GORSKA VILA SOFIJA SOKA SOKOLICA

PIŠE: DR TATJANA MRKIĆ

Luštica Bay, poluostrvo Luštica. Oluja prošla, odnela sve sa plaže, čak i tuševe, ostao samo kamen. Vredni ljudi su odmah napravili sve novo, kažu: „Tako je sa otvorenim morem, nekada nevreme odnese sve, sada ćemo sve da sredimo.“ Sedim na kamenoj terasi apartmana. Svuda oko mene more i kamen, luksuzne kamene kuće, kamen na okolnim brdima… Volim kamen! Oduvek ga volim. Za mene je kamen simbol stabilnosti, postojanosti i istraj­nosti. I, jeste, hladan je i teško se zagreje, mada ima to i dobrih strana, jer kada se jednom zagreje, teško se hladi. Baš kao i ljudi odrasli na kamenu. Iako nisam rođena, niti odrasla na kamenu, ja Tatjana, Tale, Đura, Taja, kako me porodica zove, na prvi pogled sam hladna, samo na prvi! Inače sam srdačna. Istrajna i dostojanstvena, svakako! Geni su čudo.

Još kao mala, išla sam porodično u Crnu Goru na Stavor planinu – kaže deda Nikola: „Da se ne zaboravi rodna gru­da!“ A tamo kamen i opet kamen, trošna kamena kuća, kamena bistijerna, a u njoj voda nestvarnih boja, koje ni Photoshop ne može da napravi i dočara. I porta crkve Svete Petke sa grobljem. Kod bake Sofije Soke, druga, a opet ista priča. Lika i kamen. Ipak je pitomije (mislim i na prirodu i na temperament naroda). Lička šuma nema toli­ko zmija otrovnica, ali se medved može sresti. „Moj brat, deda Mile, kao momak je celu šumu uveče znao preći samo da bi video svoju Milicu i nije se plašio medveda“ – kaže moja srećica i lepotica, moja baka Sofija Soka So­kolica.

Ukratko, došla moja Soka u Sremsku Mitrovicu iz Lipo­vog polja, malog mesta kod Gospića, da pomogne sestri Milici da pričuva dečicu, a tu je i sestra Manda. Miličin muž, vojno lice, došao je na ideju da dovede moga dedu Nikolu, hrabrog, gordog i divljeg brđanina, a pored njega je i beli konj Zelenko, da vidi čestitu i lepu Ličanku blage naravi. Ne zna Nikola (Nikica – kako su ga zvale mlade sremske udavače, a posle i Soka) da se ispod krotke pri­rode, iako trpeljiv i miran, krije jak i stabilan karakter, kle­san na ličkom kamenu, u toploj kućnoj atmosferi, sreći i izobilju, kako je baka govorila. Izgleda da su sloga i mir u porodičnom domu, kao i tačna podela zadataka, uticali na osećaj, tj. njeno uverenje da su živeli u „izobilju“, a jela se samo palenta, pasulj i kupus, jaje tek ponekad. Kako je sreća stvar individualne definicije, u bakinom slučaju zaključujem – sreća je „hand & home made“.

I tako… troje dece (moja majka, ujak i tetka), če­ste dedine prekomande, uz stalne integracije u novu sredinu: da ispoštuju druge, njihove običaje i kulturu, a da sačuvajuju svoje, da se ne ogre­še, da decu lepo vaspitaju, da prihvate najbolje od zatečenog (ponašanja, ukusa kuhinje sredine u koju dolaze). Onda su deca odrasla, krenula svojim putem. Usponi, padovi. A u bazi (dom na koji uvek mogu da računaju) dva stuba kamena samo po stabilnosti i postojanosti, nikako po hladnoći – Sofija i Nikola. Tu su da dočekaju, da se raduju i proslave uspehe, da zagrle kad je pad, da podrže i osnaže za novi let…

Sofija Soka – plemenita, inteligentna, intuitivna, prelepa, zgodna, vesela i lucidna, nikako gorda, već dostojanstvena i sa nekim tihim, nenamet­ljivim samopouzdanjem, u strogo patrijahalnom okviru je egzistirala sa mislima u oblacima o boljem svetu, a sa obe noge na zemlji kada su svakodnevne teme u pitanju. Pitam baku kakav je bio njen pubertet, ona mi odgovara da u nje­no vreme nije ni postojao, te da ga nije imala. Naravno i sami možete zaključiti da ni klimaks nije imala, u šta sam se lično uverila živeći po­red nje. Ma nije ona natprirodno biće, ne! Ona je kao i mnoge druge heroine tog vremena sve promene prihvatala kao normalne, bez mnogo pompe i pridavanja važnosti tome, lako izlazivši iz „zone komfora“, kako to danas popularno zo­vemo – „samo napred i bez straha“. Kao i u većini porodica, i kod nas je bilo dosta turbulencija, a ona blaga, dostojanstvena, uvek sa osmehom, i u lošem nađe da je to zbog nečega dobro, ili da je barem postojala dobra namera, a što je danas jedan od osnovnih postulata NLP-a, poznate me­todologije za rast i razvoj pojedinca. Dugo mi je trebalo da prvo shvatim, a dosta kasnije i pihva­tim taj njen širi ugao posmatranja, da pokušam da razumem i sagledam situaciju iz drugog ugla, ili kako se kaže „iz njegovih cipela“. Mnogo su mi pomogla i znanja koja sam stekla edukujući se na tu i slične teme. Imala je skoro uvek fokus na rešenju – kroz veru u Svetu Petku i da će na kraju sve biti kako treba. Pitala sam je jednom ko joj je najbolja prijateljica, a ona kaže: „Sara.“ Pitam je: „Zašto?“ Ona kaže: „Zato što razmenjujemo knjige i nikada ne ogovara.“ Sigurno sam subjek­tivna kada je moja baka, moja Soka Sokolica u pitanju, jer bi se sada i ona sama pobunila kada bi ovolike hvale o sebi pročitala. Ipak, ne mogu da se otrgnem mislima kako je i nasuprot patrija­halne sredine i okruženja dokonih supruga vojnih lica, koje su dane trošile sedeći u „fancy“ parku ispred najvećeg nebodera toga vremena, među ljuljaškama i bazenčićima tu negde na Novom Beogradu, uglavnom baveći se prepričavanjem događaja i kometarišući druge, Sofija uspevala da bude fleksibilna i ostane korektna sa svima, kao i iznad takvih situacija, gledujći svoja posla, živeći u svom svetu, iskreno verujući da su svi ljudi dobri na svoj način. Mnogo godina kasnije, čuvajući moju ćerku, prenela joj je to uverenje, pa tako kada je moju ćerku Sofiju udario inače nasilni vršnjak iz vrtića, ja sam prokomentarisa­la da je stvarno preterao i da su vaspitačice van svake mere tolerantne, a na to je moja mala, tada četvorogodišnja, Sofija Coka odgovorila: „Nemoj mama tako, mi ne znamo šta se dešava u nje­govoj kući i kakve neprilike ima.“ Zaćutala sam i postidela se.

Moja baka, Soka kao mala, skoro nikada nije otišla na spavanje dok ne protrči bosa kroz celo Lipovo polje. Kasnije će ovu vragolastu naviku, ovaj osećaj sreće i slobode, zameniti čitanjem kao pasijom i nečim što je samo njeno. I još jed­na navika je ostala – da bar za trenutak stoji bosa na travi kad god je u mogućnosti. Govorila je da je to smiruje, daje dobru energiju. Skoro sam u Teslinoj biografiji pročitala kako je i njegova majka Đuka isto mislila i radila. Čudan neki lički običaj. U fiziku se ne razumem da bih to naučno potkrepila i komentarisala. I dalje mnogi od nas imamo potrebu da se povežemo sa prirodom, samo smo tu potrebu usled brzog ritma života malo skrajnuli (potisnuli), pa bi se valjalo setiti šta su to naši preci radili i to primeniti, verujem da je sve imalo svrhu. Vratimo se mojoj Soki. Uga­đajući svima nama, bakin dan je rano počinjao i kasno se završavao, na usluzi svima, bez osude, bez nametanja „da to radi za nas i zbog nas“, ni­šta ne očekujući zauzvrat, srećna što može da pomogne. Tek u retkim trenucima slobodnog vremena, ukradenog nauštrb sna, isecala je iz „Politike“ tekstove o arheološkim iskopinama, a volela je da čita klasične romane svake veče­ri, kako kaže: „… tek redak, bar.“ Dok smo imali samo dva TV programa, s radošću je dočekala treći, kao i druge kanale, da pored preporučene muzike prva dva TV programa toga vremena, čuje Fredija Merkjurija i Monserat Kabalje (čuve­ni hit „Barselona“), Neleta Karajlića i „Zabranjeno Pušenje“ i druge. A da, imala je jednu veliku manu da svakoga ko uđe u kuću više puta pita da li je gladan, čak i ako nije, donela bi da nešto pojede, što je moje drugarice koje su je volele, dovodilo u problem kada su bile na dijetama. Ipak, čim se ugojimo ili u bilo čemu počnemo da preterujemo, slagala se sa nama da se odmah i smesta treba­mo osloboditi toga, jer nije korisno. Govorila je: „Odmah.“ Pitam: „Kako?“ Kaže: „Lako! Odlučiš, vi­diš kako će to na kraju da izgleda i to je to, već je završeno. Naravno, odmah počneš.“ Slično tome, sa istom suštinom, energijom i načinom, skoro je govorio čuveni Robert Diltz u Beču na temu „Strategije genija u poslu“. Napravio je odličan skup korisnih tehnika i alata. Mislim se, Sokolice moja, kakav bi ti i kouč bila, s obzirom na to da si slušati znala, mudro postavljala pitanja i nikada nisi osuđivala, savete davala tek ako ih neko tra­ži, zato su te i volele sve mlade komšijske snajke sa Trećeg bulevara.

Topla, nežna, vesela, srdačna sa empatijom pre­ma svakome, a odlučna i istrajna – samo velike bademaste oči ponekad tužne, prilagođavala se, činilo se sa lakoćom, svemu što joj je život do­nosio. A donosio je Soki nepoznate gradove, si­tuacije i ljude, uostalom kao i mnoge naše bake, revidirajući neke svoje stavove. Pri tome, osnov­ne vrednosti ponete iz hladne Like i toplog doma kao što su poštenje, empatija, humor, strpljenje, pozitivan stav nikad nije promenila! Vreme pro­lazi, a gen sve pamti! I kad je krenula na večni počinak, u jednoj bolnici gde je provela svoje poslednje dane, pitamo je onako slabu da li želi nešto posebno da pojede (mi smo svi u kući hedonisti, kako se to sada kaže, stari termin – slatkorani, volimo dobro da pojedemo čak i kada smo bolesni), ona dostojanstveno kaže da niče­ga nije željna, da nikada nije bila gladna i da je uvek sve imala i da bi možda jabuku pojela. Ka­kav visok nivo svesti. Kakva zahvalnost za život, za sve dobro! Sve zavisi iz kog ugla posmatra­mo. Gledamo li iz pozicije zahvalnosti što hoda­mo ovom zemljom ili iz stalnog nezadovoljstva. Bilo je trenutaka kada su stvarali tokom dedinog službovanja u Užicu, pa Zrenjaninu, a potom Be­ogradu, bilo je kad nisu imali, kada su imali malo i kada su živeli pristojno kako dolikuje. Oboje su uvek bili zadovoljni onim što imaju, a težeći da nam ugode i postignu više kako bismo mi uži­vali u toplom domu, punom izuzetne hrane – od bakalara, pršute, do prvog kivija i japanske jabu­ke, ali i raštana, kupusa, popare… To su Sofija i Nikola. Obrni-okreni, ni od čega su stvorili svojoj deci pristojne uslove i za život i za napredovanje i tako dali dobar primer kako se kroz život ide bez straha, kao i da je sve promenljivo, da je samo promena stalna. Nisu se plašili. Istrajali su i kada je deda učio vojnu škola, a baka sa mojom maj­kom i ujakom jedva nešto imala da pojede. I nisu očajavali. Ne. Nije im ni na napamet palo, nisu se ni setili da jadikuju, već da idu napred, verujući u bolje sutra, a danas srećni što su zdravi. O bolesti nikada nisu pričali, već bi je odmah lečili. Ja kao mala nisam ni znala da je bakin tumor maligni – otišla je i vratila se iz bolnice sa uverenjem da je doktor izvadio tumor i to je za nju bila gotova priča. Tako je i bilo! Dobar doktor, dobra interven­cija, a dobra i „bakina glava“. Sećam se kada se prilikom selidbe ukočila i na stolici je iznela hitna pomoć – rekli su da će imati trajne posledice kao što je nepokretnost i da joj predlažu neku banju za rehabilitaciju. Soka im se ljubazno zahvalila za negu i tražila otpusnu listu, jer njena mala (ja, koja sam tada imala 16 godina) za koji dan kreće u školu i ona sada nema vremena za banju, po­tom je zatražila da joj pomognu da ustane na op­šte zaprepaštenje doktora i sa dijagnozom koju je upravo pobila. Kakva volja! Čak mislim da dija­gnozu nije ozbiljno shvatila. Nema Soka vreme­na da leži, ipak razume ona i druge, koji ne mogu kao ona. I ja razumem! Ni mi, Sofijini i Nikolini potomci, nismo baš tako jaki u svakoj (ne)prilici! Znamo i mi da se „ušuškamo“ u zonu komfora i da svoje nedaće „zagrlimo“. Mada, kako „iver ne pada daleko od klade“, moja tetka Mirjana Mika, Sokina najmlađa ćerka, u ranim četrdesetim do­bila je sarkom pluća. Loša prognoza i hitna ope­racija. I preokret. Gde? U Mikinoj glavi. Sva pita­nja o životu i eventualnim nepravdama zamenila je odlukom da ŽIVI i stavom da je ZDRAVA, jer ona tako ŽELI! Činilo se da se u tim trenucima nije plašila, prkos je bio mnogo jači. I to „vozi“ – kako bi se danas reklo. Nikada ne priča o deta­ljima iz bolnice, gde su svi iz njene sobe napustili ovaj svet, ne zato što je to tabu tema, već zašto bismo trošili vreme na tugovanje i priče koliko ju je bolelo i slično. Ima ona nove teme, bolje teme! Ima svoj novi život i unuka Straju. I dalje mnogo puši i ne mogu reći da diše punim plućima, jer nema jedno plućno krilo, a zapravo i mogu reći da tek sada diše „punim plućima“, oslobođena stega, velikih očekivanja, suvišnih pitanja: „Kako drugi ovo ili ono?“ ili „Zašto baš meni?“ Sada uži­va srećna u svakom novom danu, srećna što diše, iako otežano, šutira loptu Straji na gol i pravi goz­bu za društvo. Svaka emocija koju zadržavamo u sebi nađe svoju lokaciju u telu i manifestuje se kao bolest, signalizirajući nam da usporimo, da se malo u sebe zagledamo, da razmislimo, da otkrijemo gde grešimo i koju nam poruku šalje. Kao što održavamo higijenu tela i kuće, neop­hodno je da napravimo malo reda i čistku u glavi i duši. Ako se ne dižemo kada padnemo, postoji razlog u podsvesti zašto se ne dižemo, postoji neka sekundarna dobit, kako smo naučili moje kolege profesionalni koučevi i ja. Nije lako, al’ je vrlo korisno, pronaći duboko u sebi i osvestiti šta za nas to znači i šta nam to donosi… i eto ga novi početak, priprema za novi let.

Moja drugarica Vanjičak zove da siđem, nije još kasno, dole u luci je promocija dobrog crnogor­skog vina, a ja kao somelie između ostalog, ve­čeras neću otići dole, nastaviću da pišem ovaj tekst. Znam da bi moj deda voleo da probam vino, pa on me je i naučio da uživam u robusnim vinima, a baka upozorila da to bude do granice uživanja i dobrog ukusa, nikad dalje, da se kasni­je ne postidim. Dakle – i umerenost kao vrednost, da ne zaboravim. A, evo i ujak Dragan me zove da obavezno svratimo moja ćerka Sofija Coka i ja kad krenemo kući sa mora. Kaže da idemo u Mikuliće, da se okupimo porodično, da se druži­mo, da nam pokaže đedovinu, da ne zaboravimo. „E, da znaš da ćemo doći! Mnogo sam se uljulj­kala, treba mi malo tog kamena – nekoliko doza, da zaboravim na suvišna pitanja i setim se kako naši nisu imali vremena za njih, već uz humor te­rali razno – od zmija, negativnih misli, do bolesti – nešto oštrim stavom, a nešto štapom“ – pišem ujaku na Viber. Tehnika je čudo, mada je malo ometa ovaj kamen sa okolnih brda ili sada svi koriste internet, pa je mreža preopterećena ili je domet slab, ostaće mi nepoznanica!

I tako moj deda Nikola Nikica već odavno jaše svog Zelenka negde iznad oblaka, a baka, moja gorska vila, slobodno skakuće bosa po gorama ili je sada možda ptica koja slobodno leti iznad drveća… kada se nađem negde na nekom aero­dromu daleko od mog Beograda, ponekad me uhvati tuga, jer me ona više ne čeka u toplom domu sa omiljenom hranom, a ne pitajući me kada tačno stižem… I suze krenu. Kada osetim miris kuvanog paradajza negde iz komšijskog stana ili jagode zamirišu, setim se detinjstva i bake, obuzme me i radost i tuga u isto vreme. Ponekad očekujem da sleti na moj dlan u obli­ku leptira i tim činom mi da znak da je i dalje uz mene, da me čuva. Priželjkujem da mi da znak da sam na pravom putu, da me i sada, kao i uvek ranije, podržava da hrabro stanem iza svojih iz­bora i da je samo važno da bude po božanskom pravu, da nađem svoje dobro i da će sve biti do­bro. Sve razmišljam, možda je ova divna duša ponovo našla novu porodicu na ovome svetu, da ih lepotom svoje duše usreći. Sve smo mi poma­lo vile, bilo gradske, morske, gorske ili šindi! Sve možemo magijom svojih misli i na svoj način, svojim veštinama, da oplemenimo svet, učinimo ga boljim mestom, gde su prepreke samo izazovi i usputne stanice koje ćemo prevazići.

Veličina Soke i Nikice je što od nas nikada ništa nisu tražili i očekivali, čak su se pobrinuli i da svoj odlazak sa ovog sveta organizuju tako da nas po­tomke ne deranžiraju. Nešto razmišljam, ipak su imali očekivanja! Očekivali su da osvestimo šta je za nas sreća, da osmislimo kako da je ostva­rimo! Vaspitali su nas da hrabro koračamo kroz život, ne plašeći se promena, već da istrajemo u svojim izborima, radujući se svakom novom danu, uživajući u malim stvarima, a težeći veli­kim ciljevima, da raširimo svoja krila i poletimo najviše što možemo, da i mi ohrabrimo naše po­tomke da je i pad deo leta, samo je važno podići se i… da gen sve pamti, da na tom putu ostane­mo istrajni, slobodni, dobronamerni i dostojan­stveni. Ne mogu, a da se ne ponavljam – sreća je „home & hand made“. Neke zadate vrednosti kao kamen sa koga potičemo opstaju uprkos vreme­nu, samo ih promene/okolnosti klešu u različite forme prema novom vremenu i okolnostima koje su prihvatljive i korisne. Svi mi u našim porodica­ma imamo takve heroje i heroine za primer i sna­gu, čak i ako ih nemamo, možemo ih zamisliti, ili neki lik čije vrednosti visoko cenimo modelovati, ili naprosto i najbolje svojim primerom vrhunske reli vožnje na životnoj stazi nekome postati do­bar model.

Soko, Nikice snagu daje i osećaj da treba sada mojoj Sofiji novoj Sokolici osnažiti krila za let koji je čeka. Krila već širi. Ne brinite, zna ona da je primarno i toplo gnezdo uvek čeka baš kao što je i nas uvek čekalo vaše. Lokacija se promenila a ono što ste nam podarili ostalo je da raste za bu­duće sokole i sokolice. Viditeli, čujeteli, osećateli da ja, Tatjana, vaša Tale, Đura, Taja se ne plašim već hrabro idem, dišem punim plućima, širim kri­la, letim u susret svom dobru, dobru za ljude koje volim i koji su mi važni, za dobro svih koje znam i koje ne znam… da ispunim svoju svrhu posto­janja, da budem najbolja verzija sebe, da budem srećna. Hvala za krila. Hvala za sve.