naša istorija poznog srednjeg veka vazda bila crna rupa koju je svako popunjavao onim što je znao, čuo, pretpostavio, ili je smatrao pogodnim u datom vremenskom trenutku. S te strane, očekujem da će „Osinje gnezdo“ obasjati taj period ili će, možda, dodatno umrsiti ono što je uveliko već zamršeno.

FOTO: TOA HEFTIBA UNSPLASH.COM