ENTUZIJAZAM, PROFESIONALNOST, LJUBAV – PUT DO KOŠEVA

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

HUNOR HARAKAJI, KOŠARKAŠKI TRENER, MLAD, AMBICIOZAN I POSVEĆEN. SVOJ RAD USMERIO JE NA SPORT, KOŠARKU I TRENINGE MLAĐIH EKIPA. RODIO SE U BAČKOJ TOPOLI, GDE JE NAČINIO SVOJE PRVE KOŠARKAŠKE KO­RAKE. ODATLE IDE U SVET, KOJI GA ČEKA ZBOG NJEGOVOG ZNANJA I POSVEĆENOSTI.

OD MAĐARSKE, DANSKE, INDIJE, PREKO MALTE, IRSKE, HUNOR GRADI SEBE I SVOJU PROFESI­ONALNU KARIJERU TRENERA. NIŽE USPEHE I OSTAJE ENTUZIJASTA, KOJI ZNA DA BEZ VELI­KOG RADA NEMA NI VELIKOG USPEHA.

DAN KRISTIANSEN, TIM MENADŽER MUŠKE RE­PREZENTACIJE DANSKE, NEKADAŠNJI POMOĆ­NIK HARKAIJA U IF ABIHOJU, REKAO JE: – PRED­STAVLJALO MI JE ČAST DA RADIM ZAJEDNO S TRENEROM HUNOROM U PRVOJ ŽENSKOJ LIGI U DANSKOJ. HUNOR JE UVEK BIO PRIPRE­MLJEN, ORGANIZOVAN I PREDSTAVLJAO NAM JE VELIKU INSPIRACIJU NA SVAKOM TRENIN­GU. NI NJEGOVO KOŠARKAŠKO ZNANJE NIJE BILO NA DRUGOM MESTU, JER JE BIO NAJPO­SVEĆENIJI TRENER S KOJIM SAM IKADA RADIO.

HUNOR HARAKAJI PIŠE AUTOBIOGRAFIJU, KOJA ĆE USKORO UGLEDATI SVETLOST DANA.

ODAKLE VELIKA LJUBAV PREMA KOŠARCI?

Sve je počelo 16. aprila 1992. godine, kada je Partizan postao prvak Evrope, savladavši španski Huventud u finalu Kupa evropskih šam­piona. Fascinirala me je igra Predraga Dani­lovića i majstorstvo Aleksandra Đorđevića u poslednjim sekundama. Mislim da je trojka Đorđevića tada mnogima promenila karijeru, sadašnjim i budućim igračima/trenerima. Od detinjstva, džeparac sam trošio na sportske novine, redovno sam čitao dnevni list „Sports­ki žurnal“, nedeljni list „Tempo“, Super sport“ i „Fiba magazin“, koji je izlazio mesečno. Pratio sam mnogo klupskih utakmica u tadašnjoj Ju­goslaviji, i u međunarodnim kupovima, i skoro sve utakmice naše reprezentacije. Video sam puno velikih pobeda, i zahvaljujući tim utak­micama i našim velikim igračima i trenerima, zavoleo sam košarku. Zahvaljujući tome sam dobio samopouzdanje i veru u sebe, odnosno pobednički mentalitet. U detinjstvu, na mene su imali ogroman uticaj treneri Duda Ivković, Željko Obradović i igrači Dejan Bodiroga, Aleksandar Đorđević, Vlade Divac, Predrag Danilović, Žar­ko Paspalj, Dino Rađa, Toni Kukoč i mnogi naši asovi. Kako sam pratio svaki timski sport gde smo bili dobri, i ostali sportisti su u meni jačali ljubav prema sportu. Zato sam voleo da gledam majstorije u fudbalu Dejana Savićevića, Dragana Piksija Stojkovića, Vladimira Jugovića, Dejana Stankovića, Predraga Mijatović, u odbojci Nikole i Vladimira Grbića, Đule Meštera, Andrije Gerića i Slobodana Boškan, u vaterpolu Aleksandra Šapića, Dejana Savića, Denisa Šefika i Aleksan­dra Šoštara, u rukometu Dragana Škrbića, Ned­eljka Jovanovića, Ivana Lapčevića, Ratka Niko­lića. Zahvalan sam što sam mogao da pratim te velikane u svom detinjstvu i dok sam igrao košarku, na TV ekranu i ponekad uživo. Nara­vno, kada sam počeo da se bavim trenerskom profesijom, bilo je i tada mnogi naših trenera i igrača, odnosno profesora koji su povećali kod mene entuzijazam prema košarci. Kao, na primer, naši treneri Dule Vujošević i Ladislav Ratgeber u ženskoj košarci, odnosno igrači Nenad Krstić, Nemanja Bjelica, Miloš Teodosić, Bogdan Bogdanović i drugi, moji profesori i mentori dr Nenad Trunić, dr Milivoje Karalejić, dr Dušan Perić, mr Luta Milutin Pavlović i Janko Lukovski. Uživao sam i dobio veliku motivaciju i na trenerskim seminarima u inostranstvu i u Srbiji, ali najveći uticaj na mene je imala “Beo­gradska klinika”. Posle ovog seminara, kući sam otišao sa ogromnom dozom motivacije, kada je Borivoje Cenić dobio nagradu za životno delo.

Tom prilikom, protokolom je bilo predviđeno da se zahvali i da održi prigodni govor, a on je krat­ko rekao samo:

– Sada ću se obratiti mladim trenerima: Entuzi­jazam!

Kada je to izgovorio, stegao je pesnicu i prepo­znao sam vatru i odlučnost u njegovim očima, ali sam i definitivno bio siguran da samo čvrsta volja i rešenost, bez sujete, mogu da me povedu do konačnog cilja.

Mislim da ako čovek ima priliku da posmatra i uči od najboljih, i među njima pronađe idole, onda će biti uspešna osoba. Svi ti ljudi imaju ka­rakter i fanatizam, naravno da je to i kod mene povećalo entuzijazam. To je samo jedan od ra­znih uticaja koji su povećali moj entuzijazam i ljubav prema košarci.

KAKO SE OSEĆAŠ BOLJE – KAO IGRAČ ILI KAO TRENER?

Nekad kažem sebi da je lakše bilo igrati košar­ku, jer ako si dobar, onda svako misli tako. Tre­nerska profesija je mnogo kompleksnija, ima mnogo faktora koji utiču na uspešnost i priz­nanje trenera, i pored toga što posao odradiš korektno. Mnogo je teže biti trener, ali osećam se bolje, jer to za mene predstavlja veliki iza­zov. Pored stručnosti, u svakom momentu, treba pokazati i karakter, treba biti i dobar političar u sportskom smislu. Iskreno, više čekam sledeći trening kao trener, nego kao igrač!

GDE SI DO SADA RADIO KAO TRENER?

Priliku sam dobio u svom rodnom gradu, u Bačkoj Topoli. Devet godina sam proveo u ženskom košarkaškom klubu OKK “Topolčanka” kao sportski menadžer i trener. Moram reći da sam veoma zahvalan sportskom direktoru i tre­neru Mirku Kujundžiću, koji mi je pružio priliku i nesebično mi je bio mentor, delećp svoje znanje i stručnu spremnost sa mnom skoro svaki dan. Posle 9 godina, postao sam tehnički direktor i trener na Malti, u “Phoenix Sports Club”. Tu sam trenirao i muškarce i žene. Posle osvajanja kupa sa seniorima i dobrih rezultata u mlađim kate­gorijama, prešao sam u Mađarsku, gde sam ra­dio ponovo kao tehnički direktor i trener u košar­kaškom klubu “Ferencvaroš”. Posle sam prihva­tio ponudu iz Danske i postao sam glavni trener seniroskog tima u Super ligi košarkaškog klu­ba “IF Aabyhoj”. Zatim je sledila Irska, gde sam postao ponovo tehnički direktor u košarkaškom klubu “Portlaoise Panthers”, gde sam bio glav­ni trener i muškog i ženskog seniorskog tima. Zatim sam radio u Indiji kao tehnički direktor i trener ABN Akademije u gradu Bangalor. Tre­nutno počinjem drugu sezonu u muškom prvo­ligaškom klubu “Jasberenji KŠE”, u Mađarskoj, gde obavljam funkciju tehničkog direktora i tre­nera mlađih kategorija. Bio sam trener na za­nimljivim destinacijama, a najveći uspeh je da sam sa dva kluba uspeo da postignem najbolji rezultat u istoriji kluba.

DA LI OSEĆAŠ DA JE SVET TVOJ U SVAKOM SMISLU?

Osećam se tako, jer radim ono što najviše volim na svetu – volim mnogo da putujem i ostvario sam puno kontakata iz raznih zemalja.

KAKO JE RADITI SA MLADIM IGRAČIMA? DA LI SLUŠAJU, DA LI IMAJU SLABIJU KONCENTRACIJU?

Trener u mlađim kategorijama mora imati, pored dnevnog plana treninga, godišnji plan šta želi da nauči igrače. Neke osnovne stvari moraju biti iste kod svake ekipe, sa istim redosledom, ali neke stvari ne, jer nije svejedno da li treniram ekipu koja je na dobrom putu u određenom uzrastu, ili je reč o ekipi gde igrači nisu dovoljno pripremlje­ni u košarkaškom i u fizičkom smislu. Ko radi u mlađim kategorijama, pored strpljenja, treba da ima i znanje i iskustvo u kojem dobu šta treba mlad igrač da nauči i gde su granice zahteva. Pošto sam radio i u muškoj i u ženskoj košarci, moram istaknuti da u ženskoj košarci može da se zahteva veća doza discipline i preciznosti u izvođenju vežbi, tehničko-taktičkih situacija za vreme treninga i tokom utakmica, kao i za neš­to komplikovanije kombinacije. Muškarci žele veću slobodu, a moje iskustvo je da, i pored insistiranja na disciplini, ponekad trener treba da „zatvori oči“, posebno kada je to u intere­su ekipe. Svaki trening, kao posebna priča, ali i kockica, koja mora i može da zaokruži skladan mozaik, treba da bude zahtevan. Jedna njegova vrsta provocira fizički zamor, druga – emotivni, treća – koordinacioni, četvrta – tehničko-taktički pritisak… Sve te vrste različitih opterećenja kod igrača, u periodu kada određene tehničke ele­mente treba da primene kroz vežbe, u taktičkom smislu, deluju dobro. Moje iskustvo je da samo od trenera zavisi da li igrač sluša. Radio sam sa ekipama u mlađim kategorijama, gde su igrači upijali svaku moju reč i svako se trudio da uradi vežbu korektno od prvog dana, jer su treneri pre mene držali disciplinu i igači su bili selektirani. Bilo je ekipa gde je bilo kao na divljem zapadu, u prvim danima učio sam ih šta znači biti igrač, pripadati jednoj zajednici, jednom klubu i kakve zahteve igrači moraju ispuniti pored ponašan­ja. Koncentracija je slabija ispod 13 godina, posle je njihova koncentracija jača i možemo početi da se fokusiramo, pored tehnike, dosta i na taktičke situacije. Smatram da svaki trener početnik mora da prolazi više godina rada sa mlađim kategorijama. Zahvaljujući tome, više razumem mlade igrače, koje kasnije uvrštavam u seniorske timove koje vodim. Teško je, pored držanja seniorskog treninga, planirati deo kada radimo specijalne vežbe (individualne, saradnja između 2 i 3 igrača) samo sa mladim igračima, ili to radimo dodatno, posle ekipnog treninga. Volim dati šansu mladim igračima, naravno njih treba dobro pripremati, raščistiti šta su zahtevi da bi dobili priliku i da osećaju da imaju moje poverenje. U Irskoj je radio još jedan kolega iz Srbije, i rekao mi je da će mnogi misliti da sam pao sa Marsa, pošto mladi igrači teško dobiju minutaže. U prvoj petorci, počeo sam sa dva ig­rača ispod 18 godina.

KOJI JE TVOJ ŽIVOTNI CILJ? I DA LI POSTAVLJAŠ MANJE CILJEVE PRE DOLASKA DO ONOG GLAVNOG I NAJVEĆEG?

Životni cilj kao košarkaški trener imam od onog dana kada sam odlučio da želim da se bavim trenerskom profesijom. To ću otkriti kada za­vršim karijeru – da li sam ispunio svoj životni cilj u košarci. Nisam uopšte pod stresom zbog glavnog cilja, ja sam skroz opušten, jer uživam u svom poslu i zadovoljan sam u kojem smeru napredujem u stručnom smislu i u pozicijama. Stalno postavljam manje ciljeve, i čim ispunim to, onda dolazi sledeći cilj, do napretka.

S OBZIROM NA TO DA DOLAZIŠ IZ BAČKE TOPOLE, MALOG MESTA PORED SUBOTICE, DA LI SI TO NEKAD OSETIO KAO NEDOSTATAK ILI MOŽDA ČAK I PREDNOST?

Ni jedno ni drugo. Od detinjstva, imao sam prim­ere mojih roditelja, koji su doktori nauka i us­pešni u svojim strukama i napisali su dosta knji­ga. Nije bitno iz kojeg mesta čovek dolazi, danas treba biti psihološki jak, motivisan, snalažljiv i spreman za promene. Istina je da neki ljudi pre stižu do nekih pozicija ili uspeha. Ali ako čovek svesno gradi svoju karijeru, to kombinuje sa en­tuzijazmom i sa fanatizmom prema radu, onda postiže uspeh i priznanje u dugoročnom smislu. U disciplinu i rad uvek sam verovao. Zato sam bio na jednom talasu i bilo mi je čast raditi sa mojim mentorom, Mirkom Kujundžićem. Neko­liko puta mi je rekao dok smo sarađivali: „Može neka ekipa da bude bolja od naše, ali mi ćemo je pobediti, jer radimo više!“

ZASLUGA PORODICE NA TVOM TRENERSKOM PUTU?

Članovi moje najuže porodice su imali veliki udeo i značaj na tom putu. Od detinjstva sam naučio, od svojih roditelja, da bez velikog odri­canja nema uspeha. Veoma rano sam našao uzore u mojoj porodici i to mi je uvek bio do­datni motiv da se suprotstavim svim životnim izazovima. Uvek ću imati motivaciju da želim učiti i dalje napredovati, retko sam zadovoljan, jer uvek može bolje.

KAKO JE IZGLEDAO RAD U INDIJI?

Bio sam na mnogim mestima u svetu, ali definit­vno za mene je najveće životno iskustvo što sam boravio nepunih 6 meseci u Indiji. Radio sam u indijskoj državi Karnatata, u Bangaloru, i imao sam priliku da posetim puno interesant­nih crkava, muzeja, galerija, da se upoznam sa interesantnim ljudima. Imao sam priliku da pos­etim i drugu indijsku državu Telengan i egzo­tičnu destinaciju Šri Lanku. Navikao sam da se moram adaptirati na novu državu, kulturu, men­talitet, nešto zadržati i kombinovati sa znanjem koje nosim iz više država. Što se tiče metodike rada, bilo je teško u Indiji, jer je to potpuno dru­gi svet u odnosu na nas sa Balkana. Imaju ve­liko poštovanje prema drugim ljudima, a to pre­komerno poštovanje postavlja granice kod tak­mičarskog sporta. Iako je bilo teže raditi, ostavio sam dobar trag, jer sam već dva puta bio pozvan u Hajderabad od strane Košarkaške federacije Telengane da držim košarkaški kamp za njihove talente u mlađim kategorima i košarkaški sem­inar za lokalne trenere. I treći put, u decembru, ponovo bih trebao da idem na dve nedelje, kada imam malu pauzu tokom sezone.

TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA MAGAZINA RYL NOSI NAZIV „LIMITED EDITION“. ŠTA BI OVAJ TERMIN ZNAČIO U KOŠARKAŠKOM SMISLU?

Ograničeno izdanje u košarci bi značilo specijal­na košarkaška lopta (vezano za jedan košarkaš­ki tim ili košarkašku utakmicu), ili nesvakidašnje izdanje košarkaške patike jednog velikog bren­da.