NE TREBAŠ BITI KUĆI DA BI BIO NA PRAVOM MESTU

PIŠE: CEDRIC GROUSSET
FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI

Moje životne peregrinacije su me vodile pre skoro 13 godina na Kosovo, u selo, u gradu koji se zove Lesak (Leshak), Municipality of Beau­tySAVIC (Leposavitch).

Kažem da je grad s obzirom da moj „Mentor“, Milutin Stefanović, nadimak „Soda“, koji me je naučio srpski jezik, kaže da ide u selo kad ide kod Stari preko reka Ibara, 500 metara od Le­saka…

Tu smo onda u gradu gde sam živio 9 meseci, doživio izuzetna perioda mog života. Gde sam se snalazio i pronašao. Gde sam imao i stan (koji mi Soda nasao!).

To the point where you wonder: „Gde su me tra­gove?“

Sa Sodom sam svugde isao: BG, Čačak (Tchat­chak), Raška (Rashka), KG, Niš (Nish), do Les­kovac, Preševo (Preshevo), Vranjčka Banja (Vranatchka), Novi Pazar, i Kosovska Mitrovica naravno.

Sam sam posetio Kopaonik, Zlatibor, Tara, Užice, Studenica, Veliki Manastir Dečane (Det­chane).

Oduševile su me te peregrinacije.

Duh koji sam našao svugde kod najobičnijih ljudi, opuštena atmosfera, instantna želja da te čovek pomogne kad se nešto raspitaš ili napra­viš u kontaktu sa ljudima.

Uđeš u pekaru pa pekarica te ne persira iako te ne zna.

Kad ti apotekar pozove na kafu u apoteci pa zapalis jednu s njim… kao da je to potpuno ok.

Kad se vratiš u stanu pa vidiš da ti je cleaning lady ostavila hrana i sok na sto… da imaš za večeru… Just to please you.

Volim ovo sve.

Volim što ne znaš kad počneš dan, kakav će te biti…

Kad si jedva stigao u gradu… pa već sam poz­van na Badnjak prvo, pa onda Božić, kod njega, kao da sam deo familije.

Zimsko veče, hladno vani… Dobijem poziv u 9 na veče da idem da vidim kako se prase ubi­je… Pa završim noć pijan. Više smo ubili rakiju nego prase!

Pa u 7 ujutro navrati na kafu Soda… Normalno!

Na slavu mnogo kasnje upoznam Iguman pa osetim da me on vec zna. Divan.

Slava… Znate li šta je slava kad ste jedini stra­nac oko stola?! Ja to dobro znam sad!! (cf… ista priča kao malo prije sa prasom!)

U Mokra Gora, na Vozička stanica/Restoran „Sarganska Osmica“ (Sharganska), kad ti ko­nobar objasni kad je bio figurant za Film Kus­turice… A od tada se onda nadimakuje „Brzi“, zato u filmu, trebao trcati iza voz da sluzim sto su musterije narucili… Kako govori o Profeso­ra… Oduševljeno.

U Decan, dok mi Monah objašnjava kako su te freske ofarbali/bojali, koliko se osetim connec­ted to the place, ogromna energija, koji osetim i dalje.

Hemija koji sam osetio na primer dok sam raz­govarao sa starom čovekom na autobuska sta­nica, kao da se poznamo dugo vremena.

Volim kako mi je zvao „Sine“ kad smo se poz­dravili.

Ivan iz Čačak koji ja platio na pumpi za mene, kad me nisu dali da platim karticom, pa nisam imao para… A Ivan ne znam! Mislim, sad smo Brate!

Preko te situacije, došlo je vreme kad sam po­mislio: „Gde su me tragove?“

Jel nemam slučajno neke korene ovde? Toliko se osećam sebe kad sam tu. A odjednom, mo­raš nazad „kući“…

Onda niko ne razume da si izgubljen. Niko te ne razume kad objašnavaš da moramo promeniti nešto… Život mora biti lakša.

Niko ne može razumeti ovo što sam doživio, i zasto me covek, 60ak godina, toliko nedostaje.

Čovek koji ne govori ni francuksi, ni engleski, ne samo mi je naučio srpski jezik, a a još me je naučila Srbija.

Zahvalan sam mu zauvek.

Sve ovo mi je otvorilo duh, i dalo sigurnosti da u životu, se ne treba biti „kući“ da osetiš da si na pravom mesto.

Od jednom, you feel that you belong to tha pla­ce. Najnormalnije, najprirodnje.

Pa kao čovek, osetiš da nisi kao pre. Nego više opušten, i bogat od nešto koji se ne može me­riti.

Napomena: Tekst objavljujemo u izvornom obliku, bez jezičkih i pravopisnih intervencija.

FOTO: ANIMA MUNDI