МОНОГРАФИЈА „ПОРОДИЦА НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ КРОЗ 19. ВЕК“

ПИШЕ: МИА МЕДАКОВИЋ-ТОПАЛОВИЋ
ИНТЕРВЈУ: ДРАГАНА БОЖОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ИЗ ПРИВАТНЕ АРХИВЕ

Аутор: Драгана Божовић, историчарка уметности, кустоскиња у галерији са звањем музејске саветнице

Издавач: Уметничка галерија „Надежда Петровић“, Чачак

Један од посебно важних пројеката Уметничке галерије „Надежда Петровић“ у 2020. години.

Колико је дуго трајао рад на књизи – од сакупљања материјала, писања, до њеног објављивања?

Радим у установи која носи име наше велике сликарке Надежде Петровић. Сваки радни дан може се посматрати као време упућено, посредно и непосредно, Надеждином животу и стваралаштву. Рађају се идеје, ново сагледавање и жеље да се нешто детаљније истражи. Посебан подстицај је то што је она по месту рођена наша суграђанка. Да искористим прилику и појасним колико је Надежда Петровић везана за Чачак, јер многи њен зрели живот и стваралаштво (погрешно) везују за овај град. Надежда је рођена у Чачку 1873. године. У то време су њени родитељи, Милева и Димитрије, службовали у овој тада малој вароши као учитељи. Њихово службовање је обухватило 11 календарских и 10 школских година. У том периоду, у породици Петровић је рођено троје деце – најпре Драгутин, па Надежда и Милица. Надежда је имала само шест година када је отишла из свог родног града, али Чачани је сматрају својом великом суграђанком.

У ово истраживање постепено сам се упуштала још од 2012. године. Подстицај је била намера да детаљније проучим управо период од 10 школских година (1869- 1879), који млада Надеждини родитељи проводе на служби у Чачку, како би се том причом оплеменила Спомен-соба Надежде Петровић у галерији. Уз то, повод је било обележавања 100 година од смрти сликарке за које сам осмислила и припремила низ кратких једночинки сврстаних у едукативни драмски програм галерије назван „Са Надеждом кроз време“. Иако ови драмски текстови представљају слободно интерпретиране породичне приче, сматрала сам да они морају да буду засновани на тачним подацима. У сарадњи са чачанским основним школама и Гимназијом, публика је 2015. године могла да уплови у Надеждину епоху. Деца обучена у костим приближан том времену својом глумом су гледаоцима допустили да завире у замишљене тренутке кад малу Надежду носе у цркву на крштење, када први пут одлази у атеље сликара Ђорђа Крстића или слика чамце на Сави, све до потресних тренутака када се у ваљевској ратној болници њен ослабљени организам бори са пегавим тифусом.

Реализацијом поменутих пројеката имала сам основу са које сам кренула у даље детаљно истраживање породичне хронологије освајајући годину по годину 19. века. Са овако обимним задатком могао је да се избори само онај ко у њега верује, ко се радовао истраживањима без обзира колико се сати или дана (на крају година!) проводи по музејима, архивима и библиотекама, без обзира на то колико је телефонских позива или имејлова написаних колегама по целој Србији ради проналажења података, фотографија, прича, литературе. Највише времена провела сам у Архиву Србије међу протоколима Министарства просвете и црквених послова. Највише узбуђења донело ми је проналажење оригиналних докумената и тренуци када сам у рукама држала молбу за учитељску службу шеснаестогодишње Милеве Зорић (Надеждине мајке), потврду чувеног сликара Стеве Тодоровића да је код њега учио Светозар Зорић (Надеждин ујак), молбу Павла Зорића (Надеждиног деде) за учитељску службу у Чачку оближњој Прељини, молбу Надеждиног оца Мите Петровића за премештај у Београд… Интензивно писање (са даљим успутним истраживањима) обухватило је период од 2016. до 2019. године. Да се назире тренутак када ће мој текст бити преточен у књигу указали су резултати конкурса Министарства културе и информисања Републике Србије. Пројекат је добио потребне финансије у оквиру области, истраживања, проучавања, заштите, представљања и интерпретације музејског наслеђа за 2020. годину. Обавила сам последње допуне и прегледе текста и неколико месеци провела у припреми за штампу јер је организација текста била захтевна и тражила моје присуство. Крајем 2020. године књига је угледала светлост дана.

Шта чини грађу ове монографије и како сте је поделили?

У питању је садржајно дело које прати Надеждину породицу – Петровиће са очеве и Зориће са мајчине стране – трагајући за тим докле све досежу корени Надеждиног пионирског духа, ратоборности, смелости и одважности, друштвене ангажованости и активизма, сликарског талента и потребе за уметничким иновацијама. Циљ који сам себи задала био је захтеван. Како бих сагледала породичну интелектуалну баштину која је свесно и несвесно утицала на Надежду Петровић и осталу децу из породице, пратила сам Петровиће и Зориће од 1814. када је рођен Надеждин деда Максим Јовановић (касније Петровић), до 1900. када је сликарка на прагу зрелости.

Пред читаоцима је, стога, мала историја о три генерације Петровића и Зорића, а посредно ово је прича о једној српској породици 19. века која иде укорак са друштвеним прогресом и са новом енергијом хрли у 20. век. Посебно бих истакла причу о Зорићима који се кроз ово штиво први пут детаљније обрађују.

Монографија представља стручну литературу која обухвата област историје са акцентом на развој друштва, свакодневни живот, културу и ликовну уметност. Била ми је намера да документ оплеменим атмосфером времена које описујем. Уз професионални напредак чланова породица Петровић и Зорић, трудила сам се да акцентујем њихов приватни живот и све повежем са друштвеним околностима. Сматрам да су све те околности нешто што се таложи у породичном коду и ствара богату основу потомцима. А околности су, у овом случају, упечатљиве јер од средине 19. века у Србији почиње коначно осамостаљивање државе, индустријализација, просперитет, стварање интелектуалне елите и дешава се низ кључних историјских догађаја. На пример, млади Димитрије Петровић, његова будућа супруга Милева и њен брат Светозар су београдски основци када се 1862. дешава догађај на Чукур-чесми и бомбардовање Београда, средњошколци када је 1867. на Калемегдану кнез Михаило од Турака примио кључеве Београда и када је 1868. извршен атентат на кнеза Михаила и све куће у престоници биле обавијене црним заставама. Пред читаоцима ове књиге ће се низати још много друштвених догађаја и појавити многе значајне личности са којима су Надежда и њени преци били у контакту. Фасцинираће их то да су у току свог друштвеног живота, пионирских подухвата и кључних догађаја они били млади људи већином у двадесетим годинама живота. Читаоце из Чачка вероватно ће највише занимати детаљи из времена када Петровићи живе у овом месту. Изненадиће их много тога. За сада да кажем да Надеждину породицу (и Петровиће и Зориће) за Чачак и његову околину (Чачански округ), осим њеног рођења, везује службовање у три насеља, једно венчање, рођење седморо деце и два гроба.

Највећи део књиге заузела је хронологија породица Петровић и Зорић, а на њеном крају се налази стручна анализа пионирских подухвата и достигнућа чланова породице. Њих је много и обухватају више области – унапређење занатства, прва позирања грађана пред фото-апаратима, пионирство у архивирању, настанак професије ратног сликара, развој профаног сликарства, чак и изненађујућу везу ових породица са пионирством у спорту.

Како бисте описали Надежду Петровић и из ког угла сте је посматрали?

Да подсетим, књига прати целокупну Надеждину породицу и Надежда је само један од актера приче. Ипак, посебна пажња усмерена је њеном животу (детињству и младости) и интелектуалном развоју. Посматрала сам је управо из угла тадашњег времена као одважну девојчицу и девојку која гради своју самосвест. Овде бих да цитирам део из анализе са краја књиге где покушавам да дефинишем те базичне подстицаје њеног односа према сликарству и сазревање смелости да као жена (прва после њене учитељице и сликарке Полексије Тодоровић) крене у освајање „мушких“ послова.

„(…) Ипак, једно женско чељаде, мала Надежда Петровић, уз радозналост за многе ствари, задивљено гледа оца док црта мајчин или њен портрет, помно слуша очеве приче о великим сликарима или његовим личним сликарским достигнућима као наставника цртања и у српско-турским ратовима. Примећује у шетњама кроз чачанску варош како грађани уважавају њеног оца што као учитеља Реалчице, што као некога ко им пружа, тада потпуно нове, услуге цртања портрета. Временом узима тако примамљив очев плајваз из којег излази насликани живот и – црта. Дошавши, после завршетка основне школе у Краљеву, у Вишу женску школу у Београду, упознаје учитељицу вештина Полексију Тодоровић, жену која држи писаљку, а када са другим ученицама одлази у капелу у дворишту школе гледа њених руку дело – осликани иконостас. Мала Надежда временом закључује да држање плајваза или сликарског киста није само игра која носи задовољство. То је вештина која може да нас оплемени и мења свет. Како је њен отац Димитрије, који је сам водио борбу са породицом да схвати његову љубав према уметности, а својим очима гледао, у сликарској школи Стеве Тодоровића, исту ту жену – учитељицу Полексију у сликању почетничких радова – могао да не подржи ћерку? Он и супруга Милева пружили су Надежди све што тадашња породица може како би она развијала сликарски таленат, усавршавала се у важним уметничким центрима Европе и слободоумно размишљала о уметности. Тако је сазревала једна од неколицине пионирки-сликарки у Србији, Надежда Петровић.“

Визуелни идентитет књиге

Да би овако богат садржај био прегледно приказан, посебно из разлога што се упоредо прате две породице (Петровићи и Зорићи), пажња ми је била усмерена ка организацији текста и визуелном обликовању књиге. Породице се прате кроз хронолошки поређана дешавања са, на страницама, истакнутим годинама и местима у којима се чланови породица у то време налазе. Прича о Петровићима протеже се левим, а о Зорићима десним страницама књиге. За сваку годину издвојен је у форми антрфилеа „времеплов“ са представљеним битним догађајима у држави и друштву. Неки од битних догађаја, тема и атмосфере у градовима у којима чланови породице живе приказани су у опширнијим причама на одвојеним колорним странама. Посебан труд уложен је у илустровање текста, па велики број репродукција допуњава и оживљава слику о представљеном времену, личностима и догађајима. Уступању репродукција одазвале су се многе институције широм Србије. Током рада на овој књизи остварила сам контакт са преко 40 установа. Посебно драгоцена била је сарадња са Милошем Коларжом из Београда, унуком Надеждине сестре Милице, из чије породичне архиве потиче велики део представљених фотографија. Сав овај богати материјал не би био упечатљив да моје идеје за визуелни изглед није усвојила и применила у ликовно- графичком обликовању моја сарадница Слађана Тутуновић.

Ова монографија није романсирана прича, али је писана приступачним стилом и представља, уз представљену историјску грађу, неку врсту саге о Петровићима и Зорићима. Да се ради о сликовитом штиву указује већ насловна страна. Имала сам жељу да на њој буде нешто из атмосфере 19. века. У Народном музеју у Краљеву пронашла сам лепу гасну лампу, фотографију мале Надежде уоквирила старим рамом из чачанског музеја и добила оно што сам тражила. Отварајући странице књиге, читаоци ће ући у својеврсни виртуелни музеј посвећен једној српској напредној породици 19. века.

Велика и значајна особа рођена у једној сасвим обичној српској породици 19. века – шта је примила у своје културолошко наслеђе, које је било темељ даљег образовања и изградње?

Управо ту се крије извор Надеждине интелектуалне величине. Њена породица се уклапала у миље стандардне српске породице само у основи, али ипак није била „обична“. Надеждин деда хаџи-Максим још пре 1845. године одлази на ходочашће у Јерусалим, удаљен од Београда око 2000 километара. Њен деда Павле Зорић објавио је збирку јуначких песама (у самосталном издању) 1866. године. Њен отац Димитрије је међу првим ретким учитељима цртања у Србији и путем цртачког ангажмана у Српско-турским ратовима постао претеча занимања ратног сликара које се искристалисало тек у Балканским и Првом светском рату. Њена мајка Милева је ђак друге генерације Више женске школе када занимање учитељице за које се спрема постаје прво занимање које је српској жени „одобрено“ за професију, а у времену када су се оне могле остварити једино као супруге и мајке. Њен ујак Светозар Зорић је један од првих државних питомана на школовању у иностранству, оснивач Машинског одсека на Техничком факултету, учесник Светске изложбе у Паризу 1900. године. Све набројано и још низ достигнућа и пиопнирских подухвата Надеждиних предака несумњиво чине темељ њене личности и интелектуалних достигнућа.

Шта бисте издвојили као детаљ, цртицу из Надеждиног живота?

Издвојила бих детаљ који симболично најављује Надеждин хуманитарни рад и показује жељу њених родитеља да је усмере ка томе. У једном од бројева „Српских новина“ из 1882. године објављена је захвалност грађанима који су помогли куповину књига подељених на крају школске године најбољим ученицима мушке и женске школе у Краљеву, где тада Петровићи службују. На списку грађана су „Гђа Милева Петровићка учитељица и Надежда Петровићева ученица III разреда“ које су даривале по 3 динара.

Затим, издвојила бих један од опаснијих тренутака из њеног детињства који се десио 1883. године такође у Краљеву. Била је ноћ, а у стану је избио пожар. Надежда тада има девет и по година, њена сестра Милица седам, брат Владимир две и по, а сестра Зорка једну годину. Срећом, Краљевчани су приметили ватру и учествовали у њеном успешном гашењу.

Ту је и мали опис Надеждиног путовања по пределима Западног Поморавља и Жупе 1895. године. Ова двадесетдвогодишња девојка одважно шета овим пределима, бира интересантне мотиве за цртачку вежбу – грађевине различитог типа у крајолику – које претвара у мање-више успешне крокије и минуциозне цртеже. Ма колико је њен отац Димитрије био човек који је прихватао савременији начин живота, његово васпитање ћерки је још увек благо патријархално. Ипак, ћерки Надежди допушта самосталан одлазак у пределе далеко од Београда.

Српска жена 19. века

Посебна намера била је да кроз књигу представим положај српске жене кроз 19. век. У анализи на крају књиге пише: „Напредовање српске жене у интелектуалном погледу ометала су уврежена патријархална гледишта и мишљење да жени није потребно образовање. Игром случаја, баш у Надеждином родном Чачку, забележена је изјава која осликава нимало просперитетне ставове с почетка 19. века о месту жене у друштву. „Кад је [капетан пруске војске] Ото Дубислав Пирх 1829. године путовао по Србији, посетивши једну трговачку кућу у Чачку, запитао да ли ће женску децу школовати, одговорено му је: `Трговину неће водити никад, а ни звање добијати, зашто ће им онда вештина читања и писања, осим да се разаберу у љубавним писмима и да могу на њих одговарати?“

Да су се уврежена мишљења мењала спорим темпом потврђује то да је Србија почетак 20. века дочекала са само седам процената образованих жена. Зато школовање Надеждине мајке Милеве шездесетих година 19. века и школовање Надежде и њених сестара у основним, средњим и високим школама представља крупне кораке жене нашег подручја ка просперитету. Поред њих, акценат је дат женама из њиховог окружења (наставницама, колегиницама, ученицама) међу којима су Катарина Миловук, дугогодишња управитељка поменуте Више женске школе која је прва захтевала да буде уписана у бирачки списак, Полексија Тодоровић, тада једина жена-сликарка, Делфа Иванић, једна од оснивача Кола српских сестара, Косара Цветковић, списатељица, Мага Магазиновић, зачетница модерног балета у Србији и сликарке Ана (Лозанић) Маринковић, Мара Лукић-Јелесић и Анђелија Лазаревић. Наравно, Надежди је посвећено посебно место. Описано је њено детињство, школовање и постепен сликарски напредак са завршном 1900. годином када сликарка као актуелни минхенски ђак прави онај први, мада најтежи, корак у модерно доба – смело излаже експресионистичка ликовна дела на првој самосталној изложби у Београду.